00:59 22 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Peter Handke je u junu 2017. bio učesnik „Beogradskog kontrapunkta“ koji je okupio međunarodne pisce

    Kako je i Srbija posle Andrića dobila još jednog nobelovca

    © AP Photo / Kerstin Joensson
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    104564
    Pratite nas

    Teza da veliki austrijski pisac Peter Handke zbog svojih uverenja, najviše zbog podrške Srbiji i Srbima, nikada neće dobiti Nobelovu nagradu za književnost, pala je u vodu: švedska Kraljevska akademija proglasila ga je laureatom najprestižnijeg svetskog književnog priznanja za 2019, a poljsku književnicu Olgu Tokačuk dobitnicom za 2018. godinu.

    Iznenadio je Handke i kladioničare, čiji je favorit bila Kanađanka En Karson, potom francuska književnica Mariz Konde, „večiti“ Murakami, Ljudmila Ulicka… Na širem spisku bili su i Margaret Atvud, Milan Kundera, Ju Hua, Ismail Kadare...

    Tako se pisac „Golmanovog straha od penala“, „Zimskog putovanja“, „Velikog pada“, „Moravske noći“, pridružio spisku „veličanstvenih“, čija je privilegija da uz ime i nazive svojih dela trajno dodaju — nobelovac.

    Otpadnik zbog pravde za Srbiju

    Kako će posle vesti o „našem“ nobelovcu danas izgledati „nebo nad Beogradom“ i da li zemlja koju je ovaj intelektualac, kao nijedan, branio kad niko drugi nije, ima pravo da se veseli, kao da je reč o novom Andriću — pitanje je na koje najbolje odgovaraju neki detalji iz biografije novog Nobelovog laureata.

    Jedan od tih detalja je da Handkeovo prijateljstvo sa Srbima počinje sredinom devedesetih, kada je posle putovanja u Bosnu napisao esej „Pravda za Srbiju“.

    Zbog stava da krivicu za rat ne treba svaljivati na jednu stranu, srpsku, postao je otpadnik od svetske intelektualne zajednice. Ali, nije se obazirao. U znak protesta protiv bombardovanja vratio je Bihnerovu nagradu, a od nemačkog ministra zahtevao da mu vrati sve njegove knjige. Ni novčana vrednost nagrade Hajnrih Hajne (50 hiljada evra) nije ga sprečila da je odbije, zato što su se njegovom izboru usprotivili neki nemački političari.

    Na Kosovu i Metohiji kao kod kuće

    Imun na duhovnu i društvenu klimu zapadnog sveta dolazio je u Srbiju, na Kosovo i Metohiju, tražio prijatelje u Orahovcu i Velikoj Hoči, u koje je najradije odlazio.
    Protivio se javno i sa oštricom reči nezavisnosti Kosova, tvrdeći da se država ne može graditi na mržnji.

    Proglašenje dobitnika Nobelove nagrade za književnost
    © AP Photo / Anders Wiklund
    Proglašenje dobitnika Nobelove nagrade za književnost

    „Mržnja prema Srbima je jedino što vodi Albance, među njima i tek prohodala deca mrze Srbe i kamenuju autobuse“, govorio je.

    Zbog NATO agresije na SR Jugoslaviju priznao je da oseća gađenje prema ljudskoj vrsti. Zagovornik je ideje da još samo u Srbiji i Republici Srpskoj živi istinska Evropa.

    Otuda je prirodno delovala njegova odluka da deo novca od Ibzenove nagrade pokloni upravo svojim najmlađim srpskim prijateljima.

    „Za moju epopeju o ljudskosti nema verodostojnijih tragičara od Srba“, govorio je Handke i svakim gestom, godinama, potvrđivao doslednost svog stava.

    Pisac čiji se rukopisi otkupljuju u milionskim iznosima — jer svet je sve vreme znao da je o velikanu reč — preveo je i rukom napisao Disovu pesmu „Možda spava“, pročitao ju je umesto besede na dodeli Disove nagrade, a potom je taj rukom pisani tekst poklonio gradskoj biblioteci u Čačku.

    „Svako radi kako može. Ili kako ne može. I ja osećam i patim kao svaki čovek u svetu. Ali, poneki put zaboravim. I desi se da tada vidim samo jednog leptira. Ili oči jednog deteta… I to je isto svet…“, opomenuo nas je u kratkom razgovoru za Sputnjik, kada je boraveći u Novom Sadu bio gost gimnazijalaca škole „Jovan Jovanović Zmaj“.

    Bler nije imao sreće

    Verovao je Handke da bi i Toni Bler bio drugačiji da je imao sreću da sretne i zaljubi se u neku užičku lepoticu. Ostao je istrajan u stavu da se nikada nije pokajao zbog „Pravde za Srbiju“.

    „Nikada nisam govorio o državi i nikada nisam bio državni pisac. Ja sam pisac predela, pisac ljudi i toga u kojoj su meri oni različiti u toj prirodi. Ja sam antiistorik, verujem u prirodu i u pojedinačne ljude. To je za mene književnost“, objasnio je sedamdesetšestogodišnji pisac, naš Austrijanac, koga je Nobelov žiri prepoznao zbog „uticajnog rada, koji korišćenjem neobičnog jezika istražuje perifernost i posebnost ljudskog iskustva“.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga