11:54 27 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 921
    Pratite nas

    Mjuzikl „Srpska bajka o ljubavi“, koji je režirala u Sibiru, Andrea Lazić pamtiće po fantastičnim glumcima, ogromnoj sali, ali i po Žikinom kolu koje su ruski igrači izveli na sceni. Jedinstvenost tog utiska, kako kaže za Sputnjik, potvrdila je i suzama.

    Žikino kolo za 4000 ljudi

    „Ima nešto u Rusiji što je magija i to nemoguće nepoštovati. Veliko pozorište, sa ogromnom scenom na kojoj smo imali 30 plesača, 20 glumaca. Kada kao reditelj iz Beograda odete tamo, odjednom shvatite da možete sve, jer oni imaju mogućnosti za sve. Ti glumci su fantastični, znali su tekst i pre nego što sam došla. Kombinacija je bila da igraju na ruskom, a da pevaju naše etno pesme na srpskom. Ruski igrači su, uz dva koreografa, naučili savršeno da igraju naša kola. Kada sam na toj sceni, u sali koja prima 4000 ljudi videla kako Rusi igraju Žikino kolo, rasplakala sam se. To je zaista neopisivo iskustvo“, otkriva Andrea.

    Na još sveže utiske sa rediteljskog rada iz Sibira, na predstavi koja joj je donela nagrade, „prirodno“ se nadovezuje i novi naslov koji je nedavno, u njenoj režiji, premijerno izveden u Atelje 212: komad „Ruska smrt“ savremene autorke Irine Vaskove.

    Andrea Lazić, rediteljka predstave „Ruska smrt“
    © Sputnik / Dejan Simić
    Andrea Lazić, rediteljka predstave „Ruska smrt“

    Tragikomedija o smrti

    O tome kako se smrt smešta u žanr tragikomedije, rediteljka kaže:

    „U tmurnom vremenu u kom živimo, neophodno je na život gledati kroz komediju. Jer, ako ne okrenemo sve na smeh i humor, bojim se da nećemo isplivati iz današnjih okolnosti. Iz svih učmalosti u koje su zaglavljene i junakinje ovog komada.“

    A upravo je beznađe i zaglibljenost ono što je za dve sestre, glavne junakinje ove priče, predstavlja smrt, objašnjava Andrea.

    „Bojim se da je to slika pravog života, nešto tipično, posebno za moju generaciju. Mi koji smo rođeni osamdesetih i koji smo prošli mnogo tranzicija, više i ne znamo koji nam je identitet. Mi više i ne živimo u državi u kojoj smo rođeni, jer ona više ne postoji. I to je ono naše što je slično sa Rusijom. Naše dve junakinje žive u toj svojoj učmalosti i čekaju čudo da im promeni životne okolnosti, da dođe gospodin slučaj reši stvar. Jer, mnogo je lakše tako sedeti i čekati da se nešto spolja dogodi, nego izazvati promene iznutra... Mislim da je u današlje vreme veoma teško isplivati iz samoga sebe, jer imamo slobodu sa kojom ne znamo šta ćemo. Ona nas guši i plaši. To su neke stvari kojima smo se bavili u ovom komadu. Ali, njegova završnica, gledajući iz publike, daje nadu da ipak ta „ruska smrt“ nije smrt, nego početak nekog drugog života. Boljeg“, kaže rediteljka.

    Dve sestre: Isidora Minić i Milica Mihajlović, junakinje drame „Ruska smrt“
    © Foto : Atelje 212
    Dve sestre: Isidora Minić i Milica Mihajlović, junakinje drame „Ruska smrt“

    U podnaslovu komada, koji je osmislila zajedno sa glumicama Isidorom Minić i Milicom Mihailović piše „Votka i šampanjac“. Pitamo je o kakvom je spoju reč?

    Votka i šampanjac

    Spojili smo nespojivo. Šampanjac se pije kada se nešto proslavlja, votka se pije kada se za nečim tuguje. To su dve krajnosti u kojima ove dve sestre žive. I njihovi karakteri su krajnosti, ali to je istovremeno jedan potpuno ljudski odnos u kome postoje i ljubav i mržnja i zavist i patnja i sreća... sve zajedno. Kao i u realnom životu. Podnaslovom smo hteli da pokažemo da ipak nije sve strašno kao što zvuči u naslovu, plašili smo se da naslov ne odvuče na neku drugu stranu. Jer, ovaj tekst nije toliko tragičan koliko može da deluje iz naslova. Ta smrt je – metaforična i nije realna.

    Objašnjavajući zašto je izabrala baš „Rusku smrt“, Andrea kaže da je to jedan od onih tekstova koji je se tiču.

    „Ranije sam mislila da treba da radim samo komade koji me se lično tiču. A onda sam došla do zaključka da bi u stvari trebalo da počnem da se bavim i drugačijim tekstovima, da bih u njima pronalazila drugačiji ključ, da pokušam prvo ja da razumem ono što mi nije blisko, a onda i da to prikažem na svoj način. To međutim sa ovim tekstom nije bio slučaj. Zaglavljenost u kojoj se nalaze ove junakinje, koje nisu neobrazovane, niti su talog društva u materijalnom ili socijalnom smislu – jako me je pogodila. I podsetila na to kako se ja osećam. Na to da ni mi ne možemo mnogo da uradimo da pomognemo sebi. I šta god da preduzmemo, efekti su nikakvi. A imamo snagu, volju, pokušavamo na sve načine i ništa se ne menja. To je ono što me je silno privuklo ovom tekstu“, objašnjava Andrea.

    Bez Čehova se ne može

    Uz napomenu da su Poljaci ovom komadu dali podnaslov „Žurka kod Čehova“, na pitanje može li ijedna teatarska priča, kako god se zavrtela, bez ruskog klasika, rediteljka odgovara bez dileme:

    „Bez toga se apsolutno ne može, bez svih tih principa koji nam dolaze iz Rusije, a naravno tu je pre svega Čehov. Sa njim je sve nekako istinitije. Sećam se da je prva drama koju sam pročitala u životu bila „Višnjik“. Moje strahopoštovanje prema tom piscu je toliko da se još uvek ne usuđujem da ga radim.“

    Da li je možda i sledeći Andrein izbor komad iz korpusa savremene ruske dramaturgije?

    „To mi veoma privači pažnju, njihov pristup dramaturgiji mi je jako blizak. Razmišljam da postavim na scenu još neki tekst Koljadinih učenika, jer mi taj senzibilitet odgovara. Koljada je veliki umetnik, volim da ga poredim sa Kusturicom, zbog kreativnosti i mašte koja je fascinantna. Tu dozu ludila koja na sceni fantastično funkcioniše. Trenutno mi je u rukama jedan tekst Erika Emanuela Šmita koji ovde nije izvođen... tako da... videćemo...“

    Tagovi:
    Atelje 212
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga