05:47 24 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Odbrana srpskih svetinja u Crnoj Gori (796)
    11173
    Pratite nas

    Ovo je priča o jednom snu koji sam sanjao u vozu, putujući po Evropi, znajući njenu istoriju, verujući da je podsećam na ono što je zaboravila, da bih se, kad sam se probudio sav u znoju, zapitao – da li sam to sanjao Crnu Goru koja, verujući da ide u Evropu, briše svoju istoriju i svoje heroje.

    Stojim na železničkoj stanici Keleti u Budimpešti i pokušavam da shvatim sa kog perona ide voz za Beograd. Prvi kolosek – Vienna, nije. Drugi – Minhen, nije. Treći – Zagreb, nije. Pozsony, nije. Kako Pozsony? Čekaj, takav grad ne postoji u Mađarskoj, ne postoji ni u Evropi, na trenutak zaboravih da tražim kolosek sa kojeg kreće voz za Beograd. Prolazi železničar, ljubazno ga na engleskom pitam koji je to grad Pozsony, odgovara mi – Požun. Nije bilo interneta, pa sam po povratku kući pitao komšiju Ištvana šta je Požun. Čovek  mi je objasnio da je to bio glavni grad Gornje Mađarske, a da je sada glavni grad zemlje koja pre toga nije postojala – Slovačke. Pa dobro, zašto ga ne zovete Bratislava? „Zato što je to naš stari grad, a ne naših nekadašnjih baštovana“, odgovori mi Ištvan. Zamerio sam Ištvanu ovakav odgovor, nacionalistički. Nije lepo, ni kulturno.

    Prošlo je par godina dok nisam došao u Požun, odnosno Bratislavu. Centar grada je vrlo lep. Uzalud sam tražio da nađem neku knjigu iz istorije Slovačke na nekom od meni poznatih stranih jezika. Našao sam knjigu o slovačkom mentalitetu, o mađarskoj, austrijskoj i sovjetskoj okupaciji. Poverenje u sopstveno poznavanje engleskog jezika sam izgubio kada sam prodavačicu u knjižari pitao da mi preporuči knjigu o slovačkim borbama za slobodu protiv okupatora, još manje razumevanja je imala za mene kada sam je pitao o učešću slovačke Crkve u borbama za slobodu slovačkog naroda. Tu mi je pomenula crkvenog upravnika Slovačke u vreme Hitlera. Ja nisam pitao o saradnji sa okupatorima nego o oslobođenju od okupatora. Zaključio sam da moram da obnovim engleski jer žena nije razumela ni smisao mog pitanja.

    Šetajući Bratislavom shvatio sam da najveći broj starih zdanja, očuvanih i u dobrom stanju, imaju mađarski natpis ili posvetu. Ostali su bili na engleskom. Na slovačkom su bili samo natpisi iz doba socijalizma i administrativna zdanja.

    Usput sam našao knjigu o slovačkoj istoriji, seo u jedan od prelepih parkova i počeo da čitam.

    Sva moderna istorija se sastojala u pisanju značajnih knjiga  o oslobođenju slovačkog naroda i teškom položaju stanovništva koje se uglavnom bavilo poljoprivredom pod raznim okupatorima. I tako stotinama godina, nekoliko vekova.

    Prva slovačka država stvorena je u vreme Hitlera, druga posle 1991. godine.

    Javno streljanje Ljuba Čupića u Nikšiću 9. maja 1942. godine.
    © CC0 / goran
    Javno streljanje Ljuba Čupića u Nikšiću 9. maja 1942. godine.

    Razgovarajući sa austrijskim kolegama u firmi u kojoj sam radio, a čije je sedište bilo u Austriji, shvatio sam da deo poslova odlazi iz Beča u Bratislavu. Moje kolege su bile zadovoljne iz dva razloga. Objasnili su mi  da će tako značajno smanjiti troškove plata jer u Bratislavi, koja je inače udaljena sat vremena kolima od centra Beča, Slovaci rade i za 2,5 – 3 puta manju platu, i drugo, dosadni deo odlazi od njih. Čekajte, uzviknuo sam. Da je Beograd tamo gde je Bratislava i da nam neko da manju platu tri puta samo zato što smo mi Beograd a oni Beč, ne smem da zamislim šta bi bilo u Beču. Austrijski odgovor je bio hladan i istinit. Bratislava nije Beograd. Znamo mi to, ali već stolećima su oni navikli da rade za nas za manje novca one poslove koje mi nećemo da radimo i pri tome se nikada nisu bunili. A taj vaš slobodarski duh nije primeren današnjoj Evropi, vi mentalno ne možete to da shvatite.

    Miroslav je oduvek hteo da postane diplomata. Lepo vaspitan, vrlo inteligentan, darovit za jezike, naučio je pravila ponašanja gde mu je mesto i najvažnije – koga treba da sluša. Kao takvom, sva bi mu vrata bila otvorena i na bečkom dvoru, u salonima Budimpešte (naravno do određenog stepena), a i u vreme komunističke vlasti. Brisel ga je lepo prihvatio. Bio je jako zadovoljan da postane zadužen za jednu slovensku zemlju sa prelepom obalom, mirnim morem i momcima koji hoće da ga slušaju. Niđe ljepše.

    Istorija te zemlje ga nije mnogo zanimala, bitno je ubediti krsne i pametne da ispunjavaju određene ciljeve koje je Brisel zacrtao, da su spremni da postanu nešto kao Slovačka. Mentalno sa njima nije imao problem jer su pričali njegovim jezikom, koji su oni vremenom učili jer ga od starih nisu mogli naučiti. Jezik pokornosti.

    A onda se desila pobuna, hiljade tih krupnih Južnih Slovena su danima išli sa ikonama i vikali „Ne damo svetinje”.

    Bilo bi nefer reći da je Miroslav bio potkupljen da ne razume, to što su ti ljudi uzvikivali je jednostavno izlazilo iz njegovog mentalnog koordinatnog sistema. Kao da je važno kome pripada Crkva. Zaboravio sam gde je bilo sedište naše Crkve i od kada, a oni sada vode računa o Crkvi, mislio je Miroslav. Boraveći u Nikšiću video je spomenik koji mu je ličio na spomenik nekom gradskom humoristi koji se smeje. Uljudno je pitao domaćine kakav je to spomenik, a njima je bilo neprijatno da sad pričaju o tome. Priča o Krstu Popoviću, saradniku okupatora za vreme Drugog svetskog rata i borcima za oslobođenje od Srbije je bila interesantnija priča, po njima. Onda je čuo priču o Ljubu Čupiću, koji se smeje pred streljanje. Onda je čuo priču o borbama protiv Turaka, čuo je priču o svim crnogrskim bitkama, o Mojkovcu, o 13. julu.

    Tu noć je sanjao priču koju je čuo kao mali. Bila je to priča o tome kako su sluge htele da prevare gazdu, ubedile ga da je konj ne samo prelep nego i  miran, spokojan, lako ga je jahati.

    Popeli su gazdu na konja, a onda je ovaj pokazao svu svoju prirodu, naglo skočio, nekoliko puta se propeo i zbacio gazdu koji je zadobio teške povrede i ostao zauvek nepokretan.

    Probudio se potpuno znojav i pitao se – da li sam sanjao Crnu Goru?

    Pogledajte još:

    Tema:
    Odbrana srpskih svetinja u Crnoj Gori (796)
    Tagovi:
    ne damo svetinje
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga