19:07 26 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (105)
    3261
    Pratite nas

    Svaka kompozicija Enija Morikonea miriše na njega, ali je svaka drugačija, i to je ono što najviše volim u njegovom radu. Nisam imao priliku da ga upoznam, ali sam imao zadovoljstvo da 2003. Godine, u Monte Karlu, učestvujem s njim u konkurenciji za nagradu za najbolju filmsku muziku i da ga „pobedim“, kaže ugledni srpski kompozitor Zoran Simjanović.

    Enio Morikone je protekle sedmice otišao u večnost, ostavivši za sobom muziku koju znaju i vole sve generacije - od legendarnih melodija pisanih za „špageti vesterne“ Serđa Leonea, koje su mu donele svetsku slavu, do nezaboravnih kompozicija za filmove Bernarda Bertolučija, Pjera Paola Pazolinija, Darija Arđenta, Romana Polanskog, Olivera Stouna, Brajana de Palme, Đuzepea Tornatorea, Kventina Tarantina i mnogih drugih.

    U razgovoru sa Zoranom Simjanovićem pokušali smo da otkrijemo kako kompozicije koje ostavljaju bez daha publiku širom sveta sluša i čuje profesionalac koji je i sam stvorio niz nezaboravnih filmskih melodija.

    „Enio Morikone bio je povezan s vremenom. Sve su mu kompozicije dobre, naročito prve, iz 'špageti vesterna', jer su sve postale svetski hitovi. Morikone je na jedan nov, originalan način tretirao jednu već poznatu temu, i uspeo da je pomeri, zajedno sa Serđom Leoneom. Svi su se tada smejali tome, ali to je, zapravo, postao žanr za sebe. To su njih dvojica uspela svojim umetničkim delovanjem. Da su to radile neke budale, nikada ne bi bili snimljeni takvi kaubojski filmovi, filmovi koji su postali sasvim nova forma i ušli u filmsku klasiku“, ocenjuje Simjanović.

    Upoređujući Morikoneovo stvaralaštvo sa sopstvenim iskustvom rada na filmskoj muzici, Simjanović ističe da je italijanski kompozitor u velikoj meri inspiraciju pronalazio u samim filmskim kadrovima, što je naročito došlo do izražaja tokom saradnje sa Serđom Leoneom u „špageti vesternima“, prepunim scena puste prerije s usamljenim jahačima i tišine koju samo povremeno prekidaju iznenadni, prodorni zvukovi.

    Svi ti zvukovi prerije, njištanje konja, zavijanje vukova, ljudski uzvici, zvižduci, pucnji iz pištolja, odzvanjanje crkvenih zvona, obogatili su i učinili prepoznatljivim i neponovljivim filmske melodije Enija Morikonea.

    Italijanski kompozitor Enio Morikone
    © AFP 2020 / Tiziana Fabi
    Italijanski kompozitor Enio Morikone

    Slavni italijanski kompozitor bavio se, pre nego što je ušao u svet filmske muzike, džezom, koji mu je, prema Simjanovićevoj oceni, omogućio da se upozna s najrazličitijim uticajima, melodijama i ritmovima, s afričkom muzikom i drugim muzičkim stilovima koji su uticali na sam džez.

    „Morikone se trudio da izbegne američki stil pisanja muzike, gde su sve kompozicije iste. Svaka Morikoneova kompozicija morala je da bude vrlo karakteristična. Tvrdim da filmski kompozitor mora da se bavi svim vrstama muzike, jer kada piše za film, ne zna šta će pisati. Mora da poznaje i narodnu, i zabavnu muziku, i rokenrol, i džez... Morikone je bio takav kompozitor. Tako je počeo šezdesetih godina kada su se pojavile električne gitare, počeo je da ubacuje specifične zvukove u svoje klasične aranžmane. Tako je dobio prepoznatljiv zvuk koji sam ja mnogo voleo, jer je ta muzika uvek mirisala na njega“, kaže Zoran Simjanović.

    Ono što je najvažnije u Morikoneovom stvaralaštvu, prema mišljenju Zorana Simjanovića, jeste to što je muzika ovog kompozitora nastavila da živi nakon filmova za koje je pisana.

    „Svaka ta muzika za sebe čini film. Najvažnije je da muzika preživi film i da se sluša van filma. Film mnogo znači za muziku, jer je on 'gurne', a onda ona 'gura' film i zajedno funkcionišu. Ako napraviš muziku koja će da živi pet, petnaest, pedeset godina, onda to vredi, ako se posle godinu ili dve zaboravi, onda znači da to nije valjalo. Jedino je vreme pokazatelj kvaliteta. Ako nešto funkcioniše posle 50, 100, 300 godina, onda je to remek-delo“, ocenjuje Zoran Simjanović.

    U konkurenciji s maestrom

    Ugledni srpski kompozitor otkrio nam je i kakav je bio njegov „susret“ s maestrom na filmskom festivalu u Monte Karlu 2003. godine.

    „Morikone je pisao muziku za film svoga sina, a ja sam sa Srđanom Karanovićem predstavljao film 'Sjaj u očima'. Bili smo zajedno u konkurenciji za nagradu za najbolju filmsku muziku i bilo mi je milo što sam tada 'pobedio' Morikonea. To je, naravno, besmisleno, možda je njegova muzika bila i bolja, nisam gledao taj film, ali to je stvar žirija, koja će muzika više da mu se dopadne. Zbog toga sve te nagrade i ne tretiram kao mnogo važne“, konstatuje Zoran Simjanović.

    Tema:
    Kulturni kutak (105)
    Tagovi:
    kompozitor, film, Zoran Simjanović, Enio Morikone
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga