12:25 15 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Matija Bećković na štandu Novosti u okviru Sajma knjiga u Beogradu

    Jedini čovek koji se ovoga seća

    © Foto : Zoran Jovanović
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    64. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu (13)
    0 936
    Pratite nas

    Posle knjige „Mojih 100“, objavljene prošle godine, pesnik Matija Bećković na ovogodišnjem Sajmu svoju pesničku „autobiografiju o drugima“ dopunio je novim tomom nazvanim „Mojih 80“.

    Dok potpisuje knjige na štandu izdavača, kompanije „Novosti“, i u prepoznatljivom izdanju, sa šerlokovskom kapom, strpljivo se fotografiše sa čitaocima raznih generacija, pitamo ga kako se ulazi u ovaj izbor, šta je preporučilo novih 80?

    „To ni ja ne znam“, odgovara pesnik. „To su neki kriterijumi koji baš nisu dostupni našoj svesti, to šta sve sećanje izdvaja, a preko čega prelazi i zaboravlja. Došao sam na ideju da ono što smo zaboravili i nije važno. I to je utoliko objektivniji sud što o tome ne odlučujemo mi, jer izranja nešto što nismo ni pomislili, onda kad se događalo, da ćemo zapamtiti“, otkriva Matija.

    Kažete da sećanje ima visoke kriterijume.

    — Izgleda da je ono što pamtimo bilo dostojno da se zapamti, pa sam pomislio da je dostojno i da se ovekoveči. Nisam u mladosti mislio da bi to mogle biti pesme. Ali poezija je u naše vreme proširila svoje teritorije i sada pišem lakše nego što sam pisao u mladosti.

    Matija, daj kapu! sa Purišom Đorđevićem na štandu Novosti u okviru Sajma knjiga u Beogradu
    © Foto : Zoran Jovanović / Novosti
    „Matija, daj kapu!“ sa Purišom Đorđevićem na štandu „Novosti“ u okviru Sajma knjiga u Beogradu

    I ovde, kao i u prvoj knjizi, portreti su prijatelja, ljudi koji su vam obogatili život, koji su vam značili, i koje je „vreme procedilo“...

    — Ta zrna koja su ostala na tom rešetu tražila su da budu zapisana. nisam ništa izmislio i bio bi veliki greh da sam stavio u usta nekom nešto što nije rekao. Sve je ovo verodostojno. A u stvari, čitava usmenost naše književnosti ostaje zaboravljena, često sami pisci nisu zapisali ono što su govorili, kako su živeli. Poezija se dugo bavila sobom i često su to mrtva slova na papiru, ali kao da se u naše vreme zaželela života. Nije čudo da su baš u naše doba toliko popularni memoari. Ovo je neka vrsta lirskih memoara. Ljudi su se umorili od izmišljanja, fantaziranja i laganja. Zaželeli su se i života, i istine, i stvarnosti.

    Setili su se života?

    — Jeste. I počinju da se sećaju tih ljudi i da o njima pričaju. I meni se prosto javljaju, jedne sam opisao, a onda se drugi jave i kažu: „A što si mene zaboravio?“. Neka sećanja se nameću i osećate se dužni da ih zapišete, kao jedini čovek koji je to zapamtio. A nisam siguran da bi se oni sami toga setili. Zanimljivo je to da, recimo, mnogi nisu zapisali ono što su celog veka pričali. Ta njihova usmena dela su ostala nezabeležena, a često su bila ravna onome što su pisali, ako nisu i bolja.

    Ali vi ste se setili i pesme Brane Petrovića koju on nikada nije napisao?

    — To je jedan neobičan, a čini mi se za poetiku važan doživljaj. Bio sam ubeđen da je Brana napisao jednu pesmu i da sam ga ja slušao kad je govorio. I kad sam ga jednom pitao: „Kako beše ona tvoja pesma“, pošto je nisam našao u njegovim knjigama, on je, kako sam koji stih navodio, sve to odbijao, rekavši mi: „Ja nikada nisam napisao tu pesmu“. A ja sam bio ubeđen da sam je od njega čuo. I kad je on otišao na onaj svet napisao sam pesmu i naslovio je „Pesma Branislava Petrovića koju on nije napisao“. Napisao sam je vrlo lako, sećajući se šta je on govorio. Da li je moguće da je on zaboravio? Ili sam ja mislio da je on takvu pesmu trebalo da napiše?

    Matija Bećković na štandu Novosti u okviru Sajma knjiga u Beogradu
    © Foto : Zoran Jovanović
    Matija Bećković na štandu „Novosti“ u okviru Sajma knjiga u Beogradu

    Ni Milovan Danojlić se ne seća onoga što vam je ispričao o Branku Miljkoviću?

    — Mića mi je pre sto godina ispričao da je Branko bio „velika svinja“. Jednom su, priča, išli iz Francuske 7 i nešto su se podževeljali. Branko, koji je nosio neke knjige ispod pazuha, kaže mu da pruži ruke da mu nasloži te knjige, do brade. „I kad sam ja to uradio i nasložio ih“, kaže Mića, „on mi je onda udario dva šamara. Znao je da sam seljak i da ću pre trpeti batine, nego što ću ispustiti knjige na zemlju“. Kad sam ga ja podsetio da mi je to pričao, rekao je: „Ne sećam se“.

    Govorite o istinitosti. Zar ona nije pre odlika istorije nego poezije?

    — Na kraju je ispalo da poezija više zna od istorije, jer izgleda da poezija koja laže — to prestaje da bude.

    Da li je teško biti rizničar tuđeg sećanja, pamtiti ono što su drugi zaboravili?

    — Ti drugi — to sam ja!

    Tema:
    64. Međunarodni sajam knjiga u Beogradu (13)
    Tagovi:
    Intervju, Sajam knjiga, Matija Bećković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga