15:47 25 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1240
    Pratite nas

    Svetozar Miletić je bio častan čovek koji je hrabro stao ispred svog naroda da se bori za njegove interese. I on nije bio nečiji pulen ili proizvod neke obaveštajne službe, nego izbor naroda. Bio je biljka s dubokim korenom koji niko nije mogao iščupati. Robija mu je narušila zdravlje, ali mu nije ubila duh, kaže za Sputnjik glumac Ljubomir Bandović.

    Film „Ime naroda“ Darka Bajića prikazan je na otvaranju 27. Festivala evropskog filma Palić. Ljubomir Bandović ostvario je izuzetnu ulogu u ovoj biografskoj priči o uglednom srpskom advokatu i političaru, nekadašnjem gradonačelniku Novog Sada Svetozaru Miletiću, čoveku koji je dosledno branio interese srpskog naroda u vreme austrougarske vladavine tokom poslednjih decenija 19. veka.

    Buđenje nacionalnih ideja, duh jedinstva balkanskih naroda i želja za slobodom i pravdom bili su ideali u koje su verovali i Svetozar Miletić, i njegovi sledbenici i saradnici. Ovu važnu, danas i jednu od ključnih stranica iz srpske istorije, u filmski scenario je pretočio Milovan Vitezović, a pored Bandovića, tumače je Žarko Laušević, Anja Pavićević, Ana Franić, Milutin Mima Karadžić, Andrija Kuzmanović, Nikola Ristanovski, Katarina Žutić i drugi.

    Na pitanje na koji način je doživeo ličnost Svetozara Miletića i šta mu je bilo važno da kroz njegov lik prikaže gledaocima, Ljubomir Bandović odgovara:

    – Ako govorimo iz konteksta današnjice, gde se svi krijemo iza društvenih mreža, na kojima objavimo svoj stav i onda mislimo da smo angažovani, rekao bih da treba razmišljati o čoveku koji je svu svoju snagu i moć, sav svoj uticaj na ljude koji ga slušaju i poverenje koje imaju u njega iskoristio da se bori za interese svog naroda. Miletić je bio častan čovek, koji je u jednom momentu odlučio da stane prvi i da kaže: U redu, ja sam taj koji će biti glas svog naroda, koji će dati sve što ima za opšte dobro. Porodica kao jezgro iz kojeg je potekao i koja je opstala posle mnogo iskušenja, sahranjivane dece, verovatno je bilo najzdravije moguće okruženje iz kojeg je mogao da stane ispred svog naroda.

    Danas imate ljude za koje tačno vidite da, kad odu kući, neko briše noge o njih, a kad dođu na televiziju, uspostavljaju nekakav autoritet. Miletić je objedinio sve i bio je izbor naroda, ne kao nečiji pulen, ne kao proizvod neke obaveštajne službe, nego je zaista bio biljka koja je jače izrasla od drugih, koja je imala dublji koren. Taj koren nisu mogli tek tako da iščupaju nego su morali da ga stave u zatvor zbog onoga što se danas zove govor mržnje. A njegov „govor mržnje“ je bio traženje prava na svoje pismo, na svoju veru, na svoje ime - na ime naroda.

    Upravo je to ono što smo videli u filmu, izneli ste tu ulogu, snagu koju je imao Svetozar Miletić, ali i njegov kasniji pad, odnosno trenutke u kojima je postalo jasno da ga je samlela neumoljiva mašinerija.

    - Samlela mu je zdravlje i telo, ali vidimo da je njegov duh ostao isti, jer ako imate kćerku kojoj sve poveravate na čuvanje i kojoj ostavljate svoju zadužbinu, ne smete pred njom pokazati da ste klonuli duhom. Mogao je da joj kaže da je bolestan i da se plaši da je sledeći put kad je vidi neće prepoznati, ali joj je rekao i da i dalje veruje u ono u šta veruje i da bi opet robijao za ono za šta je robijao. To je stvar odluke. Kad se upustite, nema nazad! Čovek može i da se sakrije u rupu, ali nema polovičnog, nema prostora za kukanje zbog onoga što mu se dogodilo. Miletić je znao s kakvim se aždajama hvata u koštac. Nije on žalio nad sobom i nije od sebe pravio mučenika. Danas je to, nažalost, normalna stvar. On je imao zadatak koji je stavio pred sebe i koji je morao da obavi. Tu je tačka. Ja tako doživljavam i ovaj svoj glumački posao - to je zadatak. Uradi ga, dobićeš četvorku, keca, peticu, ali to ne znači da na sledećem času nećeš dobiti bolju ocenu. Samo nemoj da bežiš sa časova... osim ako svi beže.

    Rekli ste da Vam ova uloga postavlja neke standarde koje sada ne smete da izneverite.

    – Kada dobijete poverenje od Darka Bajića, kad vam u kadru neki Žarko (Laušević) kaže: Samo veruj sebi, odličan si - to vas obavezuje za budućnost. To nikako ne sme da znači: Uh, dobar sam, postigao sam sve. Ovaj posao kojim se mi bavimo se ne postiže, on se živi. Ne služi ovo da bi glumac stvorio samopouzdanje i aroganciju, nego da bi nastavio da kopa dalje, jer duša je nepregledno polje, a gluma je vrlo uokvirena koreografija emocija, teksta, fizikusa. I onda sve to jedno s drugim ako se dovede u neki fin balans, onda i publika doživi pročišćenje i iznese utisak i doživljaj iz sale. Univerzalni jezik ovog filma je najveća vrednost.

    Film se ne zove „Ime mog naroda“, nego „Ime naroda“. Ovo je vapaj i borba za sve male narode na svetu kojima su uskraćena prava na život i na dostojanstvo.

    Spomenuli ste Žarka Lauševića, a moramo spomenuti i sjajnu mladu glumicu Anju Pavićević. Kakvo je bilo iskustvo rada s njom, rada sa Žarkom, koliko Vas je to ponelo?

    – Kada dođete s idejom da igrate jednog takvog čoveka kakav je bio Svetozar Miletić, već ste u povišenoj temperaturi mesecima, a onda dođete i vidite poštovanje koje dobijate od mlade glumice (Anje) – to ne smete da proigrate. Trudio sam se da ne pokazujem nervozu, čak i kad mi dlačica od glumačke maske uđe u nos, da ne kažem nešto pogrešno, da je ne bih odbio od ovog posla i da ne pomisli da tu sede neki nervozni ljudi koji izigravaju zvezde. A imao sam i ovog Žarka, aždaju od glumca pored sebe, i potrebu da dokažem da sam vredan mesta na kojem sam. A on mi je kao najmlađi partner na svetu „basirao“ uz glavnu ulogu. Prilikom probe jedne scene, on je u nekom trenutku izašao, a to nije bilo dogovoreno. Samo je napustio prostoriju na kraju scene. Kada se vratio da je snimimo još jednom, pitao sam ga kuda je otišao, a on mi je odgovorio: Tvoj je film, ova scena mora da se završi na tebi. Tada sam pomislio da moram nekako da mu uzvratim to, a onda sam shvatio da samo treba da idem dalje i da ja treba da budem prema Anji ono što je Žarko prema meni. Da čuvam mladost, jer svi smo mi rasli na Paji, Cici Peroviću, Bobi Aligrudiću, na Voji, Gagi... Postavljena nam je visoka lestvica, ne smemo ispod nje. Ovaj Balkan je rasadnik talenata, i za sport, i za nauku, i za umetnost. Moramo da se negujemo, moramo da se setimo da nas niko nije pozvao da budemo glumci, sami smo se pozvali, a onda smo primljeni u udobnu kuću. Ne smemo sada obuveni u krevet, moramo poštovati sve to.

    Tagovi:
    bandović, Svetozar Miletić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga