18:50 24 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 12628
    Pratite nas

    Kad odem, budi jaka ti, najlakše je plakati... pevao je jedan sedi dečak iz ulice Jovana Cvijića, drug iz klupe onog Milutina što je klinca učio da peca, komšija Starog Nestorova i gosn Čede koji su ono jednom sadili lipu i rekli „ti si mlad, ti ćeš dospeti za taj hlad“...

    Na toj će adresi sada će rasti neki novi klinci i preko gimnazijskog zida rascvetavaće se opet divlji badem...

    Za mnoge iz 50 i neke, to su slike mladosti, bezbrižne i uzbudljive koja je, nošena dahom sna, tražeći se po stanicama, salašima, bagremovim šumama, polako dospela za onaj hlad.

    Verovali smo mu na reč kad je govorio da je život pučina crna, ali i da negde iza vrbaka u njemu na nas čeka neka žena svilenog bedra, neko nestvaran i blistav, kao lepa protina kći... 

    U transu smo, kao kibiceri iz Bože puba, slušali muzičke performanse u kojima su se pesma i smeh slagali kao lego kockice. Lako i neosetno klizile su do naših srca priče o prvoj ljubavi, Vasi Ladačkom ili ona Bracina, tužna, u kojoj je i nama bio žao konja... 

    Bio je tu i kad je cirkus dolazio i prolazio kroz naša mala mesta. I naše živote.

    Đorđe Balašević bio je ime jedne mladosti koju smo živeli zajedno, kroz smeh i suze, uz sve te fine lagane stvari koje sada, u trenutku njegovog odlaska, drugačije zvuče.

    Ostaje sećanje da je retko ko imao prsluk protkan takvim tajnama, pun boja i mirisa života koji je, uz njegove pesme, imao ljudsko lice...  

    Taj sedi dečak iz ulice Jovana Cvijića opevao je sve što životu daje smisao i smer. Sve, čak i svoj odlazak. Kazao je: „To nam samo Gospod svira jesenju sonatu...“

    Na pragu ovog proleća, u našem lipovom hladu svira vetar...

    Tagovi:
    Đorđe Balašević
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga