16:18 22 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    11313
    Pratite nas

    U godini u kojoj su „zaboravljena“ tri važna jubileja Laze Kostića, pesnik Pero Zubac kaže da nije prvi put da zaboravljamo mnogo toga o velikom pesniku i da je i danas na snazi „kosmička zavera protiv Dunđerskih i Laze Kostića“.

    Gotovo nezapaženo prolaze tri velika jubileja Laze Kostića – 110 godina od pesnikove smrti, vek od premijere njegove tragedije „Pera Segedinac“ i 150 godina od prvog izvođenja tragedije „Maksim Crnojević“ u Narodnom pozorištu u Beogradu.

    I za života Laze Kostića, kako je napisao Milan Kašanin u „Ogledima o srpskim piscima“, mnogi njegovi stvaralački dometi svesno su prećutkivani, a visoko postavljene letvice izazivale intelektualnu zavist savremenika.

    Kosmička zavera protiv Laze Kostića

    Laza Kostić (1841 - 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, poliglota, novinar, dramski pisac i estetičar. Za naš odnos prema jednom od najosporavanijih umetnika, pesniku koji je ispevao najlepšu ljubavnu pesmu na srpskom jeziku „Santa Maria della salute“, pesnik Pero Zubac kaže da se može posmatrati u različitim istorijskim periodima.

    „Nije prvi put da se zaboravlja mnogo šta kad je Laza Kostić u pitanju. Mislim da čak nije ni namerno. Oko 'Lenke Dunđerske' i 'Santa Marije' u poslednje dve godine, pre sve ga zahvaljujući TV Seriji, skrenuta je pažnja na Lazu Kostića. I onda je to prošlo. Kad se Laza vratio iz Crne Gore za Novi Sad, bila je samo jedna mala vest u novinama – 'Vratio se Lazar Kostić'. Moja teorija koja je verovano i tačna, glasi – kad se Lazar Kostić vrati u Novi Sad, pomera se lestvica. Onaj ko je bio prvi sad je drugi, drugi je treći, što je, inače, pojava i dan danas“, kaže Pero Zubac , autor biografije Lenke Dunđerski, po kojoj je Zdravko Šotra snimio seriju „Santa Maria de la slute“.

    Pero Zubac
    © Sputnik / Dejan Simić
    Pero Zubac; „Moja teorija koja je verovano i tačna, glasi – kad se Lazar Kostić vrati u Novi Sad, pomera se lestvica. Onaj ko je bio prvi sad je drugi, drugi je treći, što je, inače, pojava i dan danas“

    To je i jedna opšta pojava kad je poezija u pitanju, kaže Pero Zubac i dodaje da ne veruje da bi se išta promenilo i sa obeležavanjem tih jubileja. On podseća na jedan skorašnji slučaj, koji pokazuje da se odnos prema Lazi Kostiću nije promenio ni danas.

    „Kad je odlazio upravnik Narodnog pozorišta u Beogradu, najavio je operu 'Lenka Dunđerski' i da će prvi put bit izvedena te godine na Bemusu. Otkad je Dejan Savić otišao, niko više ne spominje 'Lenku' a to je opet jedna priča o Lazi Kostiću.Rekao je 'uglavićemo operu u Bemus', a bio mi je čudan taj izraz 'uglaviti', kao da ima otpora... I ona se opet ne izvodi. To je što ja kažem – kosmička zavera protiv Dunđerskih i Lazara Kostića“, kaže Pero Zubac.

    Narod smo koji lako zaboravlja velikane

    Naš sagovornik poseduje vrlo retku knjigu „Laza Kostić – pesme i misli o poeziji“, vrlo luksuzno izdanje Zadruge profesorskog društva iz 1935. godine, koju je priredio Miloš Crnjanski. Vrlo je zanimljio kako Crnjanski, kao jedan od najvećih pesnika našeg jezika, tumači Lazu Kstića.

    „Za poemu 'Santa Maria de la salute', samo u jednoj rečenici kaže da je on u poznim godinama, kad je proćerdao salaše koje mu je ostavio ujak, došao kod spahija Dunđerskih i u manastir Krušedol, i tu je napisao svoju poslednju pesmu o platonskoj ljubavi za kćerom Lazara Dunđerskog. Ništa više. Nikakve pohvale, nikakve ocene. Kako završava Crnjanski svoj predgvor? Kaže: 'Književna dela Laze Kostića uvek će ostati primer bolne nemoći, da se sve sazna i iskaže, o svetu i životu uopšte, kao što ostaju delimičan, iako svetao iskaz i omladinskom dobu i samom pesniku onim njegovim bolnim, samrtnim stihovima: Neiskazan još osta, neiskazan jad, neiskazano dosta, što boli tek sad. M. Crnjanski'“.

    Ništa u knjizi Crnjanskog nema loše o Lazi Kostiću, naprotiv, ali ona je faktograska knjiga jednog velikog pesnika koji kod Laze Kostića nije nalazio ono što mi nalazimo, dodaje Pero Zubac. A zjedničko i za Lazu Kostića i Miloša Crnjanskog je da su imali težak žiot, ali da su stvorili velika dela neprolazne vrednosti, smatra naš sagovornik.

    „Mi smo takav narod koji tako prima svoje vrednosti kao da je to bogom dano. Takvi smo, svi smo daroviti, pa nam to i pripada. Nikada nismo preterano vodili računa o svojim velikanima, često smo zaboravljali godišnjice, mada godišnjice nikad ništa ne rešavaju. Jednostavno, nije nam valjda u krvi i ne mislim da je to nešto preterano loše, ali nije dobro što smo narod koji tako lako zaboravlja. Oba ta naša velika pesnika bila su skrajnuta u nekim periodima, pa se opet vraćala njihova slava“, zaključio je Pero Zubac.
    Tagovi:
    poezija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga