18:49 19 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    0 63
    Pratite nas

    Biografija pesnikinje Aide Hmeljove zadivljuje neobičnom putanjom, lepotom i nepredvidljivošću, ali je svakako njen najzanimljiviji deo druženje sa prdstavnicima podzemnog književnog života Rusije, poput Ane Ahmatove, Josifa Brodskog, Anatolija Zvereva...

    Rođena je u porodici boljševičkog poljoprivrednika, koji je dobio 15 godina Gulaga i doživotno progonstvo na Angari, i seoske učiteljice, sveštenikove ćerke. Detinjstvo je provela u selu Kukujevo u Tverskoj oblasti, živela je i studirala u Naljčiku,  srednju školu je završila u Moskvi, a potom upisala Moskovski državni univerzitet.

    Umetnost pedesetih, podzemna drskost bez granica

    Bili ste povezani sa književnom grupom Čertkova čiji je jedan od stavova bio da je sramota štampati radove. Zašto niste želeli da objavljujete?

    -Nismo želeli zato što smo verovali da je stvaralaštvo lično stanje, zanimanje. Umetnik Anatolij Zverev govorio je: „Ja sam drzak tip. Odjednom sam eto odlučio da ću crtati. Ljudi stoje pored mašine i peku pite, a ja, vidite, želim samo da crtam. I pored toga, još uvek čekam, ponekad zahtevam - naglas ili u sebi - da se moji crteži gledaju, ocenjuju, hvale, pa čak i da se novac daje za njih. A to je već drskost koja nema granica“. I stav pesnika Čertkove grupe bio je sličan ovome. Za razliku od onih koji su poeziju smatrali poslom i dužnošću, oni su verovali da je poezija zadovoljstvo. Znate kako da pišete i imate krug ljudi koji su spremni da vas slušaju i razgovaraju o stihovima – to je suština. 

    Znači li to da je ne štampati stihove bilo više pitanje estetike, a ne politike?

    -Ne, to nije imalo nikakve veze sa politikom. Iako se pisala svakakva poezija, u njoj nije bilo politike. 

    Vi ste ipak ponešto objavljivali u sovjetsko vreme? 

    -Objavljivala sam samo u zbornicima Jurija Galanskova i Aleksandra Ginzburga. Ali to su bili zbornici i to objavljivanje je bilo „samo za svoje“. 

    Na trgu Majakovskog hleb se mešao sa suzama

    Kako je izgledalo čitanje poezije na trgu Majakovskog 60-ih godina, kako se odvijalo?

    -Kada je otkriven spomenik Majakovskom u Moskvi, prvo su tamo nastupali zvanični pesnici na ceremoniji otvaranja. A onda su drugi ljudi počeli da dolaze i čitaju poeziju, prvo naša grupa, a zatim i druge, pridružili su se slušaoci, a vikendom je bilo sve više i više naroda. Na kraju je trg bio pun. Tamo su se čuli i politički stihovi. Jurij Galanskov je čitao prilično oštru poeziju. Ali ona je bila napisana za sovjetsku inteligenciju, koja je, u stvari, izdala narod brinući o svojim brigama, svojim životima koji su bili tako razmaženi, tako hranjeni sovjetskim režimom… Stihovi iz njegovog „Ljudskog manifesta“ govore upravo o ovome: „Ne treba mi vaš hleb pomešan sa suzama“.  

    Da li su i devojke učestvovale?

    -Pa, evo, ja sam bila tamo. Jednom je došla Aljona Basilova (žena Leonida Gubanova), ali tada je policija već počela da odvodi ljude. Da bi to sprečili, ljudi bi formirali krug oko onih koji su čitali stihove u podnožju spomenika. Policija je pokušavala da razbije krug, da rasturi ljude, ali iz kruga niko nije izlazio. Videvši to, Aljona je rekla da to nije za nju.

    Bilo je još devojaka koje su dolazile sa pesnicima, ali one nisu pisale stihove. Jedna od njih je Rubina Arutjunjan koja živi u Nemačkoj i, koliko ja znam, napisala je knjigu o tim vremenima… Sve je to negde nestalo, jer se vreme promenilo. Naše vreme, vreme tih slobodnih ljudi, bilo je nesebično. A onda je, posle šezdesetih, biti nesebičan postalo glupo. 

    Mi smo se zaista osećali drugačije, osećali smo neku svoju izabranost i koliko god mi je to sada smešno, tada je bilo tako. Bilo je to neverovatno vreme, stalno smo bili gladni, nismo imali gde da prenoćimo. 

    Kod Vas su se okupljali umetnici, pisci... Kako je vlast reagovala na ta okupljanja?

    -Ta okupljanja su usledila kasnije. Sedamdesetih godina  smo čak organizovali i izložbe, na primer izložbu Mihaila Šemjakina koji je slavu stekao u emigraciji i odlučio da prikaže svoja dela u domovini (naziv izložbe je bio „Vratio sam se u Rusiju“). Reakcija vlasti nas je iznenadila, bez obzira što smo znali da je kazneni aparat ogroman i da su na svaku sličnu akciju nasrtali izuzetno snažno. Ništa nije bilo strašno na toj izložbi, među slikama i slikama, gostima, ali oni su ogradili našu kuću i nikoga nisu pustili unutra. Posle Šemjakinove izložbe, našoj porodici je dozvoljeno da napusti SSSR.

    Susret s Bordskim

    Na tim susretima u vašoj kući vas je posećivao i Brodski? 

    -Kada sam živela u ulici Kirova, blizu nas je živela Sveta Kupčik. Bila je siroče od petnaeste godine, živela je u komunalnom stanu i svi stanari su brinuli o njoj. Sveta je poznavala mnogo zanimljivih ljudi, a među njima je bio i Brodski. Kada je dolazio u Moskvu, ostajao je kod nje. Živeli smo u istom dvorištu, u odvojenom stanu, i svi su oni, uprkos nezadovoljstvu roditelja mog supruga, dolazili kod nas da čitaju poeziju. Tako sam se upoznala sa Brodskim. Zanimljivo je bilo to kako je čitao: stao bi kod zida, počinjao sa nekim manje-više normalnim recitativom, a onda bi sve više zavijao nešto poput jadikovki koje žene pevaju. Onda nam je okretao leđa i tada su visoke note bile gotovo nepodnošljive. Sam Brodski je bio u transu, u koji je uvodio i nas. Sigurna sam da to nije radio namerno, da to  nije bila igra. On se, jednostavno, nije kontrolisao. 

    Josif Brodski
    © Sputnik / RIA Novosti
    Josif Brodski

    Ali slušali ste bez daha, znali ste, kažete, sve njegove pesme napamet. I vi ste podlegli tom zvuku? 

    -Svi smo znali sve njegove rane pesme. Slušali smo ih iako je bilo nemoguće razumeti polovinu reči, ali to je čitanje na nas imalo neverovatan efekat. To je bio Brodski, za nas fascinantan. No, kada je Sveta Kupčik emigrirala i tokom teškog perioda pozvala Brodskog, tada već veoma poznatog, rekao joj je da je se ne seća. Zanimljivo je da je nešto slično i Nabokov rekao Šahovskoj, ženi koja mu je pomogla da iz okupirane Francuske pobegne u Švajcarsku, što je bilo ravno podvigu, budući da mu je žena bila Jevrejka. 

    Pisma Nabokova puna strasti

    Da li zaprvo govorite o tome da su Brodski i Nabokov slični? 

    -Slični su. Ali, znate, uvek sam o Nabokovu razmišljala kao o hladnoj osobi koja nikada nikoga nije volela. Smatram da nije umeo da piše o ljubavi i da ljubavi u njegovim knjigama nema. I samo zamislite, na samom početku našeg života u Parizu upoznala sam stariji ruski par — restauratora i njegovu suprugu koja se družila sa mnogim ljudima iz bele emigracije. Među njenim prijateljima bila je i žena čiju je ćerku Irinu Nabokov zaista voleo. I tako kada su obe umrle (majka i ćerka), moja poznanica je dobila arhivu koja sadrži neverovatan broj Nabokovljevih pisama. Dali su mi da ih pročitam. A to su tako strasna pisma, to je jedan potpuno drugačiji Nabokov! Pitala sam gazdaricu zašto ih ne objave, a ona mi je rekla  da porodica pisca to nikada ne bi dozvolila. Ta pisma postoje, nalaze se kod francuskog slaviste i kolekcionara Renea Guera, koga sam nagovorila da ih otkupi, verujući da definitivno neće biti izgubljeni u njegovoj kolekciji. 

    Ahmatova nije bila prirodna

    Neke stihove posvetili ste Ani Ahmatovoj. Da li ste je upoznali?

    -Ahmatovu sam dva puta videla u Moskvi kod zajedničkih poznanika i dva puta sam dolazila kod nje kada sam bila u Lenjingradu (pozvala me je kada smo se upoznale). I svaki put bih je sa uzbuđenjem gledala, slušala. Čitala je poeziju, volela je da čita. Kasnije sam shvatila: bilo bi mnogo bolje i ispravnije oribati joj podove, kupiti potpepštine, ući u kuhinju, jer je Ahmatova u svakodnevnom životu bila potpuno nesređena. U komunikaciji je uvek bila na oprezu: plašila se pogrešnog gesta, želela je uvek da bude mudra i zbog toga nije bila prirodna.  

    -Sve vreme se osećala neka vrsta afektiranog držanja i  to je bilo teško, upravo zbog slike o njoj. Naravno, u to vreme nije izgledala kao Ahmatova kakvu je pamtimo po fotografijama, ali dobro je izgledala i veoma dobro je čitala poeziju. Kada je govorila o svojim prijateljima i svojoj eri, koristila je zamenicu „mi“, nikada nije govorila „ja“. 

    Da li je tačno da su je zvali carica?

    -Možda među sovjetskim piscima. Ne zaboravite da je ona bila zvanični sovjetski pisac, član Saveza pisaca. 

    Ruska pesnikinja Ana Ahmatova i pisac  Boris Pasternak
    © Sputnik / RIA Novosti
    Ruska pesnikinja Ana Ahmatova i pisac Boris Pasternak

    Zverev je spavao samo ispod klavira

    Družili ste se i sa Aleksejem Hvostenko, kažu da je pesma „Zlatni grad“ napisana u vašoj kući? 

    -Hvost je moje kumče. Gotovo sve njegove pesme su napisane kod nas, pa i  „Zlatni grad“. Hvost je bio divan. Postoji žargonska reč iz tog vremena — „kočumat“, koja opisuje stanje bezbrižnog nerada. Hvost je čitavog života bio u tom stanju. Ne sećam se ni jednog sukoba sa njegovim učešćem. I ako se nenadano dogodi neka glasna svađa zbog politike, ili ako se žene posvađaju zbog njega, on se jednostavno zatvarao u toalet i čekao dolazak mira. Sa godinama je postao aktivniji, ali to je već bilo u Parizu.

    Družili ste se i sa Venediktom Jerofejevim i Anatolijem Zverevim, kakva su vaša sećanja na njih?

    -Jerofejev je bio čist, svetao, neverovatno stidljiv. Pamtim ga kao nekog ko se smejao očima i ko je mnogo pričao o sebi. Nije bio mnogo zanimljiv za druženje, mada ne znam da li je to uopšte druženje  kada pijete čaj sa prijateljima koji vam smrznuti sa ulice dođu u kuću. A sve sam ih tako primala.  O Zverevu bih mogla beskrajno da pričam. Mnogo sam ga volela i često ga dovodila da  živi kod nas, mada je i on sam dolazio kada je bio jako pijan. Zverev nije bio loš umetnik i nije slikao za male pare, kao što sada o njemu govore. Mnogi profesori i akademici su ga rado pozivali kod sebe i trpeli određeno vreme. To što je znao da priredi za stolom bilo je užasno. Ali, bilo je zanimljivo slušati ga,  ići sa njim u muzej,  u zoološki vrt... 

    Kada je dolazio kod mene, uvek sam mu nameštala krevet na rasklapanje i čistu posteljinu. Ali on nikada nije spavao tamo, već je širio novine ispod klavira i spavao na njima. Sećam se da je uvek kada bi se ljudi kod kojih je dolazio umarali od njega, pronalazio način da lepo ode. Jednom sam došla u neku kuću po njega, gde sam ga zatekla kako spava ispod stola. I zamislite, on je izašao odatle i rekao: „Šta je ovo? Sto? Zverev ne može da spava ispod stola. Zverev može da spava samo ispod klavira“.

    Veoma rano ste počeli da pišete, da li to radite i danas?

    -Imala sam oko 12 godina kada sam počela da pišem, ali su ti  rani stihovi izgubljeni. Pesme koje sam napisala sa 18 godina uvrštene su u knjigu „Svedok u sazvežđu Lava“ koja je objavljena 1998. Odlučila sam da je objavim kada sam osetila da se pesme gube. Pesme ne pišem za stolom, na papiru, već u mislima. I prepravljam ih u mislima. I danas mogu da „uspavam“ pesmu, a zatim je dugo vraćam tačno u onaj oblik u kom je bila. 

     

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga