09:24 29 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    151
    Pratite nas

    Na filmu između scenografa i gledalaca stoji kamerman, montažer, reditelj, a ja sam u pozorištu sam ispred gledalaca i to što sam uradio - stoji. Ako se nešto i skloni, to nije zato što je došla druga osoba, kliknula na dugme, izrezala i izbacila, kaže naš priznati scenograf i kostimograf Miodrag Tabački.

    Ne može da se iseče i baci

    Više od 200 scenografija i kostimi za preko 100 dramskih, baletskih, operskih i lutkarskih predstava čine opus arhitekte i primenjenog umetnika prepoznatljivog vizuelnog rukopisa koji je svojim kreacijama obogatio produkcije domaćih i stranih pozorišta. Da „nije na dugme” koje može da ga iseče i baci, svedoče već decenijama neke od najuspelijih scenografija viđenih na našim pozorišnim scenama.

    Kako danas gledate na pet decenija svog kreativnog rada?

    — Kada prođete nekim putem, pa čak i ako je makadam ili kamen, teško je setiti se da vam je išta na njemu smetalo. Ja sam svoj put prolazio baveći se profesijom koja me odmara i zabavlja, s ljubavlju i pevajući.

    Maštovitost i smelost, tako karakterišu Vaš rad. Odakle dolazi inspiracija?

    — Svaki moj potez isprovociran je kreativnošću osobe koja se istim zadatkom bavila pre mene. Isprovociran sam svaki put na drugačiji način, jer svaki put radim novu stvar, čak i kada je u pitanju isti komad. „Hamleta“ sam radio četiri puta, ali bih sada morao ponovo da ga čitam. Dosta zavisi i od toga kako je reditelj pročitao tekst, šta zanimljivo pronalazi u njemu i koliko bi mu u tome značila i pomogla vizuelna komponenta. Svaki put je drugačije i prosto nema zamora. Mene nije teško ispovocirati. Ja se radujem da me neki komad isprovocira. Prilazim poslu sa stavom da se sve treba reći vizuelnom komponentom, što zapravo nije moguće osim da se pravi crtani film. Međutim, eliminacijom nekih suvišnih stvari dođemo do krajnjeg rezultata koji se pojavi pred publikom.

    Koje se predstave najviše sećate po snazi tog prvog impulsa?

    — Meni je nekako uspevalo da me isprovocira sve što mi je došlo pod ruku. Ako bi mi se desilo da me je tekst poplašio, onda bi mi reditelj pomogao da se vežem za komad. To mi se desilo sa Ljubišom Ristićem kada mi je saopštio da ćemo komad igrati na zidu. To je bila velika provokacija. Treba taj zid tako rešiti da on omogući da ga publika doživi kao prostor enterijera, ali i kao prostor ratišta i zatvora. I sve to realizovati tako da izgleda vrlo jednostavno. Takve stavri su izazov i inspirišu.

    Bolje Šopalovići nego da me ubiju u Berlinu

    Da li su monumentalne scenografije zahtevnije od onih svedenijih?

    — Sve zavisi od komada. Sve što likovni umetnik uradi mora biti na pravi način ispraćeno i sjedinjeno sa izvođačima, pokretom i tekstom. Do gabaritnih i velikih dekora lakše se dođe prilikom projektovanja, iako je teško napraviti ih. Meni imponuju velike scenografije. S druge strane, veoma me ispuni kada se jednostavnim sredstvima postigne da publika doživi komad na pravi način i razume poruku, umesto da celu predstavu gleda sa nekom dekorčinom koja će se na kraju srušiti. Hajde da uradimo to bez nekog velikog rušenja, a da bude jasno da je kraj!

    Da li gledate predstave koje radite?

    — Odlazim na čitaće probe, to mi je bitno, jer predstave znaju da se otimaju tokom rada. Kada radite sa živim ljudima, prvobitni plan zna da se izmigolji. Odgledam fragmentarno predstavu dok se postavlja, generalne probe takođe, zbog svetla i sinhronizacije svih komponenata. Retke su predstave koje gledam po nekoliko puta posle premijere. Sticajem okolnosti više puta sam gledao „Putujuće pozorište Šopalović“ JDP-a i to kada smo gostovali u Berlinu. Grad je tada još bio podeljen na istočni i zapadni i ja sam shvatio da je bolje da ponovo gledam Šopaloviće nego da lutam po Berlinu i da me neko ubije na ulici. Poslednja predstava koju sam gledao bila je „Vasa Železnova i drugi“ u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ali najčešće se posle premijere samo oprostim od predstave.

    Skice kostima Miodraga Tabačkog za predstavu Kir Janja
    © Foto : Galerija Haos
    Skice kostima Miodraga Tabačkog za predstavu "Kir Janja"

    Aplauz za scenografiju – incident koji mi se desio

    Da li vas je reakcija publike na Vaše scenografije i kostime nekad iznenadila?

    — Imao sam mnogo puta taj incident, jer se ne dešava često kod nas da publika aplaudira čim se zavesa podigne. Prvi put mi se desio aplauz prilikom promene dekora 1974. godine. Sa Ljubišom Ristićem sam u Subotici radio „Silom muž“ Fejdoa i bila je promena dekora pred publikom. Scena se za nekoliko sekundi iz kupatila pretvori u logor. Ta promena je u Somboru izazvala aplauz publike. Desio mi se aplauz na otvorenoj sceni u „Pozorišnim iluzijama”, a za „Figarovu ženidbu i razvod” odmah po podizanju zavese. „Karmina Burana” u Sarajevu je na 51. izvođenju počela aplauzom, kao i na dubrovačkom festivalu gde je igrana na otvorenom. Publika je došla, videla dekor pre početka predstave, ali kada je scena osvetljena dogodio se aplauz. Ja se ponekad osećam dosta ambivalentno povodom toga. Da li je dobro kada se jedna komponentna izvuče u prvi plan? Mislim da ne smeta. Od viška ne boli glava.

    Arhitektura prisutnija u mišljenju

    Da li je u Vama jači glas arhitekte ili umetnika?

    — Mislim da mi je arhitektura prisutnija u načinu mišljenja. Da nisam bio na arhitekturi, ne bih toliko naučio o konstrukcijama, o onome što je oslonac i onome što se na njega osloni. Mislim da je boravak na tehničkom fakultetu uticao na moje mišljenje, izgradio konstrukcije i tunele kroz koje prolazim kada pristupim poslu.

    Da li vam je nekada palo na pamet da kao arhitekta kreirate van pozornice, da osmislite, recimo, Beograd?

    — Meni je to bila ideja kada sam upisao Arhitektonski fakultet. Sticajem okolnosti tada sam u Švajcarskoj video da crkva može da bude moderna. Bio sam oduševljen i pomislio: to ću ja da radim. Video sam sebe kao projektanta, ali sam posle druge godine arhitekture odustao kad sam shvatio da od toga što sam zamislio i nacrtao pa do realizacije treba da prođe godinu ili dve. A ja, još od detinjstva nisam mogao da dočekam da mi se osuši akvarel. Tada mi je bilo jasno da arhitektura nije za mene.

    Miodrag Tabački
    © Sputnik
    Miodrag Tabački

    Ružno danas neka bude na goloj pozornici

    Koliko naša pozorišta posvećuju pažnju scenografiji i kostimima?

    — Nedovoljno, malo. Senzibilitet današnjeg gledaoca blizak je senzibilitetu renesansnog vremena, vremenu Šekspira ili čak antičkom teatru. U antičkom teatru imate više vizuelnih naznaka nego u Šekspirovom. Antički teatar je imao prizme koje se vrte i na svakoj strani nešto naslikano što nam pomaže da shvatimo gde se i kako se dešava radnja. Kod Šekspira imate prizemlje, sprat, kostime iz onog vremena. Mi već 40 godina igramo Šekspira u crnim ili sivim odelima. To nam je stiglo iz Nemačke. Kraljica u „Hamletu” dolazi na scenu sa tašnicom preko ruke. Ja ni u jednom od četiri „Halmeta” nisam imao kostim iz vremena danske kraljevine. Mislim da to nije do pozorišta, ni do reditelja, već do publike. Publika to prihvata. Reditelj ne nalazi potrebnim da vizuelnom komponentom locira vreme i sredinu i ostvari određenu atmosferu, nego sve prepusti tekstu i to publici ne zasmeta. Ako je reditelju dovoljno da kaže da se radnja dešava danas u kancelariji, možda mu je dovoljna stolica i sto. Može i prozor sam da naruči, zašto bi zvao nekog drugog? Sve što radimo poslednjih godina jave nam sa konferencije za štampu: „Baš nas se tiče u ovom trenutku. Odgovara onome što nas zanima…“. Ako je to ideja, hajde onda da se sve dešava danas. Ako pozorište treba da radi samo ono što je ružno i što se dešava danas - onda neka bude na goloj pozornici.

    Sam sam pred gledaocima

    Da li film pruža više mogućnosti scenografu?

    — Moj doživljaj scenografije apslolutno nema nikakve veze sa filmom. Film se isključivo služi realizmom. Čak i kada se radi „Čarobnjak iz Oza” stabla su napravljena realistično. Mene to ne interesuje. Veoma cenim, poštujem i uvažavam kolege koje rade na filmu jer je to majstorluk prve vrste.  Ali to nije nešto što ja radim. Ja ne pravim ono što već postoji. Na filmu između scenografa i gledalaca stoji kamerman, montažer, reditelj. Ja sam u pozorištu sam ispred gledalaca i to me intrigira. Činjenica da ne mogu biti promenjen velika je odgovornost i rizik. To što sam uradio - stoji. Ako se nešto skloni, to je zato što ja to tražim i zato što to traži komad, a ne zato što je došla druga osoba, kliknula na dugme, izrezala i izbacila.

    Na čemu sada radite?

    — U pripremi je monodrama pisana za jednog izvođača i devetoro gledalaca. Tema je veoma aktuelna – reč je o pandemiji i izolaciji.

    Pročitajte još:

     

     

    Tagovi:
    Miodrag Tabački
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga