19:29 04 Avgust 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 131
    Pratite nas

    U Brazilu su se u protekloj deceniji dogodile brojne promene. Zemlja koja je važila za mesto seksualne i rasne demokratije, peta je u svetu po broju zločina protiv žena i prva po broju ubistava LGBT osoba. Brazil o kom ne znamo mnogo otkriva u razgovoru za Sputnjik brazilski reditelj Karim Ajnuz.

    Na 13. „Kustendorfu“ premijerno je prikazan Ajnuzov film „Nevidljivi život“, koji je dobio nagradu u programu „Izvestan pogled“ filmskog festivala u Kanu. Radnja filma odvija se pedesetih godina u Riju de Žaneiru, a na pitanje zbog čega je odabrao baš taj period za filmsku priču, reditelj odgovara:

    „Pedesete su u Brazilu i ostalim latinoameričkim zemljama poslednja dekada u kojoj je uloga žene bila određena poretkom u patrijarhalnom društvu, zasnovanom na velikoj rodnoj neravnopravnosti. Tokom šezdesetih godina žene su postale nezavisnije, stekle su glasačko pravo, dobile mogućnost da se razvedu i dozvoljen je abortus. Desilo se mnogo stvari koje su bile posledica i rezultat borbe. Bake koje vidimo danas, žene od 70, 80, 90 godina, prošle su kroz sve to. Pritom, pre četiri godine, kada sam počeo da snimam film, brazilsko društvo je doživelo velike promene, Brazil je zapljusnuo konzervativni talas, kao posledica porasta religioznosti. Godinama se beleži veliki broj preobraćanja iz katoličke vere u evangelističku, koja ima jasne i veoma krute moralne stavove“.

    Da li je to posledica političkih, društvenih ili ekonomskih okolnosti?

    — Čini mi se da religioznost raste svuda u svetu, a Brazil je i inače veoma religiozna zemlja. Možete li da zamislite grad kao što je Sao Paulo, sa dvadeset miliona stanovnika koji dolaze iz raznih delova zemlje, među njima su ljudi iz seoskih sredina, imigranti… Osećaju se usamljeno, a religija im stvara osećaj zajedništva i solidarnosti. Mislim da je evangelistička religija prosto povezala mnoge ljude, ali je njena posledica uspostavljanje veoma konzervativnih vrednosti koje utiču i na položaj žene. To se delimično događa zbog oslobađanja žena, rodne jednakosti. Što je očiglednija borba, to je jači i otpor. Muškarci ne žele da izgube svoju moć i učinili bi sve što mogu da je zadrže po svaku cenu, makar to bile i veoma konzervativne ideje o porodici. Važno je samo da to bude nešto što će ih držati na privilegovanoj poziciji.

    O Brazilu postoji predstava da je zemlja u kojoj caruju seksualna i rasna demokratija, ali je situacija, zapravo, vrlo kontradiktorna. Jača desnica, naročito posle poslednjih izbora. Imamo užasnu vladu, ekonomska elita je sklopila pakt sa đavolom. To su enormno bogate porodice. I to se, nažalost, događa u mnogim drugim zemljama.

    I u Evropi su sve popularnije desničarske partije, konzervativizam i nacionalizam, koji ranije nisu bili njena karakteristika. Zašto je to tako, kako vidite današnji svet?

    — Pripadam generaciji koja je rođena u neverovatnom trenutku u istoriji — šezdesetih godina. Kada sam bio dete, svet je bio divlji, slobodan. Odrastao sam u zemlji u kojoj je, nakon svrgavanja vojnog režima, vladala demokratija. Bilo je tako mnogo nade. A onda je sve to nestalo jednim udarcem, sada su tu užasni, veoma moćni ljudi. Pomalo sam tužan što moram da se probudim i da vidim da je svet oko mene upravo suprotan onom koji sam očekivao. Živimo u prilično napetom istorijskom trenutku. Protekle dve sedmice nisam spavao, jer sam se strepeo od toga da li će Tramp poslati rakete na Iran, da li će početi svetski rat. Ali ja nisam pesimista. Ovo je težak trenutak, posebno kada je reč o našem odnosu prema planeti i onome što radimo prirodi, ali uvek ima nade. Verujem da nismo tako glupi, da neki od nas ipak uče lekcije iz istorije. Osećam ljubav prema čovečanstvu i mislim da ćemo se izvući iz ovoga, da ćemo izaći s druge strane tunela, naučivši neke stvari.

    Filmska priča o ljubavi, snovima i nadi

    Vaš film prati dve sestre Gidu i Euridiku, čiji se snovi ne uklapaju u tradicionalne vrednosti njihove porodice. Dok Euridika sanja o tome da postane slavna pijanistkinja, Gida žudi za pravom ljubavlju… Otac ih, slepo sledeći lažnu čestitost patrijarhalnog društva, zauvek razdvaja. U borbi sa sudbinom pokreće ih međusobna ljubav.

    — Da, apsolutno. Ono što ih, takođe, pokreće jeste nada da će se ponovo susresti, da će nadalje kroz sve što im se događa prolaziti zajedno. U momentu kada shvate da se više neće sresti, kada Euridika dobije informaciju da je Gida umrla, a Gida shvati da više neće moći da traga za sestrom, jer je postala neko drugi, kada izgube svaku nadu, njih dve se zaustavljaju. Zato mislim da su ta nada i ljubav najvažniji u filmu.

    Ako filmska umetnost i može da menja svet, onda to može pripovedanjem koje ne ide iz glave, nego iz stomaka i srca. To sam pokušao da postignem u ovom filmu. Mislim da ima veoma mnogo političkih tema koje su važne u njemu, zbog toga sam ga i pravio. Međutim, važno je kako se priča priča. Za mene je najveći izazov kako da prikažem društvo kroz same likove, kroz njihovo iskustvo i različitost, kroz njihovu borbu.

    Šta osećate prema muškim likovima u filmu, da li ste njih uspeli da razumete?

    — Ono što otac i muž u mom filmu rade ženama je veoma otrovno. Pitao sam se kako o tome da govorim, a da ne napravim od njih suštinski loše karaktere. Bilo mi je teško da zamislim te likove bez osuđivanja i da ih tako unesem u scenario. Ja sam odrastao u domaćinstvu koje su vodile mahom žene, zbog toga su mi one bliske i mnogo mi je lakše da pišem o njima. Verujem u to da nije važan samo biološki identitet, nego i iskustvo koje donosi kultura u kojoj živimo. Dakle — muškarci u mom filmu su kompleksni likovi. Nisam želeo da ih prikažem kao glavne negativce u priči, oni jednostavno rade ono što se od muškaraca očekuje da rade.

    Tagovi:
    filmski festival, film, reditelj, Brazil, Kustendorf
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga