21:30 25 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 427
    Pratite nas

    Da li smo svi mi danas junaci globalnog „rijalitija“ i da li smo spremni da nas sve nadgleda neki „veliki brat“? Koliko se današnje naslađivanje banalnom svakodnevicom ljudi zatočenih u sobe s kamerama razlikuje od nekadašnjih gladijatorskih igara? Da li je daljinski upravljač dovoljno oružje protiv takve stvarnosti?

    Šta je sve danas rijaliti? Da li su to samo konkretni programi, unapred osmišljeni da zabave široke narodne mase, ili su se rijaliti forme prenele i na druge medijske sadržaje, pre svega informativne? Da li je ukupan odnos medija prema aktuelnoj pandemiji, sukobima u raznim svetskim žarištima, prirodnim katastrofama ili pojedinačnim tragedijama takođe poprimio oblike rijalitija?

    Na ova i mnoga druga pitanja u razgovoru za „Orbitu kulture“ odgovaraju Milan Đorđević i Jadranka Božić, autori tekstova u novom broju časopisa „Kultura“ (Zavod za proučavanje kulturnog razvitka), posvećenog upravo društvenim istraživanjima rijaliti programa. 

    Rijaliti program kao sedativ za ponižene i uvređene

    Rijaliti, kao velika pošast, posledica je globalnog urušavanja morala, na svim nivoima, smatra antropolog Jadranka Božić, koja upozorava na to da je svaki rijaliti program psihološki eksperiment koji se izvodi nad ljudima, a za koji se ne zna u kojem će pravcu otići.

    „Reč je o projektu čiji je cilj da se ljudima zamagli slika društva koju gledaju svaki dan. Bolesti, virusi, zagađenost, migracije, siromaštvo i nezaposlenost — sve nam se to zamagljuje time što nam se po ceo dan prikazuju rijaliti programi. Ljudi koji dolaze umorni s posla, ili su nezaposleni, očajni, dezorijentisani, sede kod kuće i 24 sata dnevno su anestezirani uz takve programe. To je jedna vrsta sedativa“, kaže Jadranka Božić.

    Vizuelni umetnik Milan Đorđević smatra da rijaliti programi, pored jeftine zabave, pružaju i dobar uvid u dubinu raslojenosti našeg društva koje se nalazi na kapitalističkoj periferiji.

    Evolucija ovog medijskog formata je vrlo logičan sled u uslovima neoliberalizacije, odnosno uvođenja tržišnog principa koji omogućava da se razne neočekivane pojave razvijaju u zavisnosti od interesovanja publike, bez obzira na kvalitet, dodaje naš sagovornik.

    „Ti mehanizmi kojima se masa hipnotiše oko nekog fenomena jesu vođeni kapitalom. Ideja vodilja je ono što se najbolje prodaje. Tokom vremena prikazivanja i produkcije rijaliti programa sve se to transformisalo u jednu veoma surovu sliku društvenih odnosa“, kaže Milan Đorđević.

    Tamna strana ljudske duše

    Jedan od autora tekstova u časopisu „Kultura“ pored ostalog kaže da ako se može dobiti nešto pozitivno iz rijaliti programa, onda je to „uvid u tamnu stranu ljudske duše“.

    „Ja nisam apriori protiv ljudi koji ulaze u rijaliti programe, imam duboko razumevanje i empatiju za njih. Devedeset odsto njih nema profesiju, a to ih vuče da uđu u rijaliti programe, koji sada više ne traju mesec, dva ili tri, nego deset meseci. Neki po deset godina ne izlaze iz rijaliti programa. Te ljude vuče potreba za zaradom, neki misle da će postati popularni, a mnogi od njih imaju potrebu da se ispovedaju. Svi ti ljudi su odrasli u problematičnim, razbijenim porodicama, nisu doživeli porodičnu slogu i ljubav. Oni ne nose ljubav u sebi i ne vole sami sebe. Samo nam se čini da su oni narcisoidni, oni su sebe odavno izgubili. Učesnici rijalitija nisu svesni šta im se događa i šta im se radi tamo, pa i kad se osveste, kad izađu napolje, opet, nažalost, idu ponovo“, upozorava Jadranka Božić.

    „Dragi gledaoci“

    Kada je pre petnaestak godina pisala roman „Sumporna kiselina“, belgijska književnica Ameli Notomb verovatno nije mogla ni da pretpostavi koliko će sadržaj njenog dela biti blizak stvarnosti u kojoj živimo danas.

    Njeni junaci smešteni su u televizijski rijaliti šou koji se snima u koncentracionom logoru. Oni su izloženi nasilju dehumanizovanih plaćenika, okruženi bodljikavom žicom i kamerama. Publika je omađijana, a producenti trljaju ruke. Ljudi pate i umiru onako kako odlučuju „dragi gledaoci“.

    Voajerizam, potpuno odsustvo empatije, naslađivanje banalnim, trivijalnim i nasilnim sadržajima, sveopšta anesteziranost društva — sve su to elementi odnosa gledalaca i učesnika u rijaliti programima, koji iz godine u godinu postaju sve popularniji.

    Da li je potreba da se prati nečija svakodnevica, od jutra do mraka, uz svađe, nasilje, intimne ispovesti, psihičku patnju — takođe psihološki upitna?

    „To je sprega voajerizma i egzibicionizma i moramo biti svesni da smo i mi koji gledamo — odgovorni. Svi o tome pričaju i teško je biti izvan toga, jer i štampani mediji i internet to prate, za svakom kafom se priča o tome. Vrlo je dobro poređenje rijalitija s gladijatorskim igrama, jer moramo biti svesni da ni tih gladijatorskih igara i bacanja robova lavovima u čeljusti ne bi bilo da nije bilo gledalaca koji su navijali“, kaže Jadranka Božić.
    Princip nadziranja i kažnjavanja

    Jadranka Božić u svom tekstu u časopisu „Kultura“ — „Crtice o tiraniji i očaju“ navodi da su rijaliti programi poluge svetskih centara moći koji žele da utiču na naše misli, odnosno da se bave kontrolom našeg uma.

    „I ovaj period vanrednog stanja i pandemije takođe je na neki način jedna velika kontrola uma i test koliko možemo da izdržimo, a rijaliti programi, takođe, pokazuju na šta smo sve spremni. Ti prostori su građeni prema Bentamovom ’panoptikonu‘. Reč je o principu nadziranja i kažnjavanja. Bentam je živeo krajem 18. i početkom 19. veka, bio je filozof i ekonomista i na osnovu svojih istraživanja zamislio je kažnjenički logor, u kojem se iz jedne tačke vide svi radnici, kažnjenici. Tako je i s rijaliti igračima. Koncepcija rijaliti programa podrazumeva da je tamo dvadeset, trideset, pedeset ljudi koji nemaju telefone, nemaju vesti iz spoljašnjeg sveta, novine, knjige. Gledaocima se čini da se sve svađe, vike, dreke, pokušaji veza koje vode i do pornografije i vrlo ružnih scena — događaju spontano. To je, međutim, suptilna dramaturgija, to je jedno svevideće oko koje povlači konce tako što u rijalitije ulaze ljudi koji su psihološki i psihijatrijski na granici. To je za antropologe i humaniste alarm!“, kategorična je Jadranka Božić.

    Rijaliti — uzrok ili simptom bolesti?

    Da li je rijaliti proizvod bolesnog društva, ili je rijaliti taj koji stvara bolesno društvo?

    „Često se upire prstom u estetsku prirodu rijalitija, ali se malo govori o tome šta je uzrok. Rijaliti je simptom, on nije uzrok. Uzrok je opšta neoliberalizacija tržišta, na kojem je sve vođeno kapitalom, a mogućnosti kontrole kroz javnu politiku su svedene na minimum. Previđa se činjenica da televizijsko prikazivanje rijaliti programa nije jedini način distribucije tog materijala. On se prvo plasira na televiziji, ali je dostupan na društvenim mrežama, gde se prikazuju još eksplicitniji sadržaji koji se mnogo viralnije šire. To se ne može kontrolisati tako što ćemo reći da će nešto biti sklonjeno posle ponoći i da ćemo uvesti kulturni program“, kaže Milan Božić.

    Naši sagovornici se slažu u oceni da se ne bi mnogo toga promenilo kada bi se rijaliti programi prebacili s televizijskih kanala s nacionalnom frekvencijom na kablovske televizije, kao ni kada bi se gledaocima, umesto banalnih sadržaja, ponudili obrazovni i kulturni programi.

    „Možda bi se smanjio broj onih koji bi to slučajno počeli da prate, ali bi ostao ogroman problem distribucije preko raznih internet kanala, kroz Instagram, Tviter, medijske sadržaje kao što su mimovi, koji su vrlo viralni, zabavni mlađim generacijama. To bi bilo vrlo teško sprečiti, čak i ako bi se poštovala regulativa prikazivanja na televizijskim kanalima“, zaključuje Milan Đorđević.
    Tagovi:
    neoliberalizam, tržište, Rijaliti programi
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga