15:55 01 Decembar 2020
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 195
    Pratite nas

    Grad Beograd preuzeće osnivačka prava nad pozorištem KPGT, a njegov osnivač Ljubiša Ristić za Sputnjik objašnjava da je ideja gradskih vlasti da u Staroj šećerani, gde se pozorište nalazi, bude izgrađen veliki kulturni centar čiji će integralni deo biti i KPGT.

    Zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić je najavio da će Grad pokrivati troškove rada KPGT-a i projektno finansirati predstave te da će obezbediti da to pozorište normalno radi.

    Kulturni centar sa pozorištem, galerijama, bibliotekom

    „Pozorište će postati deo sistema gradskog upravljanja i to je za nas dobra vest. Sve će ostati isto, samo će oni preuzeti ono sa čim se mučimo godinama, plaćanje struje, vode i ostalo“, kaže Ljubiša Ristić.

    KPGT 25 godina deluju u prostoru Stare šećerane, nekadašnje fabrike šećera koja je podignuta u periodu od 1899. do 1901. godine, na teritoriji današnje opštine Čukarica.

    Kompleks Stare šećerane postaje veliki kulturni centar
    Kompleks Stare šećerane postaje veliki kulturni centar

    Ristić podseća da je Stara šećerana zaštićena zakonom kao spomenik kulture i dodaje da je Grad Beograd sada odlučio da taj kompleks, koji zauzima 13 hektara, obnovi i tu izgradi veliki kulturni centar sa pozorištem, koncertnom dvoranom, galerijama, bibliotekom.

    „To je naš projekat od pre 25 godina. Grad je javno objavio da su nam zahvalni što smo sačuvali Šećeranu i svojom aktivnošću sprečili da ona bude srušena ili da se tu izgrade stanovi, kockarnice i tržni centar. Mi smo tu pre 25 godina napravili pozorište i sada se taj naš projekat razvija, ali mi to ne možemo sami. Pošto će KPGT biti prva ustanova kulture u tom novom kompleksu, onda je prirodno da grad preuzme osnivačka prava nad pozorištem. Nastavićemo da radimo kao i do sada, samo će biti malo lakše“, pojasnio je Ljubiša Ristić.

    Od kulturno-političkog pokreta do Stare šećerane

    Ristić je 1977. godine sa Nadom Kokotović osnovao KPGT (Kazalište, Pozorište, Gledališče, Teatar), jugoslovensko pozorište sa idejom da svojim predstavama i delovanjem čuvaju i neguju jedinstven kulturni prostor.

    „Paralelno smo radili u Ljubljani, Beogradu, Skoplju, Sarajevu… svuda i uvek smo se trudili da to bude pozorište koje zastupa multikulturni i multietnički koncept. Borili smo se za opstanak jugoslovenskog kulturnog prostora. Drugi su hteli nacionalne kulture. Ono što se danas naziva regionom, za nas je još uvek jugoslovenski kulturni prostor. I dalje mislimo da treba živeti zajedno na osnovu različitih tradicija i jezika, zajedničkih sudbina i interesa, da se taj prostor obogaćuje različitostima, umesto uskogrudostima i sukobima”, ističe Ristić.

    KPGT je, prema njegovim rečima, bio kulturno-politički pokret sedamdesetih godina i uspešno se borio za svoje ideje sve do rata i raspada Jugoslavije.

    „Forma i estetika naših predstava proizilazila je iz naših kulturno-političkih stavova. Nada Kokotović, Dušan Jovanović, ja i na hiljade ljudi iz cele zemlje… Svako je donosio nešto svoje. Neko je bio skloniji eksperimentu, drugi tradicionalnijem načinu rada. Uvek smo bili otvoreni i prilagođavali se situaciji. Kada nismo imali pozorište, radili smo na ulici, u parkovima, u starim tvrđavama”, navodi Ristić.

    Poslednje gostovanje jugoslovenskog KPGT-a u Lenjigradu

    „Naša država nikada nije ulagala u naša gostovanja u Americi, Australiji i čitavoj Evropi, već festivali i gradovi koji su bili zainteresovani da igramo tamo. Kada su došle sankcije, sve je prestalo. Poslednje gostovanje tog KPGT-a bilo je 1990. u Lenjigradu. Igrali smo predstave ‘Oslobođenje Skoplja’, ‘Anita Berber’ i ‘Ričard Treći’. Počeo je rat, ljudi su se rasuli. Još neko vreme pokušavali smo da igramo zajedno, pa nije moglo više”, priseća se Ljubiša Ristić.

    Kaže da je KPGT kao jugoslovensko pozorište bilo prvo na udaru, prestala su gostovanja po inostranstvu, preselili su se u Staru šećeranu i borili sa svim problemima sa kojima se suočavaju teatri koji nemaju redovno finansiranje.

    „Poslednjih 20 godina je bilo veoma teško, jer je KPGT bio izložen sistematskom prećutkivanju i guranju u stranu. U nacionalnim kulturama nije bilo prihvatljivo postojanje jugoslovenski orjentisanog pozorišta”, ističe Ristić.

    Misija KPGT-a ostala je ista.

    „Razlog postojanja KPGT-a je pokušaj da se živi na jedinstvenom jugoslovenskom kulturnom prostoru. To je moja lična ideja i ljudi sa kojima radim. Države nastaju i nestaju, ali uvek ostaje kulturni prostor, koji je stariji i važniji od same države”, naglašava Ristić.

    Handke, Krec, Čehov

    KPGT danas okuplja blizu pedesetak glumaca i desetak baletskih igrača, ali zbog epidemije rade manje.

    „Nismo na budžetu, nemamo sredstava, malo se radi u ovim okolnostima. Nismo mogli da počnemo da igramo iako imamo nove predstave. Čim bude moguće izaći ćemo sa nekoliko premijera“, navodi Ristić.

    U ovom teatru pripremaju „Veliki pad“ i „Don Huan“ Petera Handkea i „Strah i nada u Nemačkoj“ Franca Ksavera Kreca.

    „Krećemo da radimo i dva Čehovljeva komada – ‘Dama sa psetancetom’ i ‘Tri sestre’. Prvi put radimo Čehova, a imamo i tri potpuno nepoznata ruska dramska pisca čija dela se tek prevode. Nadam se da ćemo do proleća imati pet novih predstava”, najavljuje Ljubiša Ristić.

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    KPGT, Ljubiša Ristić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga