18:02 10 Jul 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    202202
    Pratite nas

    Poslednji udar na srpsku baštinu dolazi iz jedne od najvažnijih kulturnih institucija – Narodne biblioteke Srbije. Kategorizovanje dubrovačke književnosti isključivo kao dela hrvatske, moglo bi se tumačiti kao nastavak koncepta konstituisanja tzv. srbijanske književnosti, kojom bi se iz srpske isključili brojni značajni autori.

    Pisac i profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Slobodan Vladušić upozorio je da su knjige Zlate Bojović „Dubrovačka književnost“ i „Poezija Dubrovnika i Boke Kotorske“ u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS) kategorizovane kao deo hrvatske književnosti, iako je za sve instutucije u Srbiji koje se naučno bave istorijom srpske književnosti, književnost Dubrovnika i srpska, i hrvatska, a to je i stav autorke knjiga.

    Vladušić kaže za „Orbitu kulture“da ne može da proceni da li je reč o propustu, nemaru ili nečijoj svesnoj želji da dubrovačku književnost pripiše, razume ili katalogizuje kao samo kao hrvatsku.

    Nauka protiv Biblioteke – dubrovačka književnost i srpska i hrvatska

    Ono što, međutim, zna jeste kakav položaj i kakvu poziciju dubrovačka književnost ima u programima izučavanja srpske književnosti na srpskim fakultetima. Dubrovačka književnost se kod nas izučava u okviru posebnog kursa - Književnost renesanse i baroka koji nema veze sa posebnim kursom koji se tiče hrvatske književnosti, objašnjava Vladušić

    „Iz toga možemo pretpostaviti da se dubrovačka književnost posmatra kao jedan zaseban entitet koji pripada istovremeno i srpskoj i hrvatskoj književnosti. Na kraju krajeva, o tome govori i činjenica da je relativno skoro izašlo izdanje knjige posvećeno Marinu Držiću u antologijskoj ediciji 'Deset vekova srpske književnosti' u izdanju Izdavačkog centra Matice srpske“, kaže Vladušić.

    A to su dovoljno jaki pokazatelji kako se dubrovačka književnost određuje u srpskoj nauci o književnosti, dok u katalozima Narodne biblioteke Srbije postoji „jedna potpuno drugačija praksa“, dodaje on.

    „Svojim tekstom ukratko sam želeo da ukažem na taj problem i da ostavim prostor svojim kolegama iz NBS, da jednostavno taj propust isprave. Smatram da bi posle ukazivanja na ovaj propust, kulturna i naučna javnost u Srbiji trebalo da prati šta se dalje dešava sa ovim problemima u okviri kataloga NBS. Ukoliko se ova stvar ne ispravi u neko dogledno vreme, a lično ne verujem da je za to potrebno godinu dana, ljudi bi trebalo prosto da se oglase i ukažu na problem, a onda ćemo razgovarati o čemu se tu radi i ko stoji iza ovakve, ipak, jasne odluke da se dubrovačka književnost pripiše ipak samo hrvatskoj književnosti“, ističe Vladušić.

    Šta je srpska književnost posle raspada Jugoslavije?

    On dodaje da mu se čini da je ovaj problem samo simptom jednog dubljeg koji potiče iz vremena raspada Jugoslavije, kad je došlo do podele imovine. A to pred nas postavlja jedan zadatak koji može biti formulisan pitanjem: Šta je korpus srpske književnosti danas kad Jugoslavije više nema?

    „Nije, naravno, na nama da krademo i uzimamo ono što nam ne pripada u književnosti, ali jeste da naučno i argumentovano odredimo kakav je korpus srpske književnosti i šta joj pripada. Naravno, postojaće uvek autori čija je pozicija na neki način ambivalentna i koji pripadaju i i srpskoj i hrvatskoj književnosti, kakav je recimo Vladan Desnica, ali ipak mislim da su takvi autori u manjini i da postoji veliki broj značajnih, kanonskih autora srpske književnosti koji su implicitno ili eksplicitno pokazali da žele da pripadaju srpskoj književnosti“, smatra Vladušić.

    Prema njegovim rečima, na naučnoj zajednici koja se bavi srpskom književnošću je da što pre odgovori na ovo pitanje i utvrdi, koliko je to moguće, jasne kriterijume i jasan sadržaj korpusa srpske književnosti.

    Tzv. srbijanska književnost – ukidanje srpske latinice uz „krađu“ srpskih klasika

    Vladušić ističe da će vreme pokazati koliko ovakvi slučajevi „navode vodu na vodenicu“ konceptu takozvane srbijanske književnosti, kojim bi se iz korpusa srpske književnosti isključili srpski autori koji su stvarali izvan granica današnje Srbije, poput, na primer, Ive Andrića ili Meše Selimovića, pa čak i Njegoša.

    Ako reakcija NBS na njegovo blagonaklono ukazivanje na problem bude povoljna, razumna i u skladu sa saznanjima nauke o književnosti u Srbiji, to će značiti da imamo posla sa jednim propustom, dodaje Vladušić.

    Pisac Slobodan Vladušić
    © Foto : Atila Kovač
    Mislim da je opasnost da se srpska književnost pretvori u tzv. srbijansku vrlo realna i da se ona izvodi, pre svega, kroz jednu vrstu jezičke operacije koja je prisutna u sajber-sferi.

    Ali, ako se to ne dogodi, onda je stvar mnogo dublja i ona možda zaista reflektuje jednu vrstu sklonosti ka uspostavljanju tzv. srbijanske književnosti, ocenjuje naš sagovornik.

    „Mislim da je opasnost da se srpska književnost pretvori u tzv. srbijansku vrlo realna i da se ona izvodi, pre svega, kroz jednu vrstu jezičke operacije koja je prisutna u sajber-sferi, a to je da je sve ono što je napisano ili štampano latinicom proglasi za deo hrvatskog kulturnog nasleđa, a ono što je štampano ćirilicom opstane i ostane deo srpskog. To bi značilo da ne postoji nikakva srpska književnost koja je štampana na latinici i onda bismo došli u situaciju da neki autori koji su se vrlo jasno deklarisali kao deo srpske književnosti, zbog ukidanja srpske latinice, ne budu više njen deo. Na taj način srpska kultura mogla da izgubi jedan dobar deo autora i dobar deo svog korpusa“, upozorava Vladušić.
    Rešenje – politička odluka

    On je uveren da do toga, ipak, neće doći, jer bi pretvaranje srpske u tzv. srbijansku književnost bila ogromna šteta za našu kulturu. A proces pretvaranja srpske u tzv. srbijansku književnost mogao bi se sprečiti veoma jednostavno, smatra Vladušić.

    „Mislim da se to može sprečiti relativno jednostavno – političkom odlukom. S jedne strane postoji naučna zajednica koja može da ukaže na problem, da ga definiše i predloži načine na koji taj problem može da se reši, a sa druge strane postoji politička odluka, odnosno nadležna ministarstva koja tu odluku mogu da sprovedu i koja te predloge naučne zajednice treba tako da formulišu da oni postanu jedna vrsta jasnih kriterijuma i obaveza za one institucije koje trebaju da čuvaju srpski književnost, a NBS jeste jedna takva institucija“, zaključio je Vladušić.
    Predsednik UO Biblioteke – rešićemo problem, neće se ponoviti

    Predsednik Upravnog odbora (UO) NBS Veljko Brborić kaže da je očigledno da problem postoji i da je sigurno da on „nije od juče“. Još pre Vladušićevog teksta, član UO NBS profesor Aleksandar Jovanović uputio je zvaničan dopis tom telu i ukazao na postojeći problem.

    Brborić kaže da će se videti sa upravnikom Narodne biblioteke Laslom Blaškovićem i zakazaće sednicu UO za iduću nedelju.

    „UO će o tome razgovarati i nastojaće da vidi, u saradnji sa stručnim timom same Biblioteke i uz konsultovanje drugih biblioteka, kako je došlo do problema i kako da se nađe rešenje i šta preduzeti da se u budućnosti takve greške ne ponavljaju. Prosto, reč je o ozbiljnom problemu i naći ćemo načina da se to reši i da takav problem ne bude više prisutan u katalogizaciji u Narodnoj biblioteci i Biblioteci Matice srpske“, zaključuio je Brborić.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    udar, Narodna biblioteka, srpska književnost, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga