00:29 26 Novembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    0 310
    Pratite nas

    Novi film Ejbela Ferare „Sibir“ koji je prikazan na 70. Berlinskom međunarodnom filmskom festivalu, uskoro će se naći na internetu. Glavnu ulogu u priči o spoznavanju sebe odigrao je američki glumac Vilijem Defo. Njegov junak Klint pokušava da se nosi sa svojom prošlošću i shvati ko je. 

    Pre prikazivanja filma, Defo u intervjuu za RIA Novosti ispričao kako je živeo tokom karantina u Rimu, da je dobio nominacije za Oskara i kako je glumiti u filmu Giljerma del Tora za vreme pandemije kovida 19. 

    Kada se izgovori reč „Sibir“, ljudi obično predstavljaju Rusiju. Koje su Vaše asocijacije?

    — Za mene, kao osobu koja je odrasla u Americi, Sibir je asocijacija za hladnoću, izolaciju. To je nešto mračno, udaljeno i dopunjava se znanjem o Gulagu. Ali ovo mišljenje se vremenom promenilo. Upoznavao sam ljude koji su mi pričali o, na primer, gradovima u Sibiru. Ali generalno gledano, još uvek imam onu opštu predstavu o ovom mestu koja je ukorenjena iz detinjstva. 

    Ejbel Ferara nije dao jasan odgovor gde se odvija radnja filma. Šta vi mislite?

    — Definitivno, mesto dešavanja u filmu sigurno nije Sibir, to nije bila naša namera. Odvija se na zamišljenom mestu. Nijedna od prikazanih lokacija ne postoji u stvarnosti. To može biti samo u glavi junaka, on ih stvara u svojoj mašti. 

    Najzanimljivija stvar u filmu nije priča po hronološkom redosledu. Pripovedanje se pokorava snovima, fantazijama, ono se ne odvija po zakonima logike niti objektivnosti. Ovo je slobodna forma prikazivanja događaja. Junak očajnički želi da sazna ko je on zapravo, želi da pronađe svoj unutrašnji svet. Ovo je klasično putovanje, ali uz određene promene. 

    Da li ste gledali neke ruske filmove?

    — Da, nedavno sam tokom karantina ponovo gledao jedan od filmova Tarkovskog, jer sam bio raspoložen za njegove filmove. 

    Upravo sam gledao „Prakljaču“ režisera Kantemira Balagova. I na vezi sam sa svojim prijateljem Grigorijem Dobriginom. Kako je teško izgovoriti mu prezime!

    A da li biste hteli da glumite u nekom ruskom projektu?

    — Da, imam nerealizovanu vezu sa ruskom kulturom. Naravno da bih voleo da glumim u filmu u Rusiji. To bi bila sjajna avantura! Mnogo stvari ne znam o ovoj zemlji, ali me veoma zanima ruska istorija, kultura, pisci i umetnici. Mnogo toga. 

    Spomenuli ste karantin. Da li je on na bilo koji način uticao na vaš raspored snimanja?

    — Da, snimao sam sa Polom Šrejderom projekat čija se radnja odvija na obali Misisipija. Morali smo da zaustavimo snimanje jer je jedan od članova tima bio pozitivan na virus korona. Čitav proces snimanja je u zastoju. 

    Odleteo sam za Njujork, gde ponekad živim. Prvo sam pomislio da je to samo privremeno, i da ćemo se vratiti snimanju. Ali onda je postalo jasno da se to neće dogoditi. 

    Počeo sam da se brinem jer je moja supruga (italijanska glumica i režiser Đada Kolagrande) bila u Rimu, drugom mestu u kome živim. Posle Trampovog govora o nameri da sve zatvori, počeli smo da mislimo da bi ona mogla ostati u Italiji bez mogućnosti da dođe kod mene. Situacija sa virusom korona tamo nije bila dobra, ali sam ja hteo da budem sa suprugom. Dakle, zajedno sa Italijanima sam bio u vrlo strogom karantinu. Oni su sjajni, ozbiljno su shvatili pandemiju i poštovali su sva pravila. 

    Da li je karantin uticao na vas lično?

    — Tokom karantina sve vreme sam bio sa suprugom u svojoj kući, i moram reći da sam lepo proveo to vreme. 

    Na ličnom nivou, to je bio period refleksije, razmišljanja, obnavljanja. Ne da stalno putujem, već da budem na jednom mestu. Puno sam čitao, bavio se jogom, kuvao, razgovarao sa ženom. Šta drugo da kažem — bilo je sjajno. Ali u strašno vreme. Podržavam samoizolaciju i zabrinut sam zbog pandemije. Neki poznanici su umrli od virusa, pratio sam političke probleme u SAD. Bilo je uznemirujuće. I dalje sam zabrinut zbog situacije u svetu. 

    Sada svi pričaju o drugom talasu. Kako je to uticalo na filmsku industriju? Da li će filmski proces oživeti ili je situacija još uvek nepredvidljiva? 

    — Ovo je dobro pitanje na koje ne znamo odgovor. Ali reći ću sledeće. U avgustu sam imao priliku da odem u Belfast na snimanje novog filma Roberta Egersa „Severnjak“ (The Northlander). Sve je bilo u redu, i koliko ja znam, snimanje se nastavlja. A sada sam u Torontu, radim na filmu Giljerma del Tora „Aleja košmara“. Zasad nas nijedan protokol ne zaustavlja, nastavljamo sa snimanjem po rasporedu. 

    Nije lako, filmska produkcija je skuplja i mnogo je komplikovanije od snimanja pre pandemije. Ali i dalje snimamo filmove. 

    Kad smo kod Roberta Egersa, vaš junak u „Sibiru“ Klint je ćutljiv, dvosmislen i ima mračnu prošlost. Ponekad izgleda kao Tomas Vejk, vaš junak iz Egersovog filma „Svetionik“. Kao da je prenesen iz jednog filma u drugi. Zar ne mislite tako?

    — Razumem o čemu govorite i zašto dolazi do takvih poređenja. Obojica su povučeni, izolovani i tajnoviti. Ali to su različite ličnosti. 

    Klint u „Sibiru“ je u potrazi za nečim, on ne zna ko je. Tomas u „Svetioniku“ je prestao da traži, prihvatio je sebe i svoju prirodu, određene rituale svog života. On je čitavim svojim bićem predan radu. Zajedničko im je to što se sklanjaju u izolaciju i samoću. 

    Rekli ste da prilikom stvaranja priča uvek koristite lično iskustvo. Koje iskustvo vam je bilo od koristi za film „Sibir“?

    — Bavili smo se imaginarnim stvarima, a to nije uvek zgodno kada stvarate lik bez bekgraunda. Moram sam da „prošaram“ film detaljima koji će reći nešto o prošlosti junaka. 

    Gledalac ne zna ništa o Klintovoj prošlosti. Tako da smo uzeli neke detalje od mene. 

    Na primer, u filmu postoji monolog koji sam izgovarao kada sam bio dete. Ili scena sa junakovim ocem — moj otac je takođe bio hirurg. Ili deo u kome Klint razgovara sa svojom ženom u njujorškom potkrovlju. Ja još uvek ponekad živim u Njujorku. Takve stvari pomažu gledaocu da malo bolje razume junaka. 

    Ovaj film ne govori o onome što znamo, već o onome što ne znamo. 

     Imali ste nekoliko nominacija za „Oskara“ (sa 32, 46, 63 i 64 godine). Da li se Vaša tačka gledišta na nagradu promenila za sve ovo vreme?

    — Naravno! To je prirodno isto onoliko koliko se menja vaš odnos prema karijeri, poslu i drugim stvarima. 

    Trudim se da na ovo gledam pozitivno. Svaki put sam bio nominovan za nezavisne, budžetske filmove, za koje je, zahvaljujući činjenici da ih je zabeležila Akademija filmskih umetnosti i nauka, čulo više ljudi. I samo na tome sam zahvalan. A za mene lično, ovo je ohrabrenje. 

    Svi mi imamo neke sumnje u životu, to je normalno i dobro, one i treba da postoje. Ali nominacija vam daje želju i energiju da idete dalje. 

    Ne biram projekte sa ciljem da budem nominovan, ali nominacije cenim. Iako neki pokušavaju da predvide takve stvari pre nego što prihvate ulogu.

    Šta mislite o novim pravilima Akademije filmskih umetnosti i nauka prilikom ocenjivanja filmova?

    — Pročitao sam početne predloge za nova pravila. I moramo da razmislimo o tome. Trenutno još nisam spreman da kažem bilo šta o ovome. Razumem šta je glavna ideja, poruka, ali nisam siguran u konačni efekat. 

    Dakle, moje mišljenje je da nemam mišljenje o ovom pitanju.

    Tagovi:
    film, Sibir, Filmski festival u Berlinu, intervju, Vilijem Defo
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga