11:36 04 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 70
    Pratite nas

    Mlada glumica Jovana Gavrilović koja je nizu nagrada nedavno dodala i „Miloš Žutić“ za naslovnu ulogu u predstavi „Petrijin venac“, za Sputnjik otkriva zašto je Petrija izuzetna i kako bi bilo dobro biti takav čovek.

    Petrija iz ljubavi crpi svu energiju

    „Najviše me je uzbudila Petrijina snaga i njena prisutnost u sadašnjem trenutku. Mislim da iz svoje potpune otvorenosti ka ljubavi ona crpi svu svoju životnu energiju. Ona je i beskrajno duhovita, iako to ljudi obično ne primete. Sve su to osobine koje mene fasciniraju i o kojima mislim kada maštam o sebi kao ženi koja treba na ovoj planeti da živi život. Kako bi bilo dobro biti takav čovek u današnjem svetu“, naglašava talentovana glumica.

    Zbog nagrada ne krije radost i sreću.

    O nagradama koje je u prethodnoj pozorišnoj sezoni nisu mimoišle, kaže da joj prijaju i više od toga.

    „Od detinjstva sam mislila da moraš biti jako ozbiljan kada primaš nagradu. Međutim, danas smatram da su nagrade nešto božanstveno i ne želim da krijem svoju radost i sreću. Bilo koja nagrada, pohvala, priznanje ne tiče se samo tebe i tvog doprinosa, već je posledica svih mogućih okolnosti u kojima si se našao. U pozorištu to je nagrada celom timu koji je radio na predstavi i stvorio prostor da se neke uloge istaknu. Nagrade su takođe i pozorišno slavlje. Slavimo ljude koji su nam ostavili veličanstvene stvari u amanet i kroz te događaje ih se prisetimo. Prethodna tužna godina mi se završila nagradom ’Miloš Žutić‘, kao malim preokretom sa kojim sam ušla u novu godinu“, ističe mlada glumica.

    Ljudi žive teške sudbine

    Među najzapaženijim i najnagrađivanijim Jovaninim ulogama su Ranka („Moje dete“) i Petrija („Petrijin venac“), za koje kaže da su joj bile veoma primamljive.

    „Ljudi često govore da su to teške sudbine, ali ljudi žive takve sudbine. To pak uopšte nisu mračni likovi, već osobe koje kroz život idu sa nekom lakoćom postojanja, kompletnom snagom svog unutarnjeg bića, mentalnog, fizičkog, duhovnog i prolaze kroz sve tegobe kao i svi drugi, sa nekim končićem iznad glave koji ih uvek drži u vertikali. Meni je to zadivljujuće i volim da maštam o takvom čoveku, koji može tako da proživi svoj život. Kada pogledam sa strane, to su bile najkompleksnije uloge koje sam radila, a rad mi je bio toliko lak i jednostavan. Kada pročitaš roman ’Petrijin venac‘, ponese te i samo možeš da se prepustiš, jer je to toliko bogato, uzvišeno i veličanstveno“, kaže Gavrilovićeva.

    Jovana priznaje da se glumcima dešava da naprave i lošu ulogu, ali i iz toga uče.

    „Ne znam koji je parametar na osnovu kojeg se procenjuje šta je dobro, a šta loše urađena uloga. Uvek postoji nit koja treba da te privuče ka nečemu, bez obzira na ishod. Možda tako razmišljam, jer sam još mlada pa imam prostora da pogrešim. U suštini, mislim da je najvažnije nemati strah od greške. Nisam mnogo ni birala ni odbijala uloge. Uglavnom sam pristajala na sve iz želje da pokušam da se istražim i u onome što mi je milo i u onome što mi nije milo“, iskrena je naša sagovornica.

    Jovana Gavrilović
    © Sputnik / Dejan Simić
    Jovana Gavrilović

    Želim da stojim potpuno iza onog što radim

    Najvažnije joj je da bude unutar sebe zadovoljna onim što radi.

    „I da se bavim nečim drugim, što je moglo lako da se desi, jer sam se bavila raznoraznim stvarima i učila druge škole, mislim da bi mi bio najvažniji taj unutrašnji osećaj. Ne mogu da prihvatim činjenicu da sam na ovom svetu tako kratko da bih radila zarad plate i od toga živela. Uvek mi je polazište da moram da budem sa sobom kompletno srećna i zadovoljna, da stojim potpuno iza onog što sam uradila i učinim da i drugi uživaju makar malo u onome što ja želim da im pružim“, naglašava Gavrilovićeva.

    Mira Karanović iskonsko pozorišno biće

    U svojoj prvoj predstavi „Dok nas smrt ne razdvoji“ Mire Furlan u režiji Mikija Manojlovića igra sa Anitom Mančić, Jasnom Đuričić i Manojlovićem. Sa Mirjanom Karanović je igrala u tri predstave („Zmajeubice“, „Aveti“, „Glad“) i filmu „Rekvijem za gospođu J.“ i naglašava da je od svih njih mnogo naučila i dalje uči.

    „Zahvalna sam sudbini koja mi se tako postavila. Igrom slučaja i na moju veliku radost ’Dok nas smrt ne rastavi‘ je moja prva predstava i nju najduže igram. To je moj stalan susret sa tim božanstvenim ljudima i glumcima od kojih ne učim samo šta je gluma i biti na sceni, nego i kako pogledati partnera u oči. Sa Jasnom, u sceni koju ćemo uskoro odigrati stoti put, uvek se iznova preispitujem šta je taj trenutak kada se dve glumice pogledaju i razgovaraju o nečemu istinitom. A Mira je iskonski pozorišno biće koje se do kraja bori za opšte dobro i opštu istinu u pozorištu. Velika i veličanstvena glumica koja uvek stavlja nešto drugo ispred sebe. To je fenomenalno i divim se tome“, ističe Jovana Gavrilović.

    Pozorište je moja prva kuća

    Voli da dok radi sreće različite ljude. Uzbudljiva joj je i brzina rada na filmskom ili televizijskom setu, ali pozorište je njena prva kuća.

    „Baš mi je bila teška protekla godina, bila sam tužna, nesrećna i nezadovoljna. Nisam znala šta da radim sama sa sobom od ujutru do uveče. Ja nemam supruga i decu. Živim sa svojim životinjama i vodim život koji je potpuno upućen na pozorište, toliko da je ono moja prva kuća. Provodimo u teatru od jutra do sutra, viđamo se, pijemo kafu, uzimamo sendviče na crtu, polemišemo i smišljamo šta ćemo dalje, pa uveče igramo predstavu, onda ostajemo nakon toga da pričamo o tome šta smo odigrali. To je jedna bizarna i luda upućenost. Atelje 212 je oduvek bio takvo mesto. Odjednom toga nije bilo i nisam znala šta treba da radim kada ustanem i to mi je baš teško palo“, kaže članica ansambla Ateljea 212.

    Onda je shvatila da u zadatim uslovima mora da se izbori za svoj prostor.

    Moj san je da budem bolja osoba

    „Sad postoji konfuzija, ali je i to okolnost na koju se treba prilagoditi. Zato moje kolege, prijatelji i ja sada maštarimo, tražimo komade koji su nam uzbudljivi i koje možemo da ispričamo u ovim okolnostima“, kaže Gavrilovićeva i dodaje da bi najradije u ovom trenutku postavila neku veliku priču sa antičkom temom, sa 150 učesnika na sceni, horovima, ali s obzirom na pandemiju i ograničenja, trenutno najviše razmišlja o dramatizaciji filma „Glavom o zid“.

    A kad je o daljim ciljevima reč, Jovana kaže da o njima ne razmišlja zato što je to — plaši.

    „Plaši me da smišljam ciljeve, jer je sve tako nepredvidivo. Možda se kroz 10 godina posvetim pravljenju tepiha. To sam sada otkrila i dopada mi se. Važno je samo pratiti put dalje. Moj san je da budem bolja osoba za sve ljude oko sebe, a kroz šta će se to otelotvoriti, videćemo.“

    Pročitajte još:

    Tagovi:
    glumica, Jovana Gavrilović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga