13:08 21 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik

    Ima stvari koje Srbi ne smeju ni oprostiti (video, foto)

    © Sputnik /
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 1095
    Pratite nas

    Knjiga „Ćerka španskog borca“ profesora, pisca i prevodioca Dragana Stojanovića vraća dostojanstvo priči i pripovedanju, kazao je žiri za dodelu prestižne Andrićeve nagrade, koja će laureatu svečano biti uručena u četvrtak u Zadužbini našeg nobelovca.

    Uoči te svečanosti razgovaramo sa nagrađenim autorom, sa namerom da otkrijemo da li je triptih priča o tragičnim ljudskim sudbinama u spletu srpske istorije 20. veka nastao iz potrebe da se odgovori na pitanje šta nam se to desilo, i zašto je jedna od ključnih teza ovog nagrađenog triptiha stav da ne postoji apsolutno zlo, ali postoji apsolutno neoprostivo zlo.

    „Kada bi apsolutno zlo bilo moguće, svet ne bi mogao postojati. Ali postoji apsolutno neoprostivo zlo. Ako vi za jednog ubijenog Nemca streljate stotinu Srba, Jevreja, Roma, ove druge i bez toga — to je neoprostivo. Pa jedan od tih SS oficira, kada su mu sudili ovde kao ratnom zločincu posle rata, rekao je da nije on ubijao Srbe toliko, nego jedino kad mu je falilo Jevreja ili Cigana. Zamislite taj cinizam. To samo znači da su oni bili toliko zaluđeni, toliko uvereni da treba istrebiti Jevreje, a i Cigane uzgred, a Srbe onako, pretvoriti u robove“, kaže Dragan Stojanović za „Orbitu kulture“.

    Kažete da su te stvari „zamućivane“ posle rata...

    — Da, i to na razne načine. Kad sam uzeo da čitam, ne naše, nego nemačke izvore, pre svega autora koji se zove Ernst Kle, o tome šta je ko radio pre, za vreme i posle rata, pa o lekarima i umetnicima... To je da vam se kosa digne na glavi. Ili o pacovskim kanalima i tome kako su bežali, ko im je to omogućavao, a to nije samo Vatikan i ovo što znamo. Od tog sam čitanja dobio strašan konjuktivitis, moja žena kaže da to moje oči već odbijaju da čitaju takve stvari, što jeste na neki način simbolično.

    Kako se pravi priča o sudaru istorije i pojedinačnih sudbina, šta ste hteli da nam poručite, ako prva slika prve novele govori o jednoj uzaludnoj smrti — junak strada samo zato što pripada određenom narodu i veri, a završna je „olovno“ ćutanje dvojice braće, kao nema, zamrznuta slika o nerazumevanju sveta?

    — Kad sam došao u određene godine, poželeo sam da samom sebi položim račune i rasvetlim šta se to nama dešavalo, šta nam je bilo nametano, a šta smo mi sami sebi napravili, što ne igra malu ulogu, a pogotovu šta su nam drugi priređivali u 20 veku. Bila je to želja da se 20. vek osvetli iz više uglova, u vidu nekog rezimea. Ali ne sa dociranjem, ne na hiljadama strana. Moje priče hvataju relativno dug period, malo više od sto godina, ali sam hteo da knjiga bude brza, bez sufliranja, ideološkog, političkog, već preko prikaza ljudi koji su uglavnom stradali da se pokaže kako je tu bilo mnogo više tragičnog i negativnog, nego neke sreće... Da ne ispadne da smo sve to što smo proživeli bacili sebi za vrat, kao da ništa nije ni bilo.

    © Sputnik /
    Naslovna strana Stojanovićeve knjige "Ćerka španskog borca"

    Koliko je to bio zahtevan posao, da razumete ono što se događalo od Principovog pucnja do danas?

    — Čitao sam istoriju u poslednjih 20 godina, puno toga na nemačkom, o Gestapou, o SS, uopšte o nemačkoj starijoj i novijoj istoriji. Zaboravio sam i da sam davnih dana preveo Manovog „Doktora Faustusa“, a to je takođe roman o fašizmu. Nemci su objavili jako mnogo zanimljivog materijala. Recimo, spisak esesovaca koji je ušao u moju knjigu je, osim dvojice mojih junaka, tačan. I sve što je rečeno o njima je tačno — i kad su došli u Beograd, kad su primili dužnost, šta su radili... Sve je to dokumentovano i ovde i kod Nemaca. Vi možete različito da ocenjujete tu stvar, i okupacione i ovdašnje vlasti, ali morate, pre svega, dobro da se obavestite. Ja sam na sebe uzeo ulogu da prvo malo uđem u sam materijal, da vidim činjenice, pa onda da vidimo šta se ljudima desilo.

    Jedan od vaših junaka prepisuje Sveto pismo na gotici, s uverenjem da treba zapisivati samo dobro. On uspeva da živi izvan tog sveukupnog zla, zatvoren u svom svetu...

    — Da, on veruje da treba zapisivati samo dobro, pa će zlo, možda, malo time da bude prikočeno, ali time zlo ne može biti otklonjeno. Moj junak je nosilac dobra, a radi sa najgorim ljudima toga doba — sa Vujkovićem, Aćimovićem, Dragim Jovanovićem... On je nosilac dobra, ne samo zato što prepisuje Bibliju, već i zbog toga što je on, posle Principa, zapisivao detaljno i po imenima sve ono što se tada dešavalo Srbima. I tu je dokumentaciju sačuvao i predao našim vlastima, koje su ga odmah uhapsile, jer je sve ličilo na špijunski šifrovani jezik. Tek kad je preveo, bilo je jasno o čemu je reč.

    Da li se ovaj triptih „Ćerka španskog borca“ može shvatiti i kao molitva za sve te uzaludne tragične smrti o kojima pišete?

    — Ja ne bih imao ništa protiv takvog razumevanja, ali moram reći da nisam sklon tome da kažem ono što se često čuje: da nećemo zaboraviti, ali ćemo oprostiti. Ja mislim da se ne sme zaboraviti, a neke stvari se ne mogu oprostiti. Ima stvari toliko teških, da ne treba ne samo zaboraviti, nego ni oprostiti.

    (Ceo intervju sa Draganom Stojanovićem pogledajte u video prilogu)

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga