00:23 23 Januar 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    171
    Pratite nas

    U najrazličitijim formama i na svim spratovima - od loših stereotipa, filmskih serija, tursko-španskih romansi, do Hamleta i Šekspira - svet ne prestaje da se izjašnjava o ljubavi, kaže pisac Mihajlo Pantić.

    Njegova Andrićevom nagradom ovenčana zbirka priča „Ako je to ljubav“ nedavno je doživela osmo izdanje i time još jednom potvrdila  status jedne od najčitanijih pripovednih knjiga kod nas. Tako je Pantićeva napomena da svet ne prestaje da se izjašnjava o ljubavi osnažena novom potvrdom da ni čitaoci ne prestaju da traže priče o ljubavi.

    A u knjizi „Ako je to ljubav“ majstorskom rukom su portretisana mnogo njena lica: ljubavi naslućene, nerealizovane, osujećene, pojačane slikama sećanja na ljubav, na ono što je moglo biti ljubav... Nad svima njima lebdi sumnja iskazana u naslovu.

    Ljubav na svaki način izmiče definisanju

    „Sumnja je iz izvesne nesigurnosti, jer pisac piše o stvarima o kojima ne zna dovoljno, objašnjava Mihajlo Pantić. “To je sumnja u smislu napora da definiše to o čemu hoće da piše. A ljubav je temelj čovekovog života i na svaki način izmiče definisanju. Kao pisac verujem da ono što ne možete da objasnite i definišete do kraja, o tome možete da  pripovedate. Postoji milijardu definicija ljubavi i nijedna od njih nije potpuna ni dovoljna.

    Svojim naslovom ja sam direktno aludirao na knjigu Prima Levija „Ako je to čovek“, na to da je ljubav jednako čovek. Ne vidim drugu definiciju, jer smatram čovek bez ljubavi nije čovek.

    Volim knjige koje me podstaknu da drhtim dok ih čitam

    Popularnost vaše knjige govori i o tome da još tragamo za odgovorima kad je o ljubavi reč i da ih, umesto u životu, tražimo u knjigama?

    - Zbog toga  je književnost važna. Mogu da posvedočim sopstvenim životom da je malo  bespogovornih istina koje ne podležu nekoj vrsti relativizacije, odnosno preispitivanja. Smislenija je ezgistencija čoveka koji je dovoljno čitao u životu od onog koji nije, jer se naš život na neki način opravdava i iskupljuje kroz čin prihvatanja umetnosti. Zato što se tu u velikoj meri prepoznajemo. Pomaže nam da iz sebe izvučemo neke nesvesne sadržaje, da pristupimo sebi.

    Mihajlo Pantić: Od turskih serija do Hamleta, svet ne prestaje da se izjašnjava o ljubavi
    © Foto : Arhipelag
    Mihajlo Pantić: Od turskih serija do Hamleta, svet ne prestaje da se izjašnjava o ljubavi

    Koje knjige vi volite da čitate?

    - Volim knjige koje me podstaknu da drhtim dok ih čitam. Specifično je to stanje, mislim na mentalno podrhtavanje, kada shvatite da su te napisane rečenice u stvari vaše, da to neko govori u ime vas. Ali, to je retkost, najčešće je to slučaj sa poezijom: pročitate tri stiha i odjednom je dan dobio drugu boju. Zato i kažem da je bez umetnosti čovekov život nedvosmisleno siromašniji i ima nizak vodostaj smisla.

    Zašto gotove sve priče iz ove zbirke govore o nekoj vrsti neravnoteže između želja i ostvarenosti?

    - Sklon sam verovanju da je ljubav istinski ljubav kad je beskonačna, i kad prevladava taj status realizovanosti. Jer i ljubavi koje nisu realizovane su trajne. Tako se lakše podnosi teret sveta.

    Pišem da bih saznao šta mislim

    Za vas kažu da pišete bez isprazne literarne pirotehnike, šta vi kažete od čega se pravi priča?

    - Davno sam osvestio da priča u sebi mora da ima element besede, vrstu razgovornosti, da onaj koji čita oseti da se baš njemu obraćate. Moja priča je koliba u šumi, čučim u njoj, sklonjen od nevremena. To je mali intimni prostor. U priči se sve dešava na munjevit način, nemate vremena ni za kakve suvišne digresije, već morate sve ono najvažnije da kažete na što efektniji i ekonomičniji način. I uvek kad pišem novu priču imam utisam da pišem prvu i posle uvodne rečenice uvek se pitam– kako dalje.

    Ako za vas između života i književnosti razlike gotovo i nema, gde je lepše?

    - Sećam se davnog razgovora sa Jovanom Hristićem i njegove dve savršene rečenice koje sam odmah posvojio i smatram ih mojim. Prva je dala naslov tom razgovoru „Pišem da bih saznao šta mislim“ , a druga je „Čovek danas, posle ovog čitalačkog iskustva ni u svojim mislima više nije sam“. Prirodno je da posle toliko akumuliranog književnog teksta ponekad dok pišete malo mahnete nekom od kolega, sve je to vrsta igre, ali i vrsta ljubavi. Ja pišem, kako je Kiš govorio, samo kad mi se voda popne do grla. Kada sadržaj koji nosim traži da bude izgovoren. Nisam američki romansijer koji svakoga dana odradi uredno svojih pet stranica teksta. Ja čekam. I onda dođe taj čas, trenutak kad  priča izlazi iz mene kao da mi je neko diktira. Tad je samo svučem u jezik...

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    Mihajlo Pantić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga