22:43 09 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 50
    Pratite nas

    Ne tražim priču, one dolaze same, u talasima, kaže za Sputnjik autor knjige „Otkopčavanje“, pisac i inženjer, Zoran Ljubičić.

    Priče dolaze same

    „Ja ne tražim priču, one mi dolaze same, u talasima. Kada osetim da se u meni otvaraju neke čakre, sednem i napišem sedam, osam priča za kratko vreme, od kojih tri, četiri budu dobre, pristojne. Prvu rečenicu obično napišem polusvesno, dođe odnekud, ja je zabeležim i ona dobro zvuči. I nikad ne znam šta će posle nje doći. Zato čekam da se priča sama otvori“, kaže Ljubičić.

    Srbin sa dugogodišnjim boravkom na amsterdamskoj adresi, stručnjak za kompjutere, Ljubičić decenijama gradi i svoj književni svet za koji kaže da dolazi iz dubine, iz iracionalnog i da je više pitanje ritma i osećaja nego promišljenosti. Za kratke priče kao i za knjigu „Čitanje sa usana“ dobio je nekoliko značajnih nagrada.

    Da li je nova knjiga „Otkopčavanje“ jedna od onih koje se pišu celog života, jer neprestano beleže ono što se u njemu vidi, doživi i oseti?

    -Tačno je, to odslikava moj način pisanja i način nastajanja ove knjige. To su neke kratice iz života, neki zamrznuti trenuci koje sam zabeležio, moji znakovi pored puta koji nastaju u trenucima opuštanja, kad stvari sazru u mojoj glavi.

    Vrsta fotografisanja života

    Sa kakvim ste konceptom pravili izbor priča za „Otkopčavanje“, šta ste njime hteli da nam poručite?

    -Da je život skup najrazličitijih trenutaka, osećanja radosti i tuge, romantike i apsurda... Nisam imao specijalni koncept, niti potrebu da kažem nešto visokoumno. Ovo je jedna vrsta fotografisanja života koje se vrši – rečima.

    Iz kakve potrebe nastaju priče o sopstvenom životu, da li ga je tako lakše pratiti, razumeti neke pojave u njemu?

    -Ne znam odakle dolazi ta potreba, ali je duboka i kad se pojavi – pojavi se vrlo jako. Od školskih dana imao sam potrebu da pišem, počeo sam sa aforizmima, radio u Indeksovom radio pozorištu, stalno sam nešto piskarao. Tako je krenulo. Jednostavno, potreba je unutrašnja, ne umem to da objasnim. Pojave se trenuci kad moram nešto da napišem, kad osećam da imam nešto sebi da kažem.

    Naslovnica knjige „Otkopčavanje“ Zorana Ljubičića
    © Foto : Promo
    Naslovnica knjige „Otkopčavanje“ Zorana Ljubičića

    Knjiga pisana SMS jezikom

    U pogovoru vašoj knjizi Ljubivoje Ršumović ističe „sms jezik knjige“. Da li je takav jezik vaš izbor ili je samo zadatost kratke priče?

    - Komplimenti za to u velikoj meri idu onima koji su od 80-ih godina organizovali konkurs za kratku priču, prilično renomiran i popularan, jer su u žiriju bili David Albahari, Mihajlo Pantić, Vasa Pavković... I učesvovalo je mnogo ljudi, iz cele bivše Jugoslavije. U nekom trenutku sa se javio na taj konkurs, pokušavajući da iskombinujem svoju potrebu za pisanjem sa pravilima konkursa. A onda se to prirodno nametnulo, sve se polako uobiličilo, tako da nas imam i mnogo kraće priče od tih 26 dozvoljenih redova.

    Kao u tarotu, sve zavisi od tumača

    Vaše priče su otvorenog kraja, ostavljaju prostor čitaocu da ih dopiše. Tražite da čitalac sam obavi deo posla?

    -Trudim se da ne završim priču, da uhvatim atmosferu, neki osećaj koji je i meni samom nejasan... Nešto slično kao u poeziji. Trudim se da uhvatim osećaj koji je delimično izražen slikom, ali i nečim neuhvatljivim. Zbog toga priče ponekad malo podsećaju na tarot: karte su iste, ali sve zavisi od tumača. Kao autor, trudim se da uhvatiti atmosferu, osećanje i ritam. A reči se nekako uklope same.

    Šta vam je u književnom smislu donela Holandija?

    -Ima u „Otkopčavanju“ priča nastalih u Holandiji u kojima se oseća balans između racionalizacije i osećanja. Te priče su nešto duže, apsurdnije i manje emotivne.

    U „Belešci pisca“ čitamo: „I učini mu se kao da ne živi prvi put...“ Da li pisci veruju da, u odnosu na druge, imaju više života?

    -Pisanje je način da se preoblikuje sopstveni život, a ponekad to utiče i na druge ljude. Da li je to beg iz svakodnevice ili njeno bolje razumevanje i drugačije tumačenje – teško je reći. Svakako nudi bolje razumevanje onoga što nam se dešava, posle otvaranja onoga što je u nama ostalo zatvoreno. U trenucima kada sam svakodnevno obuzet svojim osnovnim poslom to je jedno, pisanje je nešto drugo, a sve to potvrđuje da postoji nekoliko različitih nivoa kontakta sa stvarnošću. I sa samim sobom.

    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga