14:07 29 Septembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Kulturni kutak (105)
    31644
    Pratite nas

    „Zar mi nismo za Amere zoološki vrt?“, pita se junakinja novog romana Marija Vargasa Ljose, misleći na Gvatemalu sredinom prošlog veka. To je, međutim, pitanje koje važi i za sve druge zemlje koje su se, preprečivši put finansijskim, političkim i ideološkim interesima moćnika, potpuno izobličile u moćnom krivom ogledalu propagande.

    Otrovno dejstvo propagande opšte je poznato. Ipak, kada njene mehanizme do najsitnijih detalja analizira i umetnički uobliči beskompromisni Vargas Ljosa, čitaoce poput otrežnjujućeg šamara zatekne jedan snažan, upozoravajući pogled na bolne tačke savremenog sveta, koji se urezuje duboko u svest.

    U romanu „Burna vremena“ peruanski nobelovac pripoveda o novijoj istoriji Gvatemale, srednjoameričke države koja je pedesetih godina prošlog veka preživela niz razornih političkih i društvenih potresa, uklještena između borbe za slobodu i interesa svetskih moćnika. Vargas Ljosa nam uverljivo i oštroumno ukazuje na perfidne mehanizme kojima moćne korporacije upravljaju ne samo pojedincima, nego i čitavim nacijama i državama, na to kako se neprosvećenost koristi za jačanje populizma, kako se manipuliše strahom, besom, pohlepom i drugim negativnim emocijama.

    Kako je demokratski predsednik proglašen komunistom

    Jedan od ključnih likova u romanu je Hakobo Arbens, nekadašnji predsednik Gvatemale, koji je bio iskreno posvećen demokratizaciji svoje zemlje i voljan da svojoj naciji pruži mogućnost da se konačno reši siromaštva, bede i zaostalosti. Međutim, jedan od njegovih najnaprednijih zakona, koji je trebalo da vrati zemlju seljacima, predstavljao je trn u oku nekada moćnoj kompaniji „Junajted frut“.

    Američka korporacija koja je upravljala produkcijom tropskog voća u Srednjoj Americi i izvozila ga na severnoameričko tržište, nipošto nije želela da se odrekne monopola u ovoj sferi, zbog čega joj Arbensova agrarna reforma nije odgovarala.

    Tada je na scenu stupio inteligentni, ali beskrupulozni Edvard L. Bernejs, savetnik za reklamu „Junajted fruta“, koji je osmislio propagandnu strategiju za odbranu interesa kompanije. Zadatak je bio ubediti američku vladu i obaveštajnu službu da je malo poznata „banana republika“ u središtu američkog kontinenta postala središte sovjetskog uticaja i leglo komunizma na kontinentu. U tome su Bernejsu pomogli štampa, radio i televizija, koji su se neverovatno lako upecali na priču o komunističkoj pretnji i postepeno kreirali javno mnjenje koje je stvorilo uslove za vojnu intervenciju.

    Bernejsova teza da će se u 20. veku publicitet uobličiti kao glavno oruđe moći i manipulacije javnim mnjenjem, i u demokratskim, i u autoritarnim društvima, dobila je danas, u veku interneta, još strašniju dimenziju.

    „Iako je reč o događaju iz 1954. godine, ovaj roman pokazuje da medijska manipulacija i ’fejk njuz‘ nisu današnja izmišljotina, da su se time moćnici, pogotovo SAD, služili još sredinom prošlog veka“, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac i publicista Branko Anđić, koji je roman „Burna vremena“ preveo na srpski jezik.

    Oštri zubi peruanskog nobelovca

    Prema Anđićevim rečima, roman „Burna vremena“ iznenađuje pre svega po tome što Vargas Ljosa pred kraj svoje karijere „ponovo pokazuje zube, ne libeći se ulaska u žestoku polemiku koja je usledila posle ove knjige“.

    „Ne sećam se kada sam pročitao knjigu koja tako oštro i otvoreno govori protiv manipulacije jedne zemlje, kao što je u ovom slučaju orkestrirani državni udar koji su SAD uz pomoć CIA i marionetske vlade Kastilja Armasa, jednog gvatemalskog pukovnika, izvele protiv prvog autentičnog latinoameričkog predsednika Hakoba Arbensa“, kaže Branko Anđić.

    Publicista, pisac i prevodilac Branko Anđić
    Ljiljana Popović Anđić
    Publicista, pisac i prevodilac Branko Anđić

    Ironija cele priče, kako ukazuje naš sagovornik, jeste u tome što je „Junajted frut“ uz pomoć tadašnje Ajzenhauerove vlade i svog velikog maga koji je predvideo epohu postistine i lažnih vesti, izveo puč protiv čoveka koji je od Gvatemale hteo da napravi zemlju po uzoru na SAD, sa čvrstim institucijama i demokratskim ustrojstvom.

    „Arbens nije mogao biti dalje od komunizma. Bio je iz gotovo aristokratske porodice, školovani vojnik, koji je imao ženu naočitu i obrazovanu u SAD. Upravo ona ga je i podstakla na pozitivne reforme“, navodi Branko Anđić.

    Zar mi nismo za Amere neka vrsta zoološkog vrta?

    U jednom od dijaloga u romanu Arbensova supruga Marija Vilanova kaže predsedniku: „Zar mi nismo za Amere neka vrsta zoološkog vrta?“ Ova rečenica odslikava odnos jedne moćne države, u ovom slučaju SAD, prema malim, nerazvijenim zemljama.

    „Intervencija u Gvatemali 1954. godine je zaoštrila ideološki rascep u Latinskoj Americi. Posle obaranja Arbensove vlade, tokom narednih desetak godina, formirale su se i ojačale ekstremne levičarske gerile koje su bile uzrok ili neposredni povod da se jave desne diktature. Kako god okrenemo, narod je bio žrtva i jednih i drugih, Sendera Luminoza u Peruu, Somoze u Nikaragvi, Divalijea na Haitiju, Truhilja u Dominikanskoj Republici, vojne hunte u Argentini. Ni leva, ni desna varijanta ne mogu da izvuku te zemlje iz zaostalosti. Naprotiv, samo se reprodukuje jedna institucionalizovana pljačka, koja se praktično ne može zaobići“, kaže naš sagovornik.

    Vargas Ljosa u knjizi podvlači da su Amerikanci veoma pogrešili što su isfabrikovali priču o komunizovanju Gvatemale, jer je to neke u početku demokratske režime, kao što je bio kubanski nakon revolucije, odvelo u ekstrem.

    „Varga Ljosa tvrdi da Kuba ne bi postala autoritarna levičarska diktatura proleterijata da Fidel Kastro nije video ono što se desilo u Gvatemali. Nadam se da će se generacije koje iza nas dolaze odvojiti od one engleske izreke da nas ’istorija uči da nas istorija ničemu ne uči‘ i smisliti kvalitativno novu verziju sistema koji će pomoći tim zemljama da se brže razviju i da izbegnu svoje endemske bolesti iz prošlosti“, optimističan je naš sagovornik.

    Roman blizak srpskim čitaocima

    Srpski čitaoci, kao i latinoamerički, imaju posebnu prednost u čitanju ovog romana, jer se njihovo iskustvo u velikoj meri preklapa s onim o čemu piše peruanski nobelovac. Smenjivanje diktatorskih režima, krhka demokratija, vojne intervencije, nemaština i žrtvovanje građanstva radi ostvarivanja globalnih interesa manje su bliski i razumljivi onome ko živi, na primer, u nekoj skandinavskoj zemlji, nego onome ko je rođen u Latinskoj Americi, na Balkanu, ili u nekoj drugoj užarenoj tački sveta.

    „Iako se bavi temom povezanom s Hladnim ratom pedesetih godina, ova knjiga je vrlo savremena i univerzalna, jer traga za metodama izlaska iz zaostalosti, načinima da se ostvari napredak bez nasilja, bez represije, bez svega onoga što danas i te kako brine svet. Smatram da je cela afera, u interpretaciji Vargasa Ljose, vrlo čitljiva, pogotovo za naše i latinoameričke čitaoce“, kaže Branko Anđić.

    Nepismenost i neprosvećenost – ulaz u začarani krug zaostalosti

    Tražeći uzroke koji su Gvatemalu i druge slične države uvukli u začarani krug zaostalosti, Vargas Ljosa se pita „kako bi mogla da postane moderna demokratija zemlja od tri miliona stanovnika u kojoj sedamdeset odsto njih čine nepismeni Indijanci, koji tek što su iskoračili iz paganstva, ili su i dalje u njemu, i u kojoj na svakog lekara dolaze po tri-četiri šamana“. Time nas upućuje na još jedno važno pitanje današnjice, a to su pismenost, obrazovanje, prosvećenost.

    „Na globalnom planu to je neosporno jedno od gorućih pitanja. Imao sam priliku da razgovaram s visokim finskim funkcionerima i ambasadorima te države u Latinskoj Americi i pitao sam ih kako je moguće da zemlja koja ne raspolaže prirodnim bogatstvom postane jedna od vodećih država sveta. Jedan od njih mi je rekao da je Finska pre pedesetak godina bila veoma zaostala zemlja, s velikim procentom nasilja u školama, s ogromnim problemom alkoholizma i da je jedini izlaz iz takve situacije bio da se sve karte polože na obrazovanje. To, naravno, ni levi, ni desni populisti ne žele. Kada kažemo da danas u evropskim, ili razvijenijim latinoameričkim zemljama nema nepismenih, mislimo, pre svega, na to da nema onih koji ne mogu da prepoznaju slova i koji ne umeju da se potpišu. A da li je pismen čovek koji nikada nije pročitao nijednu knjigu i koji nikada nije pokušao da proširi svoje obrazovanje? Statistika veoma obmanjuje“, upozorava naš sagovornik.

    Tema:
    Kulturni kutak (105)
    Tagovi:
    Latinska Amerika, književnost, Gvatemala, Mario Vargas Ljosa
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga