06:49 05 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 46
    Pratite nas

    Često su mi govorili da sam kao skener ili rengen, da prolazim kroz ono spolja i pokušavam da vidim ono unutra. Verujem da likovi na mojim delima smo zapravo svi mi, kaže vizuelni umetnik i muzičar Vladimir Lalić, čija je samostalna izložba „Sedimenti i sentimenti“ postavljena u Muzeju grada Beograda.

    Svoje sedimente, slojeve sećanja i emocija, Vladimir Lalić na novoj izložbi, u formi svojevrsnog vizuelnog dnevnika, prikazuje eksperimentisanjem sa novim medijumima i materijalima - umesto papira koristi pleksiglas, a poseban segment čine zvučno-vizuelne instalacije, video radovi, objekti sa LED rasvetom i implementiranim zvučnicima, „cite specific“ instalacije u mraku.

    Sedimenti kao slojevi sećanja

    Sedimenti i sentimenti okosnica oko koje se vrte svi radovi na izložbi. Sedimenti kao slojevi su sećanja gde sam ja secirao svoje porodične albume i to u trenutku kada sam imao operaciju na mozgu. U tom trenutku kada nisam mogao da se posvetim velikim crtežima, iz kreveta sam krenuo da sakupljam sve to. Ta serija je drugačija od drugih, a opet se vidi moje autorstvo, moj izraz“, kaže Lalić za Sputnjik.

    Jedna prostorija posvećena je tvom detinjstvu?

    - Ovo mi je delovalo kao dobar trenutak da napravim „cite specific“ situaciju sa kolažima, knjigama koje su me inspirisale, tu su i igračke iz mog detinjstva. Ovaj muzejski prostor me jako inspiriše baš zato što je pred rekonstrukcijom i bio je veliki izazov osmisliti ga. Pošto postoji dugačak hodnik ispresecan sobama, moja ideja je bila da svaka soba bude jedan osvrt na starije serije radova i prezentacija novih dela koje beogradska publika nije imala priliku da vidi.

    Sećanja iz detinjstva, seciranje porodičnih albuma
    © Sputnik / Dejan Simić
    Sećanja iz detinjstva, seciranje porodičnih albuma

    Pariz u srcu, Singapur u pleksiglasu

    Taj dugački hodnik na prvom spratu Muzeja grada Beograda počinje serijom crteža iz perioda tvog boravka u Parizu?

    - Tada sam krenuo da raslojavam čoveka, da skidam kožu, prodirem kroz mišiće i kosti da bih nekako pronašao šta je čovekova istina, da ga razmaskiram. Za ove radove sam dobio nagradu iz Fonda Vladimir Veličković, a neki iz te velike serije nalaze se u Kraljevskoj akademiji u Bristolu, u Engleskoj, i u trci su za prestižnu nagradu za crtež.

    Kako je Pariz uticao na tebe i tvoj rad?

    - Pariz je jednostavno divan grad i ostao mi je u lepom sećanju iako je on danas senka onoga što je nekada bio. Imao sam pet-šest uspešnih izložbi tamo i zaista mi je ostao u srcu. Putovanja su meni jako bitna. Svaki put kada otputujem negde na duže, kao što se desio Singapur prošle godine, rode se nove ideje. To je konstantna inkubacija ideja.

    Skidam kožu, prodirem kroz mišiće da bih razmaskirao čoveka
    © Sputnik / Dejan Simić
    Skidam kožu, prodirem kroz mišiće da bih razmaskirao čoveka

    Šta je Singapur probudio u tebi?

    - Dosta eksperimentisanja, igranja sa novim materijalima. To je kao da se izmestiš u drugi svet. Tropska zemlja je dosta inspirativna i tu sam krenuo da malo više eksperimentišem sa pleksiglasom i svetlošću.

    Zašto si papir zamenio pleksiglasom?

    - To je došlo slučajno. Štampao sam segment crteža na foliji i to mi je dalo ideju da mogu da pravim kompozicije sa pleksiglasom. On je glatak, a ja sam uvek voleo gladak papir, jer je crtež tu najfluentniji. Pored toga daje dobru priliku da se radi u slojevima i kada se osvetli crtež u pleksiglasu, može da se projektuje na zid.

    Delo Vladimira Lalića
    © Sputnik / Dejan Simić
    Vidimo kroz osećaje

    Pogledajte se u ogledalo

    Na tvojim delima su deformisana tela, unakažena lica, groteskne pojave. Da li je to tvoje viđenje sveta koji nas okružuje?

    - Neka jesu, neka nisu. Groteska znači pripajanje nekih simbola čoveku. Mi od pamtiveka sebe vidimo kao vrstu „Übermensch"-a, kako kaže Niče, superheroja koji je naš pokušaj da budemo ono što bismo želeli ili čemu se nadamo. Ja sam oduvek voleo da crtam ljude u pokretu. Na fakultetu mi je bilo zanimljivije da crtam modela u trenutku kada hoda, nego dok dosadno sedi. U tom crtanju se dese pomeranja, deformacije i pošto živimo u ovom užurbanom vremenu, takve stvari su normalna pojava. Svakako ne verujem u neko fotografsko prikazivanje. Fotografija je ravna, a mi vidimo kroz osećaje. Nekoga vidimo manjim ili većim nego što jeste. Imamo običaj da kažemo: „Danas sam sa dve leve noge“ ili „Ovolika mi je glava“. Mi osećamo da je telo promenljivije nego što nam danas moda diktira - savršeno, simetrično. U mojoj likovnosti je to dosadna stvar.

    Ko su likovi na tvojim delima?

    - Meni su često govorili da sam kao skener ili rendgen, da prolazim kroz ono što je spolja i pokušavam da vidim ono unutra. Naš poznati pisac Mihajlo Pantić je, otvarajući jednu moju izložbu, rekao: „Izvolite uđite i pogledajte se u ogledalo“. Tako da ja verujem da svi ovi likovi smo zapravo svi mi.

    Sedimenti i sentimenti
    © Sputnik / Dejan Simić
    Sedimenti i sentimenti

    Da li je ovo i tvoj vizuelni dnevnik?

    -Da. Ljudi će na ovoj izložbi moći da vide u vetrinama isečke, cepane delove crteža, neke polu uspele crteže. Tu se vidi taj vrtlog i vlažnost koju imam konstantno u ateljeu da bi mogli da rastu plodovi. Posetioci mogu da vide i prepoznaju iz kojih su malih zapisa, koji jesu kao dnevnik pošto ja svakodnevno crtam, iznikli neki od likova u kompozicijama većeg formata.

    Kameleon koji voli da menja oblike

    Da li bolje komuniciraš sa svetom putem crteža ili muzike?

    - Muzika i vizuelna umetnost su neraskidivi. I jedno i drugo imaju bitnu ulogu u mom biću. Kada si slikar, ti si defakto između četiri zida i to je malo usamljenički posao. Kod muzike imamo veće bine, veće produkcije, više ljudi pa je to mnogo više sociološki momenat. Pitaju me često da li sam muzičar ili slikar i da li ću se već jednom odlučiti. Odluka se desila onog trenutka kada sam krenuo paralelno da se bavim i jednim i drugim. Drago mi je da je na ovoj izložbi implementiran i moj glas unutar nekih dela. Izložba je najbolji presek i jedne i druge umetnosti i pokazatelj kako se one spajaju, idu paralelno i jedna drugu hrane.

    Kada tvoja olovka krene da piše note, a kada da crta?

    - Ja bih rekao da je to stalno. Ja često u razmišljanju o likovnim problemima vidim ritmiku nota. Najdraže mi je kada ljudi koji ne znaju da sam muzičar, čuju muziku koju komponujem i kažu pa ovo je kao da gledam tvoja dela ili kada muzičari prokomentarišu moje crteže rečima: Ovo je kao omot za tvoj album. Sada implementiram muziku koju sam nezavisno radio u dela izložena u Muzeju grada Beograda.

    Kako se u svemu tome uklapaju opera „Ljubavni napitak“ i mjuzikli „Rebeka“ i „Jadnici“ u kojima pevaš u Madlenianumu?

    - Ovi pleksiglasi podsećaju na pozornicu, scenografiju, tako da teatar je imao veliki uticaj na mene, estetika teatra, ta izloženost koju imaju glumci na pozornici, ali i svi mi svakodnevno, možda i ceo svet kao jedna pozornica. Ja verujem da sam taj kameleon koji menja oblike. Volim ponekad da na bini glumim zaljubljenog dečačića, a u drugom trenutku da lomim stalke i šutiram stvari sa bine. To je deo mog bića i obožavam sve te transformacije.

    Umetnost kao zapitanost i budnost

    Kada će biti gotov novi album tvog benda „Organised Chaos“?

    - Za par meseci će izaći. Imam još nekoliko stvari da uradim koje nisam stigao zbog svih izložbi, ali bliži se trenutak kada ću izbaciti novi materijal.

    Dalji planovi koji se tiču vizuelne umetnost?

    - Mnoge stvari su otkazane zbog pandemije. U februaru me čeka grupna izložba u Parizu. Izložba u Bristolu će trajati do kraja marta i do polovine sledeće godine nazad u atelje.

    Da li je teže slikaru ili muzičaru da preživi u ovoj situaciji sa pandemijom?

    - Isto je. Muzičaru je možda teže, jer se koncerti odražavaju pred publikom i cela ta industrija je jako pogođena. Na izložbu može da ulazi manje ljudi pa slikarstvo pliva u ovom teškom periodu. Ovo vreme pokazuje koliko je kultura potrebna. Videlo se da se ljudi još više u ovakvim situacijama okreću umetnosti. Ona ne odgovara na pitanja, ali ih postavlja i čini da se zapitamo, da postanemo svesniji sveta oko nas.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Vladimir Lalić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga