16:12 06 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    534215
    Pratite nas

    Od mene više nećete javno čuti kritiku nijednog srpskog političara na vrhu. Ne želim da se naši neprijatelji vesele gledajući naše svađe i sukobe. Toliko se nakotilo neprijatelja pravoslavlja i Srba. Ovom svetu nedostaje pokajanje, kaže glumac, reditelj, scenarista i muzičar Nikola Kolja Pejaković, autor serije „Kosti“ o kojoj bruji cela Srbija.

    „Mi nismo anđeli“, „Lepa sela lepo gore“, „Rane“, „Nebeska udica“, „Složna braća“, „Vratiće se rode“, „Meso“, samo je deo opusa Nikole Pejakovića koji za Sputnjik govori o seriji „Kosti“, pokajanju, novoj gitari, ali i zašto više neće reći nijednu lošu reč o srpskim političarima.

    Upravo se završila serija „Kosti“ rađena po Vašem scenariju i u kojoj tumačite lik sveštenika Dragana. Koliko ste pišući scenario za „Kosti“ bili inspirisani stvarnim događajima, a u kojoj meri je serija proizvod Vaše imaginacije?

    — Ovo je sve fikcija. Naravno, čovek piše iz sebe, koristeći ono čime je natapan godinama. Svi smo mi natapani tugom i srećom. Sve je to na korist, čak i nesreća i nezgoda. Vrlo je zanimljivo da ljudi „Kosti“ posmatraju kao surovi realizam, a to je zapravo bajka. U zanatskom smislu, da bi se postigao utisak realnog, izgleda da se treba pribeći jednoj vrsti sabijanja, kao kada pravite sok, pa u esenciji treba napraviti veću gustinu da bi se dobio odgovarajući utisak. Stanislavski je svojevremeno radeći na svom glumačkom sistemu, doveo prave babe i đedove na scenu, pa je video da to ne funkcioniše, da ta vrsta dokumentarizma u dramskom tkivu nema takav efekat. Tako da je serija „Kosti“ jedna bajka.

    Koliko u seriji ima atmosfere današnje Banjaluke?

    — Ima je koliko treba. Ovo je lični pogled autorske ekipe na Banjaluku i ovo vreme. Nije objektivan ni dokumentaristički narativ, već naš lični stav. Grad nema duh, postoje ljudi na koje se grad nakači. Beograd ima recimo Momu Kapora, Milana Mladenovića, pa se grad nakačio na njihov duh. Ima nas u toj Banjaluci, a koliko ima Banjaluke i kako je ko doživljava, drugo je pitanje.

    Da li ste ulogu sveštenika pisali za sebe?

    — Nisam, ali sam znao da ću je igrati. Taj lik je planski stavljen u centar priče. To je moj tajni zadatak da prekinem tu ružnu i odvratnu naviku i običaj da se sveštena lica prikazuju kao karikature, kao korumpirani. To je krenulo davno, u komunističkim propagandnim filmovima.

    Svim likovima u seriji je potreban oprost, pokajanje i dolaze kod sveštenika Dragana kako bi se ispovedali...

    — Nema bezgrešnih. Postoji samo jedan bezgrešan, a to je Gospod Isus Hristos. Zato i kukamo kada se rodimo, jer smo grešni i čeka nas borba. Nama je dat izbor da li ćemo slediti đavola ili Gospoda, da li ćemo biti muva ili pčela. U centru ove serije je pokajanje.

    Da li je teško doći do pokajanja?

    — Nije. Za pokajanje je potrebno skrušeno srce i da čovek svoju gordost baci sebi pod noge, da je svaki dan teše i brusi, da ona postane sitna i mala, jer ne verujem da može potpuno da se odbaci. Pokajanje je neophodno. Ta vrsta skrušenosti, smirenosti je ono što nedostaje ovom svetu.

    Da li je to izlaz iz društva koje prikazujete u seriji „Kosti“?

    — Ne bavimo se ovde društvom. Društvo je kao stoljnjak na kome mi crtamo, ti društveni odnosi su datost. Prvi put ću reći ovo: Od mene više nećete javno čuti nijednu kritiku nijednog srpskog političara na vrhu. Nijednu lošu reč. Ima više razloga za to, a navešću jedan. Ne želim da se naši neprijatelji vesele gledajući naše svađe i sukobe. Toliko se nakotilo neprijatelja pravoslavlja i Srba. Čitav život gledam tu silu, crnu, satansku koja nadire. Ove mreže i internet su kao otvoreni panel 24 sata gde ljudi kritikuju i iznose svoje mišljenje. I moja odluka da ne iznesem svoje mišljenje je valjda neko mišljenje. Mislim da ljudi treba više da se okrenu sebi, a menje političarima i da se više pozabave svojim prazilukom koji im viri...

    Pisali ste scenario za film „Toma“ sa Draganom Bjelogrlićem. Kako je bilo vratiti se u to vreme? Kakvog Tomu ste želeli da prikažete?

    — Toma Zdravković je naše vlasništvo i svi imamo pravo na njega. Ne mogu da kažem da je bio težak zadatak, ali sam ga prihvatio sa malo većom odgovornošću. Ja nisam jugonostalgičar, niti imam ružičaste naočare kada gledam na to vreme. Nisu me interesovale ni anegdote. Godinu-godinu i po sam razgovarao sa ljudima koji su ga poznavali, poput njegove supruge. Pokušao sam da scenario ne bude zbir anegdota, da nađem šta je unutar Tome, koju tugu nosi i od čega je napravljen i od čega umire. Obuhvatio sam poslednjih godinu i po dana njegovog života. Scenario je završen, pa je došlo do proširenja zbog serije. Reditelj uzme scenario kao štof i onda napravi kaput kakav mu odgovara. Ne valja samo ako uzmete teški engleski štof i napravite letnju haljinu.

    Da li je bilo teško prikazati tog Tomu iznutra, preneti emocije njegovih pesama?

    — To vam je kao kada vam neko zada da iskopate kanal za kabl ili cev i vi znate da je to širina lopate i dubina 70 i kopate. Nekada naiđete na stenu, ali nastavljate da kopate. Radite najbolje što možete, a da li će to poroditi kvalitet i da li će se na ljude preneti istina o Tomi, to ćemo da vidimo. Svaki posao zahteva izvesnu požrtvovanost. Radite od jutra do sutra, a kvalitetni deo u našem radu je Božji, mi na to ne utičemo.

    Pišete, glumite, režirate, svirate. U kojoj od tih uloga se najbolje osećate?

    — Moram priznati da je muzika nešto u čemu se najprijatnije osećam. Nekako mi je najprijatnije u tom odelu. Vremenom je i pisanje za film i TV počelo da mi pričinjava sve veće zadovoljstvo. Sve više uživam u tom procesu. Otkrivam — možda zvuči malo pretenciozno i izvinjavam se zbog toga — Božje prisustvo u svim tim poslovima. U pisanju kada kreirate lika, ako ga dobro zamislite i ako je dovoljno tačan, on samo ide iz scene u scenu, a vi samo pazite da ne upadne u neki jarak. To pričinjava zadovoljstvo. Sâm proces. Kao pravljenje ploče u studiju sa Vojom Aralicom, pa dođu drugi muzičari, to je najdragocenije i najlepše u poslu.

    Da li Vas iznenađuje kada danas mladi citiraju replike iz kultnih ostvarenja u kojima ste učestvovali poput „Lepa sela lepo gore“, „Složna braća“, „Vratiće se rode“?

    — Ne iznenađuje me. I ja sam znao napamet Kustine filmove. Sećam se čuvene emisije „Primus“, iz koje je posle nastala „Top lista nadrealista“. Slušali smo i snimali tu emisiju na kasete. Na sve te ljude sa kojima sam radio kada sam došao u Beograd 1984/1985, koji su mi sada i prijatelji, gledam kao na junake iz svoje mladosti. Imam tu vrstu poštovanja i ljubavi prema njima. Drago mi je da se nastavlja ta tradicija.

    Da li razmišljate o povratku u pozorište? Vi ste ipak pozorišni reditelj.

    — Ja nisam nikada ni otišao iz pozorišta. Zaposlen sam u Narodnom pozorištu Republike Srpske i moja radna obaveza je režiranje u Narodnom pozorištu, ali ova korona je poremetila sve, naročito rad u pozorištu. U pozorištu je zaista nemoguće raditi sa maskom i na distanci. To je kao kada bismo igrali fudbal vezanih nogu. Pozorište jeste u temelju svih mojih drugih poslova. Pozorište je, ne smem reći veće od života, ali iz pozorišta su izašle sve stvari o kojima mi sada govorimo. Muzika jeste najbliža Bogu, ali teatar nastaje čim se nađu dva čoveka.

    Šta trenutno snimate?

    — Radimo seriju „Advokado“. To je punokrvna komedija. Tek smo počeli snimanje i molim Boga da nam nekako pomogne da ga završimo.

    Da li pripremate novi album?

    — Neki dan sam kupio gitaru, stara marka. Nisam do sada imao takvu. Ideja je da na proleće izdamo singl, a onda i album. Videćemo da li ćemo imati vremena, voleo bih da ponovo uđem u ceo proces sa Vojom, da napravimo koju pesmicu. Nadam se da će se naći neko rešenje za ovu koronu. Svako od nas je izgubio nekog, većina nas. To nije šala, ali to je urađeno sa Božjim dopuštenjem i mislim da je to poziv da se ljudi presaberu. Neke stvari ne mogu dalje ovako, ta vrsta ponašanja ljudi i ove civilizacije mora da prestane. Mi zatvaramo oči pred svim što se dešava, ali Bog ne zatvara. I nećemo se provući. Nećemo proći ispod Božjeg radara, tako da je bolje da se urazumimo.

    Tagovi:
    Nikola Pejaković
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga