00:30 23 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 2017
    Pratite nas

    Slikar Uroš Đurić, čija su dela svrstana u stalnu postavku bečke Albertine, uz Klimta, Kokošku, Direra, Šilea, voleo bi da za naše umetnike bude ono što je Vladimir Petrović Pižon nekada bio za naše fudbalere — kapiten koji će im utabati put do svetske likovne scene.

    Da slikar može biti pisac, pisac muzičar, a muzičar glumac, dokazuje Uroš Đurić, umetnik po struci, panker u duši. On zna ko je na srpski jezik preveo Džojsove „Dablince“ i ko je postigao čuveni gol iz voleja u finalu Evropskog prvenstva u fudbalu 1988. godine. U njegovim slikama čujemo muziku, u njegovim autoportretima vidimo se svi.

    Na likovnu scenu stupio je devedesetih. Dvadeset pet godina kasnije, dobio je najvažniji poziv u dosadašnjoj karijeri, i to iz Beča: rukovodstvo muzeja Albertina obavestilo ga je da će se sedam njegovih radova naći u stalnoj postavci.

    „To je nešto na šta niko ne može da vas pripremi. Nikad nisam bio od onih koji je sedeo i zamišljao kako ću jednog dana biti u Boburu ili u Metu. Bilo mi je važno da postanem autor poput onih kojima sam se divio kad sam bio mladić, Baskijat i Kit Haring“, kaže za Sputnjik Uroš Đurić.

    Portret umetnika u mladosti

    Poziv koji je nedavno dobio iz Albertine bio je deja vu. Ponovio se nekoliko decenija ranije, u vreme haosa i građanskog rata, na pragu njegove umetničke karijere, kada je i stvarao slike koje će se naći u Albertini. Bio je to poziv iz uprave Oktobarskog salona

    „To su bila teška vremena za nekog ko je bio na samom početku, ali ja sam imao sreću da je moj rad prepoznat na samom startu“, seća se Đurić. „Bio sam na petoj godini kada sam dobio nagradu Oktobarskog salona i to od žirija u kom su sedeli Rade Kundačina i Ješa Denegri. Kad vam takvi ljudi daju nagradu kao početniku — zaprepašćujuće je. Drago mi je što je moja majka prisustvovala tome. Tri nedelje kasnije, prvog dana snimanja filma ’Mi nismo anđeli‘, preminula je. I danas mi znači što je makar videla da će sa mnom biti sve u redu.“

    Slike u Albertini potiču iz ciklusa „Bespredmetni autonomizam“. Stvorene su oko ideje o autonomiji koju je sa Stevanom Markušem sledio devedesetih. Tada je u Berlinu postojao snažan idejni, misaoni i politički pokret mladih ljudi koji su govorili o autonomiji lišenoj vlasti. Iz tih ubeđenja je sa Stevanom Markušem objavio „Manifest autonomizma“ u umetnosti.

    „Razmišljali smo kakav bi to bio likovni iskaz. I tada smo uveli autoportret, ali ne kao psihološki portret ličnosti. Mi smo sopstvenu predstavu na slici koristili kao oruđe za konceptualne manevre da bismo kroz njih iskazivali stavove. Kroz ubacivanja određenih sadržaja govorili smo o svetu oko nas. Pitali smo se kako se pojedinac suočava sa društvenim ograničenjima, kakve su društvene okolnosti u kojima se realizuje, šta ga najčešće sputava“, objašnjava Đurić.

    Iako je ova poetika kasnije prerasla u „populistički“ i mnoge druge projekte, Đurić nikada nije napustio sebe: šta god da je stvarao, dosledno sebi i okruženju, portret je uvek bio prisutan. U njemu je prikazao sebe, svoje idole, muzičare, igrače, ličnosti koje su obeležile njegov umetnički i lični život. Time je izbrisao granicu na kojoj počinje život, a završava se slika.

    „Za mene je umetnost način mišljenja, iskaz. Nisam mnogo učio od slikarstva, sve te umetničke prakse za mene su bile samo put do mog autorskog iskaza. Iskaz je tu ključna stvar, a šta ćete odabrati samo je tehničko pitanje“, uveren je Đurić.

    On otkriva i zašto je od početka bio poštovalac autobiografskih zapisa velikih autora.

    „Posmatrao sam sa čime su se u životu suočavali dok su stvarali velika dela, pokušao da razumem šta mene čeka na tom putu i da li je život koji vodim povezan sa životom koji stvaram.“

    Od Beograda do Makonda

    Ova povezanost života i umetnosti na jedinstven se način očitovala 1992. godine, kada je Đurićevu prvu samostalnu izložbu u Briselu zatekao embargo. Dilemu da li ostati u Berlinu ili se vratiti u Jugoslaviju, razrešio je povratkom u zemlju, što mu je, kako kaže, bila istovremeno i najbolja i najlošija odluka u životu. Ipak, zahvaljujući prepoznatljivom slikarskom rukopisu, Đurićevo delo je iskoračilo u svet, gde su ga predstavljali neki od najznačajnijih kustosa.

    „Verujem da je moj izraz tako potvrdio svoju univerzalnost. To je kao kad čitate ’Sto godina samoće‘ i shvatite da gotovo nema nikakve razlike između sudbine porodice Buendija i Dobričinih Katića. Zato što su to univerzalne priče“, smatra Đurić.

    Mesto pod suncem

    Na pitanje da li uspeh u Albertini potvrđuje da su rad, talenat i umetnost sami po sebi dovoljni, Đurić kaže:

    „Sećam se vremena kad su naši prvi fudbaleri počeli da odlaze u Englesku. Ode Pižon u Englesku pa bude neshvaćen. Ode Nikola Jovanović u Mančester junajted i ostao je neshvaćen dve godine. Ali 30 godina kasnije Mančester ima Srbina za kapitena, Nemanju Vidića. Ja bih to voleo — da budem taj Pižon ili Nikola Jovanović za ovdašnju scenu. Da kroz 30 godina bude normalno da u Evropi autori iz Srbije imaju svoje jasno mesto.“

    A prvi korak ka tome je mesto u stalnoj postavci muzeja Albertina.

    „Ponosan sam što sam tamo došao ne zbog zvučnog imena, nego zbog kvaliteta svog rada. I to me je posebno dirnulo u celoj priči, a i u godinama sam kada čoveku lakše krenu suze. Bilo mi je milo iz milion razloga, zbog roditelja koji više nisu živi, a verovali su u mene, zbog okoline i prijatelja koji su me uvek podržavali... Svi koji su prošli kroz moj život ostavili su trag i deo su ovog uspeha. Želeo bih da se takvi tragovi sve više reflektuju i u radovima koji dolaze. Pa, koliko potrajem da potrajem...“

    Pročitajte još:

    Svet je zmajevo gnezdo

    Odložba nije izložena

    Tagovi:
    savremena umetnost, slikarstvo, Uroš Đurić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga