00:24 09 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    51299
    Pratite nas

    Okolnosti pod kojima je jedan list „Miroslavljevog jevanđelja“ dospeo u Rusiju danas mnogima mogu delovati kao varvarske. Ipak, da nije bilo tog spleta okolnosti i da ruski, a kasnije i srpski istraživači nisu došli u kontakt s tim „peterburškim listom“, danas možda ne bismo ni znali za najdragoceniji spomenik srpske pismenosti i kulture.

    Sudbina „Miroslavljevog jevanđelja“, nastalog u 12. veku, pratila je sudbinu svog naroda. Od trenutka kada je napisano, do danas, kada se očekuje povratak njegovog nedostajućeg, 166. lista iz Rusije u Srbiju, „Miroslavljevo jevanđelje“ je prešlo dug i trnovit put od drevnih srpskih zemalja, preko Svete Gore i Rusije, nazad do svoje postojbine.

    Danas se čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, a jedini list koji mu nedostaje, trebalo bi tokom ove godine da se vrati u Srbiju. Prošlog leta je predsednik Rusije Vladimir Putin potpisao dokument kojim se ratifikuje povratak lista „Miroslavljevog jevanđelja“ u Srbiju, u zamenu za sedam slika ruskog umetnika Nikolaja Reriha, koje su deo kolekcije Narodnog muzeja iz Beograda.

    Kako je „Miroslavljevo jevanđelje“ stiglo u Hilandar

    „Miroslavljevo jevanđelje“ nastalo je po narudžbini humskog kneza Miroslava, brata Stefana Nemanje. Rukopis je potpisao Grigorije Dijak, za kog se pretpostavlja da je bio đakon koji je rukovodio celim poslom.

    Pretpostavlja se, takođe, da su u pisanju teksta, s obzirom na njegovu vrhunsku kaligrafsku vrednost, učestvovali profesionalni pisari, a profesionalac je bio zadužen i za izradu izvanrednih iluminacija koje prate drevni ćirilični tekst.

    Miroslavljevo jevanđelje se čuvalo u Hilandaru do 1896. godine, kada ga je kralj Aleksandar Obrenović dobio na poklon od bratstva i doneo u Srbiju. Život Jevanđelja u muzeju započinje 1935. godine, njegovom predajom Muzeju kneza Pavla.
    © Foto : Zadužbina svetog manastira Hilandara
    Miroslavljevo jevanđelje se čuvalo u Hilandaru do 1896. godine, kada ga je kralj Aleksandar Obrenović dobio na poklon od bratstva i doneo u Srbiju. Život Jevanđelja u muzeju započinje 1935. godine, njegovom predajom "Muzeju kneza Pavla".

    Autori su do danas nepoznati nauci, a nije precizno utvrđeno ni kako je jevanđelje stiglo do Hilandara. Pretpostavlja se, ipak, da je rukopis na Svetu Goru poslao sam knez Miroslav, ili da su to učinili njegovi potomci, budući da je Hilandar u to vreme bio srpski duhovni i kulturni centar.

    Dragoceni rukopis dugo je „skupljao prašinu“ na policama manastirske biblioteke, a u vreme kada je prešao pod nadležnost bugarske crkve, bio je gotovo zaboravljen, objašnjava u razgovoru za Sputnjik ruski istoričar i slavista Anatolij Turilov, dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti.

    Ruski istraživači na Svetoj Gori

    Tokom 19. veka mnogi ruski pustolovi, istraživači i poštovaoci pravoslavne i slovenske tradicije i kulture posećivali su Svetu Goru i Hilandar. Jedan od prvih bio je pisac, hodočasnik i monah Vasilije Grigorovič koji je svetogorski manastir posetio četrdesetih godina.

    O samom jevanđelju se tada veoma malo znalo, jer su u Hilandaru u to vreme boravili bugarski monasi, koji se, kako objašnjava Anatolij Turilov, nisu interesovali za srpske ćirilične rukopise, pa samim tim nisu ni znali šta sve čuva manastirska riznica.

    „Grigorovič je uzeo veoma mnogo listova iz Hilandara i iz drugih manastira, ali 'Miroslavljevo jevanđelje' nije ni video. Prosto mu je promaklo“, kaže Anatolij Turilov.

    „Peterburški list“

    Nakon Grigoroviča, 1845. godine, Hilandar je posetio arhimandrit Porfirije Uspenski, veliki poštovalac i istraživač pravoslavne i slovenske kulture i pismenosti. On je u manastiru otkrio i rukopis „Miroslavljevog jevanđelja“ i istrgao iz njega jedan list. Odneo ga je u Nacionalnu biblioteku u Sankt Peterburgu, zajedno s mnoštvom drugih vrednih slovenskih rukopisa i drugih dragocenosti.

    Taj list Porfirija Uspenskog je, verovatno, i najpoznatiji u naučnoj literaturi.

    „U starijim naučnim radovima, onima koji su nastajali tokom sedamdesetih godina 20. veka, kao primer za proučavanje Miroslavljevog jevanđelja i za izrade kopija uvek je uziman peterburški list. On sadrži veoma lep inicijal V s ljudskom figurom. Veoma popularni i uticajni paleografski albumi uglavnom su sadržali taj peterburški list. Porfirije ga, uostalom, nikada nije sakrivao, pisao je o njemu u svojim memoarima. Svi su tada otvoreno pisali o takvim stvarima i, hvala bogu, na osnovu toga i znamo šta imamo“, navodi ruski istoričar i slavista.

    Istrgnuti list „Miroslavljevog jevanđelja“ je javnosti prvi put bio predstavljen na velikom arheološkom kongresu u Kijevu 1874. godine i to je bila prilika da ga vide i srpski istraživači i da saznaju za njega. Na tom skupu ga je fotografisao Stojan Novaković, tadašnji upravnik Narodne biblioteke u Beogradu, koji je celom rukopisu i dao naziv „Miroslavljevo jevanđelje“.

    Varvarstvo ili naučna radoznalost

    Danas je veoma teško shvatiti odnos istraživača iz prethodnih vekova prema relikvijama i spomenicima kulture. Mnogi svetski putnici su uzimanjem listova iz raznih rukopisa rasparčali na desetine i stotine kodeksa.

    „Pritom, veoma često nisu zapisivali odakle su istrgli određene listove i zbog toga sada naučnici moraju da se bave obrnutim poslom, odnosno da utvrđuju odakle potiču određeni fragmenti dokumenata“, napominje Anatolij Turilov.

    Ipak, postupak Uspenskog je u vreme kada je živeo u kulturnoj i naučnoj sredini bio uobičajen.

    „To je bilo vreme kada je fotografija još bila u začetku, a na Svetoj Gori je počela da se koristi tek pedesetih godina 19. veka, zahvaljujući ruskom putniku i istraživaču Sevastjanovu. Kvalitetno izrađene kopije rukopisa bile su praktično nemoguće. Ne mogu da odobravam takve postupke, ali ne mogu ni da ih osuđujem, jer je iza njih stajala istraživačka radoznalost“, objašnjava Anatolij Turilov.

    On podseća i na primere u kojima su, koliko god to paradoksalno zvučalo, upravo zahvaljujući običaju da se uzimaju listovi iz drevnih rukopisa, sačuvana svedočanstva o mnogim vrednim spomenicima kulture i pismenosti.

    „Isti taj Porfirije je tokom boravka u Manastiru Svetog Pavla koji je do kraja 18. veka bio srpski, a u to vreme je već bio grčki, izabrao nekoliko minijatura i listova iz Radoslavljevog jevanđelja, vrednog spomenika pismenosti iz 15. veka, koji je čuvan u manastirskoj biblioteci. Pola veka nakon Porfirijeve posete manastiru, 1902. godine, u požaru je stradala cela manastirska biblioteka, a iz njene zbirke sačuvani su samo fragmenti, odnosno listovi koje su razni ljudi ranije odneli odatle“, podseća Turilov.

    Zasluge ruske nauke u izučavanju spomenika slovenske pismenosti

    Petnaest godina posle Porfirija Uspenskog na Svetu Goru je došao drugi veoma poznati istraživač, arhimandrit Antonjin Kapustin. On ništa nije kidao, ali ga je Miroslavljevo jevanđelje toliko oduševio da je izradio kopiju celog rukopisa. Kasnije je to korišćeno kao važan istorijski i istorijsko-paleografski izvor.

    Krajem 19. i početkom 20. veka na Peterburškom univerzitetu je uveden kurs paleografije. Neizostavni element paleografskih izučavanja bilo je upravo Miroslavljevo jevanđelje.

    „Zasluga ruske nauke je u tome što je ona opitimizovala odnos prema južnoslovenskim spomenicima pismenosti, odnosno u tome što je pokrenula interesovanje za južnoslovensku pismenost i kod ruskih, ali i kod zapadnoevropskih i južnoslovenskih naučnika i istraživača. Treba se setiti Sevastjanova koji je tokom boravka u manastiru napravio ogroman broj fotografija Miroslavljevog jevanđelja i ostavio ih u nasleđe“, napominje Anatolij Turilov.

    Sevastjanov je, podseća naš sagovornik, uradio još jednu veoma važnu stvar – odštampao je ogromnu količinu primeraka svojih fotografskih snimaka koje je delio svim zainteresovanim institucijama, u Francuskoj, u Nemačkoj.

    Svoje primerke, kopije Miroslavljevog jevanđelja, nabavile su i brojne svetske nacionalne i univerzitetske biblioteke, između ostalog i Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Geteov institut u Minhenu, biblioteke univerziteta Harvard, Prinston, Jejl i Oksford.
    Svoje primerke, kopije Miroslavljevog jevanđelja, nabavile su i brojne svetske nacionalne i univerzitetske biblioteke, između ostalog i Kongresna biblioteka u Vašingtonu, Geteov institut u Minhenu, biblioteke univerziteta Harvard, Prinston, Jejl i Oksford.

    „Uz pomoć fotoaparata on je naučnu javnost i arhiviste upoznao, pre svega , sa spomenicima pisanog i kulturnog nasleđa južnoslovenskih naroda. Nedavno je u Moskvi objavljena velika knjiga o Porfiriju Uspenskom, gde se veoma mnogo govori i o samom Porfiriju, ali i o Sevastjanovu. Ja bih preporučio svim kolegama iz Srbije da je pročitaju pošto je odlično napisana. Knjiga, za sada, ima samo rusko izdanje, a njen autor je J. A. Pjatnicki, saradnik Ermitaža“, kaže Anatolij Turilov.

    Rukopis koji je delio sudbinu svog naroda

    „Miroslavljevo jevanđelje“ je 1896. godine bilo darovano srpskom kralju Aleksandru Obrenoviću tokom njegove posete Hilandaru. Kralj je isplatio manastirske dugove i zauzvrat je dobio vredan rukopis. Tokom Majskog prevrata 1903. godine rukopisna knjiga je tajanstveno iščezla, ali se isto tako tajanstveno i pojavila u kraljevskoj arhivi.

    „Prava je sreća što je, kasnije, tokom bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu, jevanđelje izbeglo sudbinu drugih dragocenih rukopisa koji su čuvani u Narodnoj biblioteci Srbije i koji su tada izgoreli. Nema tako mnogo rukopisnih knjiga koje su prošle kroz takva iskušenja kao 'Miroslavljevo jevanđelje'“, konstatuje naš sagovornik.

    Naučni izazovi za budućnost

    Anatolij Turilov ističe da je, kada je reč o istoriji samog teksta, „Miroslavljevo jevanđelje“ odlično izučeno.

    „Naravno, uvek ima istraživača koji mu se iznova i iznova vraćaju, ali najveći problemi u izučavanju ovog rukopisa tiču se njegove formalne strane, paleografije, izučavanja samog formiranja srpskog književnog pisma, kao i izučavanja srpsko-ruskih kulturnih veza na materijalu jevanđelja. Istoričar Vladimir Aleksejevič Mošin utvrdio je, prema mom mišljenju, vrlo ubedljivo, da su se pisci jevanđelja, a pre svih đakon Grigorije, učili upravo na istočnoslovenskim, ruskim kaligrafskim rukopisima. Pisana slovenska tradicija na Balkanu je pre toga, nažalost, bila nerazvijena, a prelomni trenutak je bio upravo krajem 19. veka, kada su, pre svega, preko Svete Gore, obnovljeni kontakti s ruskom tradicijom“, naglašava Anatolij Turilov.

    Opširnije o ovoj temi pogledajte u videu:

    Tagovi:
    Hilandar, Narodna biblioteka, Miroslavljevo jevanđelje
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga