04:17 24 Januar 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 3825
    Pratite nas

    Jedna od najtiražnijih makedonskih spisateljica Rumena Bužarovska u ekskluzivnom razgovoru za Sputnjik objašnjava zašto je njena književnost vrsta opomene onima koji misle da je država hotel koji treba napustiti ako usluga ne zadovoljava.

    Moraš brinuti o svojoj kući

    „U pričama iz zbirke ’Nikuda ne idem’ želela sam da tematizujem tu vrstu mode koja postoji kod nas, naročito među ljudima iz visoke srednje klase kojima ništa ne valja i koji žele da odu iz Makedonije jer smatraju da ih ona ne zaslužuje. Ovo nije hotel, pa napustiš sobu ako ti se ne sviđa krevet ili usluga, da parafraziram Rebeku Solnit. Jednostavno moraš se malo brinuti o svojoj kući. Ljudi misle da su bolji od ove države i odlaze tamo gde veruju da je život mnogo bolji, a zapravo ne shvataju da je problem možda u njima“, kaže Bužarovska.

    U razgovoru za Sputnjik ona podseća da su posle raspada Jugoslavije svi dobili svoje države, a sa njima i nadu da će sve biti bolje, ali da danas, međutim, na Zapadnom Balkanu stvari izgledaju drugačije.

    „Nadali smo se da ćemo da uradimo nešto bolje, a ispalo je da stojimo u mestu, da stvarno nikuda ne idemo. U meni to stvara inat– ne želim da odem iz svoje države zato što su neki odlučili da je unište.“
    Zbirka priča „Nikuda ne idem“ tematizuje problem migracije u savremenom makedonskom društvu
    © Foto : Promo
    Zbirka priča „Nikuda ne idem“ tematizuje problem migracije u savremenom makedonskom društvu

    Priče Rumene Bužarovske koje dostižu rekordne tiraže, prevedene su na prostoru cele bivše Jugoslavije, ali i na nemački, engleski, mađarski, italijanski jezik. One govore o porodici i braku, strahu i stidu, odlasku i dolasku, ali i o kretanju u mestu.

    Za nju kažu da je novo književno ime koje je osvojilo Balkan, prostor koji za nju predstavlja lepo i posebno mesto.

    „Balkan je prelep i mislim da imamo kapacitet da sve probleme prevaziđemo. Otuda i moj krik – nikuda ne idem, neću da me neko izbaci iz moje države.“
    Rumena Bužarovska
    © Foto : Boris Grdanoski
    Rumena Bužarovska

    Vaše tri zbirke pripovedaka veoma su dobro prihvaćene u Srbiji, a priče iz zbirke „Moj muž“ biće postavljene kao predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Da li vas je to iznenadilo?

    - Mene još uvek iznenađuje to što se u Srbiji moja proza dobro čita. Evo i zbirka ’Osmica’ je dobro prihvaćena. Bila sam prijatno zatečena kada su mi se javili iz Jugoslovenskog dramskog pozorišta i obavestili me da rade predstavu po motivima iz mojih priča. Prezadovoljna sam što se to dešava mojoj knjizi.

    Da li ćete i vi biti učestovati u radu na predstavi?

    -Ne. Kada neko drugi radi dramatizaciju, kada ima svoju viziju, bolje je da autor ne učestvuje. Ni za predstavu 'Moj muž' koja je bila postavljena u Dramskom teatru u Skoplju, nisam htela da se mešam. Isto je bilo i sa dramatizacijom priče iz zbirki 'Moj muž' i 'Nikuda ne idem' u Slovenskom narodnom pozorištu u Ljubljani. Uživam u iznenađenju, u tome da vidim kako će to ispasti. Čekam informacije, isto kao i vi.

    Prva zbirka priča Rumene Bužarovske, „Moj muž“ biće postavljene kao predstava u Jugoslovenskom dramskom pozorištu
    © Foto : Promo
    Rumena Bužarovska „Moj muž“

    Priče o strahu i stidu

    Vaša poslednja zbirka priča „Osmica“ govori o fizičkoj patnji i osećanju stida. Koliko je stid i dalje sastavni deo naše svakodnevnice, koliko može da nas parališe?

    -Pišem o strahu i stidu koje nam društvo i porodica nameću. U ovoj se zbirci inače nalaze priče iz moje prve zbirke ’Žvrljotine’ kao i iz zbirke ’Osimica’, ali sam ovom prilikom za srpsko izdanje napravila jedan ’best of’ priča iz te dve zbirke. Stid mi je uvek bio zanimljiv kao način kojim te društvo kontroliše. To su one stvari koje nam govore da treba ili ne treba da radimo, naročito nama ženama i često smo zaglavljeni u zatvoru koji čine ta pravila. Da, i dalje se bavim tim pitanjem.

    Zbirka priča „Osmica“
    Zbirka priča „Osmica“

    Problematizujete i instituciju braka i potčinjenu ulogu žene u njemu. Koliko je ta institucija ugrožena i šta nam to govori o društvu?

    -Brak i porodica su mikrokosmos društva. Društvo lakše kontroliše to što se dešava kroz porodicu i kroz brak, jer tako imate dve osobe koje zavise jedna od druge i koje zajedno donose odluke. Književnost je takva – nju čine intimne priče koje oslikavaju društveni kontekst. U protivnom bismo pisali sociologiju ili istoriju.

    Ovo su intimne priče o ljudima, ali to su ujedno priče o svetu u kojem oni žive. Šta je to što diktira njihove postupke?

    -Opsednuta sam patrijarhatom. To je negativni princip naše civilizacije i čini mi se da se sada to menja. Toliko mnogo žena sada piše, imate bum spisateljica ne samo na Balkanu već i u svetu. To je normalno jer je čitalačka publika ženska i ta emancipacija publike vidi se i u književnosti. Pišem i o klasnim razlikama, to se vidi u pričama u ’Osmici’, sve su post tranzicione, u 'Nikuda ne idem' tematizujem ekonomsku migraciju. Sve to – patrijarhat, ekonomsko siromaštvo, klasne razlike - drži nas u zatvoru.

    Rumena Bužarovska je i prevoditeljka i profesorka američke književnosti na Univerzitetu u Skoplju
    © Foto : Boris Grdanoski
    Rumena Bužarovska je i prevoditeljka i profesorka američke književnosti na Univerzitetu u Skoplju

    Treba reorganizovati književni kanon

    Likovi iz vaših knjiga su toliko živi, da li ste ih sreli u stvarnom životu, a tek onda opisali?

    -Obično uzmem neku scenu, nešto što mi je neko rekao, ili što sam čula i iz toga napravim likove. To su osobine nekih ljudi koje poznajem, a opet poseduju i moje emocije. Pretpostavljam da ih zato čitaoci doživljavaju kao su živi.

    Zašto smatrate da treba da, kako kažete, reorganizujemo književni kanon?

    -Definitivno mislim da treba. Vremena se menjaju, tehnologija je ušla u svakodnevnicu i ljudima knjige ne govore isto što su govorile u prošlosti. Mislim da moramo više da čitamo savremenu književnost.

    Volela sam Dostojevskog i mnogo sam ga čitala u prošlosti. Sad sam pokušala ponovo da pročitam ’Braću Karamazove’ i shvatila da mi taj tekst ništa ne govori kao devojci, kao ženi. Mene unutra nema i ja ne mogu da se identifikujem ni sa kim. U ovoj knjizi imamo pet, šest muškaraca koji su različiti, a mi učimo kako da ih razumemo. Međutim, trebalo bi da kreiramo kanon koji će uključiti druga iskustva, ne samo muškarce i njihove probleme. Mislim da moramo na tome da radimo i tako postanemo bolji ljudi.

     

    Tagovi:
    Rumena Bužarovska
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga