02:30 23 April 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    „Dara iz Jasenovca“, film koji je potresao region (39)
    725312
    Pratite nas

    „Nemam scenu u kojoj ubijam. Ja zadajem naređenja koja drugi izvršavaju. Sećam se da su statisti, Romi koji su svirali, igrali i glumili logoraše, bili zabezeknuti onim što su videli, a to je gluma. Zamislite kako je to izgledalo u stvarnosti“, kaže za Sputnjik glumac Marko Janketić.

    U filmu „Dara iz Jasenovca“ Predraga Gage Antonijevića (srpskom kandidatu za Oskara, nedavno nominovanom i za nagradu „Zlatni globus“) Marko Janketić igra Vjekoslava Maksa Luburića, zloglasnog zapovednika ovog koncentracionog logora.

    Stradanje u Jasenovcu, jugoslovenski kamen spoticanja

    Stradanje u Jasenovcu je vrlo kontroverzna, delikatna tema, koja je uglavnom bila kamen spoticanja između naših naroda u bivšoj Jugoslaviji i bilo je jako osetljivo baviti se time. Sada je pitanje zašto se posle raspada Jugoslavije niko nije usudio da snimi igrani film o tome. Možda nije bilo dobrog scenarija, priče koja bi bila dovoljno snažna, a da ne upliće politiku. Ja se nadam da će ovaj film pružiti mogućnost za neku vrstu katarze i razumevanje između svih strana koje su bile uključene. U Drugom svetskom ratu stradala je moja porodica, sa očeve i majčine strane. Stradali su ljudi na svim stranama i taj začarani krug mora da se prekine. Inače ćemo živeti u ovom paklu zauvek “, upozorava Janketić.

    Izazov je tumačiti psihopatu

    Uloga zloglasnog Luburića predstavljala je, kaže, veliki izazov - mogućnost da tumači osvedočenog zločinca, zlikovca, psihopatu.

    „Proučavajući njegov put do vrha, uvideo sam da on ima sve tipične osobine psihopate i meni je to kao glumcu bio izazov, kao i prilika da se uopšte bavim ovom velikom temom“, dodaje Janketić.

    Maks Luburić u logoru Stara Gradiška
    © Foto : Javno vlasništvo
    Maks Luburić u logoru Stara Gradiška

    Pripremajući se za lik Maksa Luburića, mesecima je čitao njegove biografije, istorijske izvore, slušao govor koji je Luburić održao u Španiji, na skupu ustaške migracije u vreme kada se već razišao sa Ante Pavelićem.

    „On je rođen kod Ljubuškog. Oca su mu, po njegovom svedočenju, ubili žandari u Kraljevini Jugoslaviji. Bio je švercer duvana i umro je kada je Maks imao pet godina. Majka mu se preudala, a on je često menjao škole. Izbacivali su ga. Bio je delinkvent i već se tu nazirao neki sociopatski tip ličnosti, mada meni više deluje kao psihopata. Sociopate nisu toliko inteligentne, nemaju tu vrstu magnetizma, sposobnosti da manipulišu i napreduju kao Luburić. Bio je veoma sposoban, govorio je pet jezika. Biografija Maksa Luburića je jako zanimljiva i bilo je uzbudljivo čačkati po tom mraku i baviti se poreklom te patološke mržnje“, ističe popularni glumac.

    Marko Janketić kao Maks Luburić u filmu „Dara iz Jasenovca“
    © Foto : Aleksandar Letic
    Marko Janketić kao Maks Luburić u filmu „Dara iz Jasenovca“

    Maks Luburić kao Toni Soprano

    Janketić čak poredi Luburića sa Tonijem Sopranom iz televizijske serije „Porodica Soprano“.

    „Volim da gledam tu seriju o krimninalcu koji je s jedne strane brižan otac, a s druge ubija ljude, diluje drogu, bavi se kriminalom. Maks Luburić je bio takav čovek. On je obožavao svoje ćerke, svoju ženu, ukoliko je moguće da psihopata ima takva osećanja. Bio je privržen svojoj porodici. Na svim fotografijama je nasmejan, sa nekim golubom, a u Sarajevu je bila zgrada u kojoj je organizovao perverzne sadističke pirove. Krici su se čuli tokom noći. U istorijskim izvorima postoje svedočenja o načinima mučenja koji su toliko degutantni da prepričavanje toga ne bi prijalo slušaocima i gledaocima“, navodi Janketić.

    Horor iz perspektive deteta

    Janketić otkriva da je i reditelj prilagodio estetiku smrti i brutalnosti, jer u suprotnom osetljivi ljudi ne bi to mogli da gledaju. Mrak, horor, strašna tragedija predstavljeni su iz perspektive dvanaestogodišnje devojčice koju igra Biljana Čekić.

    „Bilo je to vrlo zahtevno za nju, ali ona je malo čudo, kako samo tumači lik Dare, deteta koje je u svakom smislu nevino. Za mene je to najuzbudljivije u ovom filmu. Osetio sam snagu toga još dok sam čitao scenario, a potom i kada sam gledao na setu. Mi se stalno bavimo brojkama. Bavili smo se i posle Drugog svetskog rata i posle rata devedesetih godina i zaista je to postalo degutantno. Priča ispričana kroz oči deteta je nešto najsnažnije i tako i treba da bude“, naglašava glumac.

    Dara iz Jasenovca
    © Foto : Aleksandar Letic
    Horor i velika tragedija predstavljeni iz perspektive deteta

    Plodno tle za pogrešne interpretacije

    Marko Janketić za sebe kaže da voli istoriju i da je izučava sa željom da doživi katarzu, izlečenje, izvuče pouku, a ne da bi još više mrzeo.

    „U Drugom svetskom ratu stradala je moja porodica, sa očeve i sa majčine strane. Ljudi su stradali na svim stranama. Taj začarani krug mora da se prekine. Inače ćemo živeti u ovom paklu zauvek. Svi mi na ovom prostoru ističemo da je baš naša kultura najbitnija, najjača, najbolja. Svako tvrdi da je njegova religija najbolja, a sve religije treba u sebi da nose ljubav. Proučavao sam našu istoriju, ali i Japana, Nemačke, Pruske, SAD, Latinske Amerike, Rima, ruske imperije. Iz svega toga crpim inspiraciju za plemenite stvari i mislim da ovaj film može da biti takav, ali opet će ga interpretirati na pogrešan način, jer smo mi nažalost plodno tle za to“, ističe glumac.

    Volim da se bavim čovekom

    Problemi čoveka i društva su, kaže,  u njegovom  fokusu i na osnovu toga bira uloge.

    „Zbog toga i volim svoj posao. Volim da se bavim čovekom, različitim karakterima i problemima koji čoveka muče, različitim emocijama. To je najlepša igra. Tako se i obrazujem. Kada se bavimo Šekspirom, Alfredom de Miseom, Turgenjevim, Molijerom, ne bavimo se samo konkretnim problemom, već i svim političkim, društvenim, kulturnim okolnostima tog vremena koje stavljamo u kontekst današnjice, aktuelizujemo ih na određen način. Šekspirove teme su pak svevremene i sve to mene kao čoveka obogaćuje. Radeći Alfreda de Misea ('Lorencačo'), bavili smo se Firencom, Venecijom, političkim pitanjima tog vremena. Shvatiš da se neke stvari nikada ne menjaju, kako se razvijala politika do danas, kako su ljudske emocije – patnja, čežnja, radost – iste. To je duhovna satisfakcija bez koje ne bih mogao da živim. Upao bih u neku apatiju, depresiju“, ističe Janketić.

    Marko Janketić
    © Sputnik / Dejan Simić
    Marko Janketić
    Sitkom „Tri muškarca i tetka“

    Nakon filmova „Beli, beli svet“ Olega Novkovića, „Šišanje“ Stevana Filipovića, „Krugovi“ Srdana Golubovića, „Branio sam Mladu Bosnu“ Srđana Koljevića, „Bićemo prvaci sveta“ Darka Bajića, „Zaspanka za vojnike“  Predraga  Antonijevića, serija „Jutro će promeniti sve“, „Ubice moga oca“, „Državni službenik“, Janketić trenutno snima sitkom „Tri muškarca i tetka“.

    „Mislim da je sitkom potcenjen žanr i kod ljudi koji ga pišu i kod glumaca i kod reditelja. Na zapadu, a u poslednje vreme i na istoku, sitkom je vrlo popularan žanr. To je komedija karaktera i sutuacija, koja se meni dopada. Gledajući takvu seriju, nemaš neki poseban angažman, ali znaš da si u sigurnom modu, da se tu ništa strašno neće desiti. To su takozvane 'razbi briga' serije koje takođe treba da postoje pored velikih tema oko kojih moraš emotivno i intelektualno da se angažuješ. Snimam sa Sekom Sablić, Perom Božovićem, Hristinom Popović, divnim kolegama. Uživam“, ističe Janketić.

    Kočoperni Crnjanski i veliki Šijan

    Jednu scenu ima i u novom filmu Slobodana Šijana „Budi Bog s nama“ o Bošku Tokinu i snimanju prvog avangardnog filma na ovim prostorima dvadesetih godina prošlog veka.

    „To je minjončić, slatka scenica - bokserski meč. Igram Crnjanskog. To mi je prilika da upoznam velikog reditelja Šijana i odigram još jednog čoveka koji je postojao, a koji je svetla strana naše istorije. Crnjanski je bio šlank kao ja, voleo je boks, bio je u sokolskom društvu i bio je, kako mi u Crnoj Gori kažemo, prčevit, kočoperan“, ističe Janketić.

    Pored Miloša Crnjanskog, Janketić je tumačio i Ivu Andrića, u filmu „Branio sam Mladu Bosnu“.

    „I to je epizoda. Nisam imao priliku da igram takve ličnosti tako da razvijam njihove likove. Ne znam kako bih se u tome snašao. Meni bi bilo zanimljivo da vidim da je neko rešio Staljina, Tita ili Ruzvelta ili Reja Čarlsa tako što je ušao u njihov način mišljenja kao što je Hoakin Finiks odigrao Džonija Keša. To je teže, značajnije i to je izazov“, smatra Janketić.

    Pozorište je danas izbeglište

    Pored obaveza oko snimanja,  stiže i da igra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu koje je svoj rad prilagodilo novim merama, tako da predstave počinju u podne.

    Pozorište je kao neko izbeglište, ne u pežorativniom smislu, nego u najlepšem. U pozorištu smo ušuškani sa našom publikom. Imamo prećutan dogovor. Pristali smo na tu iluziju i mi i oni i kada se desi pozorišna magija, to je čin koji zauvek ostaje u nama“.

    Pročitajte još:

     

     

     

     

    Tema:
    „Dara iz Jasenovca“, film koji je potresao region (39)
    Tagovi:
    film, Marko Janketić, Dara iz Jasenovca
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga