17:09 16 Januar 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 519
    Pratite nas

    Da li je čuveni šahovski meč između Bobija Fišera i Borisa Spaskog označio početak kraja Hladnog rata, ali i kraja Jugoslavije, koji će rezultirati mrakom devedesetih, pitanje je koje otvara nedavno objavljena knjiga „Jugosloveni“ reditelja Borisa Miljkovića.

    Šah — ogledalo rovovske borbe Istoka i Zapada

    Igra šaha je bila ogledalo rovovske borbe Hladnog rata. Zanimljivo je da su najveći velemajstori i ljudi koji su pisali istoriju šaha bili s one strane ’gvozdene zavese‘ — iz SSSR-a i Istočnog bloka. To je igra koja je od sredine prošlog veka pa narednih 10-15 godina predstavljala jednu od vrhunskih mentalnih disciplina, preko koje su se dve strane, Zapad i Sovjetski Savez, nadmetali, a Jugoslavija je nekoliko puta bila u centru zbivanja. Šah je bio gotovo školska disciplina i metafora za emotivnu i duhovnu nadmoć nad ostatkom sveta, odnosno nad Zapadom“, objašnjava za Sputnjik Boris Miljković.

    Poznati reditelj, čiji će dokumentarni film „Povratak kući — Marina Abramović i njena deca“ premijerno biti prikazan 5. decembra na onlajn platformi „MojOFF“, otkriva iz kojih je pobuda napisao roman koji je vremenski smestio u kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina, a čiji su junaci deca u odrastanju.

    „Pišem o grupi dece koja imaju između 12 i 14 godina i koji doživljavaju svoja prva najrazličitija iskustva za vreme leta, na jednom izolovanom ostrvu na moru. Sva ta deca, a oni su i Srbi, Hrvati, Amerikanci, Nemci, Italijani, osećaju se na određen način delom jednog naroda, emotivnog naroda, koji je jednom nogom u detinjstvu, a drugom već negde drugde. Nazvao sam ih Jugoslovenima, imenima nepostojeće nacije, davno zaboravljenog naroda, da bi se po nekim karakteristikama, kojima je taj narod nekada opisivan, ta grupa klinaca osećala posebno. U sve to je upetljana priča o šahu, kao jednoj od najpopularnijih veština koje su se u to vreme igrale, a koji je opisao samu prirodu Hladnog vrata i trenutka u kome se planeta nalazila u vreme kada moji Jugosloveni odrastaju.“

    Moj kredo je moj lični komunizam

    „Jugosloveni“ obiluju živopisnim slikama, čitalac često nije siguran da li su to sećanja ili snovi.

    — U životu ponekad, kada se osvrnete, ne znate da li je to što vidite istina, nečija šala ili san. Ja ne pokušavam da predstavim događaje, mesta i likove onim ličnim, snolikim. Samo ukazujem i biram iz mojih skladišta, mog ličnog fundusa delove, kako bi sklopljeni dali celovitu priču koja se možda dogodila. Naziv „Jugosloveni“ ne određuje nostalgičnost knjige. Naprotiv, to je hronika nečega što se dogodilo ili pak nije.

    Marina Abramović i Boris Miljković u SKC-u
    © Foto : Andreja Leko
    Boris Miljković sa Marinom Abramović u SKC-u

    Kreirate svoju Jugoslaviju?

    — Ja i inače u životu kreiram svoj lični komunizam, svoj kredo: „Učini koliko možeš, a uzmi koliko ti je potrebno.“

    Mnogo je detalja u knjizi — tranzistor čije su baterije pričvršćene gumicom za tegle, sakupljanje paklica od cigareta... ono što deci ostaje u sećanju kao najlepše uspomene iz detinjstva. Da li se događaja sećamo u formi asocijacija koje vezujemo za razne predmete i detalje?

    — Jeste, ali istom svetlošću obasjana tegla sa slatkim od belih trešanja i tegla sa ljudskim organima deluju slično. Ako uzmemo to kao metaforu, takvi su i događaji u mojoj pripovesti. Neki su naizgled nostalgični i duhoviti poput tranzistora i praznih kutija stranih cigara, a s druge strane su pojedini odnosi nevešte dece koji će možda postati strašni u nekoj imaginarnoj budućnosti.

    U laboratoriji s ćoška sveta izvršen eksperiment nad nama

    Roman završavate čuvenim šahovskim mečom između Bobija Fišera i Borisa Spaskog i pišete da se posle tog dugog letnjeg dana spušta sumrak, a noć pada kasnije sa devedesetim godinama. Šta je Vama značio taj meč?

    — Koincidencija je da je sada u modi serija „Damin gambit“, u kojoj se određeni politički događaji interpretiraju kroz igranje šaha. Zanimljivo je da je u tom nadmetanju Istoka i Zapada preko šaha Jugoslavija nekoliko puta bila u centru zbivanja. Ovde u Beogradu je bio organizovan meč između Sovjetskog Saveza i ostatka sveta — tako se zvao — i nekoliko naših velemajstora je igralo važne uloge u celoj toj priči. Najveći velemajstori i ljudi koji su pisali istoriju šaha bili su s one strane „gvozdene zavese“ — iz SSSR-a i Istočnog bloka. U tim zemljama počev od Istočne Nemačke, preko Mađarske, do Rusije šah je bio gotovo školska disciplina i metafora za emotivnu i duhovnu nadmoć nad ostatkom sveta, odnosno nad Zapadom. Pojavom Bobija Fišera cela ta stvar je uzdrmana i šahovski meč u Rejkjaviku je tačna slika toga.

    © Sputnik / Paporov
    Boris Spaski (desno) i Bobi Fišer (levo) na meču na Šahovskoj olimpijadi u Havani

    Kažete da je to mogući početak kraja tog rivaliteta Istoka i Zapada, početak kraja Hladnog rata.

    — U isto vreme to je početak kraja Jugoslavije. Tada će biti lagano izglasan čuveni Ustav koji će samo dve godine kasnije preurediti ondašnju Jugoslaviju, u zamahu su tendencije „hrvatskog proleća“, kao i liberalizam u Srbiji i već se može nazreti početak kraja Jugoslavije. Zato mi je zanimljivo da se taj meč održava na Islandu, na kome dan u to vreme zaista traje beskonačno dugo, u ćošku sveta gde se kao u laboratorijskim uslovima izvodi eksperiment nad svima nama iz tog vremena. To je sumrak, a rezultiraće mrakom devedesetih. Svi moji likovi će to preživeti i oni svojim potomcima svedoče o tome.

    Marinin povratak kući

    Dokumentarac „Povratak kući — Marina Abramović i njena deca“ premijerno je pred publikom 5. decembra. Da li je ideja o filmu bila Vaša ili Marinina?

    — Marinu znam mnogo duže nego ona mene. Bio sam klinac od 13-14 godina i ljubopitljivo sam se bavio Studentskim kulturnim centrom. Ta grupa od šestoro umetnika, među kojima je bila i Marina, i atmosfera SKC-a bila mi je kao adoloscentnu zanimljiva i značajna, pogotovo što sam prvi put video jednu umetnicu golu, na snimku njenog rada. Bio sam fasciniran tom posebnom vrstom ženstvenosti. Tako da je pravo upoznavanje sa njom povodom izložbe „Čistač“, kada je trebalo za RTS da uradim intervju, za mene imalo jedan smešni mladalački kontekst za koji ona nije znala. Odmah smo se jedno drugom dopali, a intervju koji smo uradili bio je inicijalna kapisla za nastanak ovog filma. Naredih godinu i po dana Marina i ja smo često bili zajedno.

    Njen boravak u stanu koji je napustila pre 40 godina je vrlo emotivan, boravak u SKC-u takođe. Da li ste hteli da pokažete upravo to — njenu emotivnu stranu?

    — To je bila centralna ideja filma. Ja sam hteo Marinu da predstavim kao duboko osetljivo ljudsko biće, kao nekog ko je svoju veliku uspešnu karijeru skoncentrisao oko emotivnog života sopstvenog bića. Bilo mi je jako važno da publici predstavim Marinu na taj način. Njen boravak u Beogradu, u stanu i SKC-u, pa i finale filma — njeno davanje mladoj publici na livadama Ušća, bili su razlog za snimanje ovog filma. Svoje delovanje ona je koncentrisala oko svog emotivnog bića, s jedne strane, i svog porekla, s druge starne. Za Marinu je veoma važno da potiče sa Balkana, iz Beograda, iz perioda istorije i atmosfere o kojima i govori. Njen prvi svestki uspeh — „Zlatni lav“ u Veneciji krajem devedesetih godina je baziran na radu „Balkanski barok“ i on je njen umetnički kredo.

    Najsnažnije osećanje — bol

    Film počinje njenom pričom o strahu, a u drugom segmentu kaže da su sve njene odluke proistekle iz ljubavi. U kojoj meri su je ta dva osećanja odredila kao umetnika?

    — Istakao bih treće osećanje — bol. Jedan od alata njenog umetničkog iskaza jeste bol, koji u sebi sadrži i ljubav i strah. Njeni veliki uspesi su bazirani na dugotrajućim performansima, „Umetnik je prisutan“ je trajao 90 dana, „Kuća sa pogledom na okean“ 12 dana. To je pritisak na sopstveno telo koji rezultira priličnim bolom. U savladavanju bola leži uzbudljivost njenog performansa.

    Marina Abramović
    © Foto : Andreja Leko
    Marina Abramović u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu

    Da li je, radeći na prevazilaženju svojih granica, Marina težila slobodi, jer u filmu i kaže da je uvek želela samo da bude slobodna?

    — Jeste. Kada govori o bolu, ona kaže da u trenutku kada se pređe jedna granica bola iz fizike se odlazi u metafiziku. Onda se realni bol ne oseća i on postaje metafizički pojam. Pešačenje po Kinsekom zidu, sedenje 90 dana i komunikacija sa 950.000 ljudi jeste s one strane realnog i razumnog i to je put ka Marininoj ličnoj slobodi. Mislim da je ona tu teritoriju osvojila puno puta.

    Zvezda kao „Rolingstounsi“

    Šta ste otkrili o Marini u Americi? Kako se izborila za svoj status među 375.000 umetnika koje je zatekla u Njujorku kada je u 55. godini stigla tamo, koji je njen status danas?

    — Marina delimično živi u Njujorku i opisuje ga u filmu kao dom za više stotina hiljada umetnika koji svakodnevno pokušavaju da pronađu svoje mesto pod suncem. Ona stanuje u Grinidž Vilidžu. U stanu iznad nje stanuje Sindi Šerman, prekoputa je Peti Smit, u njenoj blizini je stanovala Suzan Zontag, koja joj je bila drugarica, a prekoputa je Lori Anderson, velika američka umetnica i udovica Lu Rida. Čak i time je jasno da je Marina u pop kulturi u samom vrhu, da suvereno stoji na tom malom prostoru sa samo još nekoliko ljudi. Ona je u Njujorku jako omiljena i velika zvezda kojoj ne preti gašenje u doglednom periodu. Ako bismo poredili sa rokenrolom, ona je Mik Džeger, ona je „Rolingstounsi“.

    Tagovi:
    Boris Miljković, Marina Abramović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga