22:03 25 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    31025
    Pratite nas

    Najjače i najbolje što Rusija ima jeste njena složena i raznovrsna kultura. Ovo bogatstvo, ovaj prostor, ova veličina vrlo su jaki pokretači. Potrebno je samo znanje da bi se s njima radilo, kaže u razgovoru za Sputnjik popularni ruski pisac Boris Akunjin.

    Grigorije Čhartišvili, čitaocima poznatiji pod pseudonimom Boris Akunjin, u septembru ove godine objavio je novi detektivski roman „Mir i rat“, čija se radnja odvija tokom 1812. godine i sudbonosne odbrane Rusije od invazije Napoleonove vojske.

    Roman predstavlja novu u nizu umetničkih obrada materijala Čhartišvilijevih dokumentarnih knjiga iz serijala „Istorija ruske države“.

    U razgovoru za Sputnjik pisac objašnjava zašto ga zanima istorija i kakvu je istinu otkrio tokom izučavanja prošlosti, zašto ne voli savremenu umetnost, ali i zbog čega veruje da je onlajn pozorište perspektivan pravac. 

    Vaš novi roman „Mir i rat“ je umetnička ilustracija sedmog toma velikog projekta „Istorija ruske države“. Zašto je takav umetnički dodatak neophodan? 

    - Glavni zadatak koji sam sebi postavio prilikom pisanja „Istorije ruske države“ u više tomova, bio je da pišem bez emocija, da opišem istoriju države ne slaveći, ali i ne osuđujući nikoga. Naša istoriografija je, po pravilu, izuzetno emocionalna i ideološka, a ja sam hteo da napišem „biografiju“ države udaljivši se od tog pristupa. Kao prvo, pokušao sam da shvatim šta se zaista dogodilo, a šta je bio rezultat naknadnih ideoloških uticaja. Kao drugo, želeo sam da razumem šta se korisno može naučiti iz ovog iskustva, šta se može uraditi s našom zemljom, a šta ne treba raditi, jer nije funkcionisalo ranije i neće nikada. Istovremeno, prirodno je da ja, čitajući izvore, doživljavam razne emocije. Bude se simpatije, antipatije i tako dalje. Zato sam i odlučio da paralelno pišem priču iz žanra beletristike, koja će se protezati na hiljadu godina. To je priča o jednoj porodici, jednom rodu, gde se smenjuju generacije, menjaju uslovi života, i sve se vrti oko avantura, oko ljudskih sudbina, oko ljubavi...

    Da li ste u procesu pisanja „Istorije ruske države“ otkrili istinu koju ste tražili? 

    - Da, naravno. Čini mi se da sada dobro razumem kako i zašto je nastala ruska država, koje su njene jake strane i slabosti. Imao sam ideju kako bi bilo moguće ispraviti neke, ne nesavršenosti konstrukcije, već zastarele elemente. Jer neke stvari u početku istorijski dobro funkcionišu, a zatim loše, i na kraju uopšte ne funkcionišu. A naša država je, po mom mišljenju, veoma arhaična. Njen temelj je postavljen u 15. veku i od tada se nikada ozbiljno nije menjao. A ako želimo da živimo drugačije, da živimo bolje, onda moramo da obnovimo temelje. Farbanje zidova i lepljenje novih tapeta nije dovoljno. 

    A koje su to jake strane, po Vašem mišljenju?  

    Najjače i najbolje što Rusija ima je njena kultura. Sastoji se od mnogih komponenata i elemenata. Kultura je generalno nešto najbolje u bilo kojoj zemlji. Ovo bogastvo, ovaj prostor, ova veličina su vrlo jaki pokretači, i samo treba znanje da se sa njima radi. 

    Ali kultura se delom zasniva na arhaizmu i tradicijama... 

    Naravno, ali kultura, ako je živa, neprestano se razvija, obogaćuje, menja se i ni u kom slučaju se ne treba mešati u ovaj proces. Ako govorimo o kulturnoj evoluciji, zamišljam je na sledeći način. Umetnost razvija kulturu: to je avangarda, nešto što krši kanon, konvencije, ruši sve vrste tabua, pa su pravi umetnici često na udaru i nerviraju ljude. Oni rade nešto po prvi put, ruše ustaljene granice kulture. Zatim kultura obrađuje žetvu koju je umetnost zasadila. Nešto baca, nešto ostavlja. Kanon se menja. Ono što je juče bilo potpuno neprihvatljivo, ako se pokazalo održivim, postaje deo kulture. Ovaj proces mora da traje sve vreme. Ja lično ne volim umetnost, jer ne volim da budem šokiran. Ja sam osoba s konvencijama i kanonima. Na primer, uopšte ne volim savremenu umetnost, ne volim aktuelnu umetnost. Gotovo i ne posećujem izložbe savremene umetnosti, ili ih posećujem ponekad, samo da bih pokazao da mi se to ne sviđa. Ali to ne znači da ja pozivam na njihovo zabranjivanje ili bilo šta slično. Razumem da je objektivno to neophodno, bez toga neće biti kretanja, neće biti kulture. 

    Kada možemo očekivati osmi tom „Istorije ruske države“ i da li već imate ideje o novom romanu koji će ga pratiti?

    Sve se pomerilo zbog pandemije, svi rokovi. Tom je prvobitno trebalo da izađe krajem ove godine, ali neće, jer su knjižare zatvorene nekoliko meseci. Mislim da će izaći na proleće. Paralelno radim na romanu o tom istom vremenu, o drugoj polovini 19. veka. Ovo vreme mi je izuzetno zanimljivo u pogledu aktuelnosti i važnosti. Stalno se ježite, jer su paralele s današnjim vremenom očigledne.  

    Takođe sam napisao pozorišni komad zasnovan na ovom materijalu. Predstava je još jedna prilika da se o istoj stvari priča drugim jezikom, drugačijim sredstvima i instrumentima. 

    Šta je za Vas dramaturgija i kako je doživljavate u poređenju s proznim pisanjem?  

    Možda će zvučati čudno, ali za mene pisanje pozorišnog komada nije vrlo ozbiljan posao. To je više odmor. Ozbiljan posao je pisanje detektivskog romana. To je vrlo složena inženjerska, arhitektonska struktura koja zahteva puno priprema i rada. Najlakše u pisanju romana su dijalozi, a predstava se sva sastoji od dijaloga. Pored toga, tu je i režiser s glumcima. Izvući će vas ako vam nešto ne pođe za rukom. A ako ne bude uspešno, može se svaliti odgovornost na njih. 

    Zbog situacije s koronom mislim da će se pozorišni život promeniti. Nadam se da će se razviti ono što sam odavno čekao — onlajn pozorište. Nije bilo sreće za to, pa će nesreća pomoći. Već sam sproveo jedan mali eksperiment sa Aleksandrinskim teatrom. Tokom karantina smo prikazali jednu predstavu onlajn, pod nazivom „Drama na autoputu“, koja se mogla pogledati samo jednom. To je kombinacija tradicionalne predstave, interaktivne emisije i tok šoua, jer je u drugom delu (a ovo je sudska detektivska priča s otvorenim krajem) porota, to jest, živi, poznati ljudi koji su morali da donesu presudu, a gledaoci su mogli da glasaju. Koliko ljudi dolazi u pozorište? Maksimum nekoliko stotina. A ova onlajn predstava je za nekoliko dana sakupila milion pregleda. Dakle, pojavljuju se potpuno nove prilike, sasvim drugačija publika. I bilo bi mi zanimljivo da napravim predstavu, možda višeserijsku, koja će biti namenjena samo za onlajn prikazivanje

    Tagovi:
    Rusija, istorija, književnost, Boris Akunjin
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga