00:15 03 Jun 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    0 40
    Pratite nas

    Verujemo u bajke i mitove celog života, menjaju se samo njihov smisao i sadržaj. Postoje mitovi politički, ekonomski, roditeljski, bračni. Čovek ne bi preživeo kada ne bi verovao u njih. Verovanje u mitove je neophodno za preživljavanje, jer kompenzuje ono što nam fali u životu, dajući nam snagu, kaže u intervjuu za Sputnjik ruska književnica Guzelj Jahina.

    Ova autorka je uzburkala ruski književni svet pre nekoliko godina, kada je objavila roman „Zulejha otvara oči“ i zauzela čvrstu poziciju među popularnim savremenim autorima. Priča o sudbini proste tatarske žene u doba raskulačivanja, prevedena je na nekoliko jezika, među kojima je i srpski.

    Književnica priznaje da nije očekivala takav uspeh svog literarnog prvenca i objašnjava da je tokom pisanja razmišljala prevashodno o samom tektu, a ne o tome kako će biti prihvaćen i kakva će biti njegova dalja sudbina. Za naše čitaoce „Zulejha otvara oči“ je objavljena u izdanju Samizdata B92, kao i naredni roman Guzelj Jahine b.

    Govoreći o svom romanu i glavnim junacima, Zulejhi i Ignatovu, autorka objašnjava da ih je gradila kao likove u ogledalu.

    „Zulejha se kreće od formalne slobode ka formalnoj neslobodi ─ njen put od 3.000 kilometara od rodnog sela do sibirskog naselja, naravno, predstavlja i mentalni put. Ona dospeva u sistem Gulaga i nema prava da napušta selo, ali se na paradoksalan način oslobađa iznutra: postaje sposobna ne samo da živi samostalno nego i da podari slobodu drugom čoveku ─ sinu. Za mene je to najvažnija tačka u njenoj metamorfozi. Putanja drugog glavnog junaka, Ignatova, potpuno je suprotna: od formalne slobode on ide ka istoj toj slobodi, ali negde iznutra  potpuno je okovan sistemom i privezan za malo selo, izgubljeno u tajgi. To je put čoveka kog pritiska sistem, pretvarajući lepotana, mladog, zdravog, nadahnutog i zaslepljenog ideologijom, u potpuno razočaranog, sedog i hromog starca, unakaženog i fizički i moralno. Zulejhin put je uzlazni, a Ignatovljev silazni“, kaže Guzelj Jahina u intervjuu.

    Kada ste počinjali da pišete, da li ste se ugledali na književne postupke drugih pisaca, da li su Vas oni inspirisali?

    ─ Naprotiv, to mi se činilo štetnim, pogrešnim, veoma sam ograničavala svoje čitanje dok sam pisala roman o Zulejhi. Nisam čitala ništa umetničko na temu Gulaga, represija, raskulačivanja, ništa što se ticalo nekog konteksta ili onog dela istorije o kojem sam pisala. Nisam ponovo čitala Šalamova, Solženjicina ─ jasno mi je bilo da će njihov uticaj ionako biti ogroman i želela sam da izbegnem da bude još jači. Što se tiče umetničkih rešenja, a samim tim i stvaralačkog rada, najviše su me inspirisali filmovi, scenariji, fotografije, slike, a ne književnost.

    Glavni junak Vašeg drugog romana „Deca Volge“, učitelj Bah, pisao je bajke koje su se nastavljale u realnom životu. Da li bajke i mitovi utiču na Vas? I da li je štetno za odraslog čoveka da veruje u njih?

    ─ Jasno mi je bilo da u tom romanu pišem o teškoj temi, Nemcima u Povoložju, pričam o onom svetu koji je nestao, koji je gotovo umro. Da, u Rusiji danas živi veoma malo ruskih Nemaca. Ali to je, ipak, svet koji je stvoren u vreme Katarine Druge, taj svet je praktično sahranjen. Tema nije laka: čitaocu je od samog početka jasno da će sve ono što je jarko, sveže, radosno i praznično u romanu, nestati veoma brzo, jer nailazi septembar 1941. godine, kada će Nemci biti iseljeni iz Povoložja i proterani. U romanu se sve dešava pod senkom te deportacije. Svesno sam želela da to ima neku kompenzaciju, da nekako uravnotežim tu tešku temu, pokušala sam da uvedem elemente humora.

    Mi verujemo u bajke i mitove celog života. Menjaju se samo sadržaj i smisao tih bajki: nekada su to bili Deda Mraz i Sneguročka, a kasnije sasvim druge pojave i ljudi, odrasliji i realniji. Vera u mit se ne može iskoreniti. Postoje mitovi politički, mitovi ekonomski, mitovi roditeljski, bračni, mitovi o prijateljstvu. Svako ima svoj izbor mitskih predstava o svetu. Čovek ne bi preživeo kada ne bi verovao u njih. Verovanje u mitove nije štetno, naprotiv, neophodno je za preživljavanje: mit povremeno kompenzuje ono što fali u životu i to nam daje snagu.

    Priču o Zulejhi ste planirali kao scenario, zbog čega je Vaše pripovedanje veoma dinamično. U romanu „Deca Volge“, naprotiv, vreme kao da se zaustavilo. Zašto?

    ─ Zapravo, razvijajući dinamiku pripovedanja, oslanjala sam se na junake. Zulejha je seljanka, ona misli u prostim rečenicama, zbog toga je prvi roman napisan mnogo kraćim slogom, mnogo je ritmičniji. Naravno, važnu ulogu igra i scenaristička osnova. Što se tiče drugog teksta, ovde je glavni junak učitelj, poznavalac nemačke poezije koji i sam piše stihove. To je diktiralo drugačiji jezik: tečan, književni, složeniji. Glavni junak i njegov način razmišljanja su uslovili jezik i ritam pripovedanja. Sama tema je zahtevala usporeno izlaganje.

    U romanu „Deca Volge“ još jedan Vaš glavni junak je priroda, krunisana Volgom. Zbog čega ste tome poklonili toliku pažnju?

    ─ Volga je veoma važan lik u romanu. To je moja najveća ljubav, moja rodna reka, moja domovina. Znam je po svakom vremenu, u svako doba dana, znam kako ona miriše, kakva je na dodir. Kada sam se pripremala za pisanje romana, osetila sam ljubav prema njoj i u tekstovima Nemaca iz Povoložja. Na primer, pre revolucije bio je pisac u nemačkom Povoložju, Ferdinand fon Valberg, on je ostavio za sobom nekoliko istorijskih romana, drama i autorskih bajki. I u jednoj od bajki priča da se svakom detetu rođenom na obalama Volge u prvim minutima života udahnjuje u srce ljubav prema toj reci. Veoma lepo! I ja sam razumela da o tome treba obavezno pričati u romanu, o tome kako su nežno Nemci voleli Volgu. Povoložje je stepa, ta mesta su za njih već postala dom, domovina. Tokom deportacije ostali su bez te domovine.

    U romanu „Deca Volge“ uneli ste u pripovedanje scene iz života Staljina: kako igra bilijar ili njegova razmišljanja o Hitleru. Zbog čega ste odlučili da pričate i o vođi?

    ─ Neko vreme sam pokušavala da napišem osnovnu priču ─ istoriju učitelja Baha i njegove porodice ─ ali to nikako nije išlo. Posle nekoliko mučnih meseci, prvo što sam uspela da napišem bila su četiri poglavlja o Staljinu. I od tih poglavlja počeo je da se razvija osnovni siže. Gradila sam taj roman kao ogledalo. Glavni junak Jakob Bah se kreće čitavom radnjom kroz savladavanje raznovrsnih strahova koji bukvalno deformišu njegovu ličnost i ometaju mu život: strah od komunikacije s ljudima, strah od gubitka voljene žene, strah od gubitka deteta, strah od istorijskih događaja... I tek na kraju romana Bah se oslobađa od strahova koji ga muče. A vođa se kreće potpuno drugačijom putanjom: od moćnog nadahnuća, poleta misli i euforije vlasti do životnog, paranoičnog straha i neslavnog kraja u zagušljivom blindiranom automobilu. „Deca Volge“ se mogu nazvati romanom o dva oca. Otac ljudski – Jakob Ivanovič Bah koji odgaja dvoje dece koja nisu njegova rođena, žrtvuje se praktično radi njih i poklanja im život. Drugi otac, otac nacija koji ostavlja bez roditeljske zaštite pojedine narode, uključujući narod Nemaca Povoložja koji 1941. postaje narod-siroče.

    Tagovi:
    Guzelj Jahina, književnica, roman, Volga, Ruska književnost
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga