10:16 02 Mart 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 411
    Pratite nas

    Kako postići harmoniju u porodici, biti uspešan na poslu, pronaći idealnog partnera, vaspitati decu ili urediti dom - ako je moguće, preko noći? Ubrzani život doneo je potrebu za brzim rešenjima, kakva nude knjige samopomoći. Ko danas ima volje da traga za suštinom i smislom i da odgovore pronalazi u delima genija, poput Šekspira i Dostojevskog?

    Šekspir i Dostojevski – prvi psihoanalitičari

    Psihoanalizu nije otkrio Frojd, ima mnogo psihoanalitičara pre njega, iako se nisu tako zvali. Velika umetnost vrlo duboko ponire u ljudsku prirodu. Omaške o kojima je govorio Frojd, one su Šekspirove. On u nekoliko drama barata s takvim omaškama. O strastima, konfliktima, o ljudskim sudbinama pisali su i Šekspir, i Dostojevski, mnogi veliki pisci. Frojd je svojim čuvenim đacima, Jungu, Adleru i drugima, tokom rasprava o problemima za koje nisu mogli da dođu do jasnog rešenja, govorio da treba pitati umetnike koji ionako znaju sve - intuitivno“, kaže u razgovoru za Sputnjik psiholog i psihoanalitičar Aleksandar Kontić.

    Prema njegovim rečima, čitanje vrhunske književnosti predstavlja vid samopomoći. Nažalost, danas se sve manje čita, naročito ozbiljna literatura, konstatuje naš sagovornik.

    Zavodljiva instant rešenja

    Knjige koje čitaocima nude načine da sami sebi pomognu sadrže zavodljive poruke, zasnovane na ideji o lakom i brzom isceljivanju duše.

    „Ljudima se nudi da u nekoliko razgovora reše problem. Nisam uveren da nešto što je dugo trajalo može da se reši tako brzo, mada mi je jasno da je sve to vrlo primamljivo. Ideja življenja danas je zasnovana na instant rešenjima, na instant zadovoljstvima. Ako možeš, ne trudi se previše, preskoči sve što možeš. To je prostor za kojekakve lukrativne ponude i knjižice o samopomoći“, napominje Aleksandar Kontić.

    Ugledni psihoanalitičar smatra da čitaoci treba da budu oprezni i da savete koje pronađu u knjigama samopomoći ne prihvataju bez rezerve, jer njihov sadržaj ponekad može da ih navede na pogrešne zaključke i da ih odvuče od glavnog problema.

    Ipak, naš sagovornik kaže da većina takvih knjiga, ako i ne ponudi rešenja i odgovore svojim čitaocima, ne donosi im velike gubitke, osim što su potrošili nešto novca i vremena.

    „Ako je knjigu samopomoći pisao ozbiljan autor, na osnovu svog višedecenijskog iskustva, i želi to da podeli s drugim ljudima koji ne mogu sebi da priušte psihoterapiju, onda tako nešto vredi i može da pomogne, makar tako što će da navede čoveka na razmišljanje“, smatra naš sagovornik.

    Umetnost kao psihoterapija

    Napominjući da su ozbiljni vidovi psihoterapije, a naročito psihoanaliza, procesi koji zahtevaju duboko poniranje čoveka u sopstvenu psihu i istraživanje problema koji ometaju normalno funkcionisanje njegove ličnosti, Aleksandar Kontić ističe da sličan efekat postiže i ozbiljna posvećenost vrhunskoj umetnosti, koja ljudima nudi odgovore za rešavanje životnih dilema na mnogo dublji, bogatiji i dugotrajniji način.

    Na pitanje da li je bolje čitati bilo šta, makar i takozvano lako štivo, nego ne čitati uopšte, naš sagovornik odgovara potvrdno, dodajući da isto važi i za telenovele, rijaliti programe i druge zabavne sadržaje.

    „Ako je nešto umereno, ako ima efekat da odmori čoveka, onda je to dobro, mada ga ne obogaćuje. Razne televizijske serije i rijaliti programi nude uglavnom crno-beli svet, u njima je sve jednostavno, postoje dobri i loši momci, a takva slika stvarnosti čoveka odmara od svakodnevice. Danas se živi i radi brzo, a to je veliki teret za čoveka“, navodi Kontić.

    Ipak, upozorava on, ako čovek želi da se duhovno obogati, onda će ga preveliko uživanje u tim pojednostavljenim verzijama života potpuno odvući od stvarnosti i dovesti do kontraefekta.

    Poreklo svake umetnosti je igra

    Kada je reč o delima vrhunske umetnosti, bilo da je reč o književnosti, ili o filmu, pozorištu, muzici ili slikarstvu, Kontić smatra da svako ko je spreman da se prema njima otvori, dobija dragoceno iskustvo, gotovo psihoterapijsko.

    „Poreklo svake umetnosti je igra, prema psihoanalitičarima. Sve počinje u igri, u kojoj se dele uloge, u kojoj se uz pomoć fantazije traži izlaz iz određenih poteškoća. Čovek ne podnosi lako svakodnevicu. Mnoge naše želje ostaju neostvarene. Postoji neverovatna statistika koja upućuje na to da čovek veoma mnogo vremena u toku dana provodi u fantaziranju, isključivanju iz stvarnosti. Vrhunska umetnost nudi mogućnost čoveku da se, kada obavi sve poslove koje ima, tvori prema iskustvima koja nosi u sebi ko zna od kada, možda od detinjstva, i da ih na neki način, naravno, na nivou odraslog, ponovo proživi. Prava umetnost je duboko ljudska. Kada se čovek otvoreno poveže s njom, on nadgrađuje svoju ljudskost, koju je morao da zatomi zbog posla ili ko zna čega“, navodi naš sagovornik.

    Tajna vrhunske umetnosti, kada je reč o njenoj psihološkoj strani, krije se u tome što lični sukobi umetnika postaju univerzalni.

    „Nešto što je bila istina za Leonarda da Vinčija, duboko proživljena istina, uz njegov vanserijski talenat i sposobnost da tu istinu izrazi na slici, i dan-danas sadrži istu emociju koju je on doživljavao nekada. Te najdublje ljudske emocije nalaze se na raspolaganju drugim ljudima zahvaljujući umetnosti. Naravno, ukoliko se od nje ne napravi atrakcija, kao od Mona Lize koja je bila i na bombonjerama, i na čokoladama, i na čarapama“, kaže naš sagovornik.

    Kreativnost kao osnovna duhovna potreba

    Prema njegovim rečima, pored osnovnih bioloških potreba koje mora da zadovolji, čovek ima i psihološke potrebe, a jedna od najdubljih jeste kreativnost.

    „Kada nije zadovoljena potreba za kreativnošću, nastaju frustracija i bes. Kada čovek taj bes okrene prema sebi, nastaje depresija. Kreativnost je duhovna hrana“, ukazuje Aleksandar Kontić.

    On podseća na velikog ruskog kompozitora Dmitrija Šostakoviča koji je glad i strahote dugotrajne blokade Lenjingrada tokom Drugog svetskog rata preživeo upravo zahvaljujući kreativnosti.

    „Kako je Šostakovič preživeo lenjingradsko vreme? Komponovao je. Tako je uspeo da spase i svoj mentalni balans. Možete misliti, gladan i smrznut i komponuje nešto grandiozno. To ga drži. Ne možemo svi da budemo Šostakovič, ali možemo da usmerimo svoju energiju na nešto pozitivno“, podseća Aleksandar Kontić.

    On ističe da potreba za kreativnošću može biti zadovoljena i pasivnim učestvovanjem u umetnosti.

    „Šta je to što sadrži jedna slika ili skulptura? Vidite, recimo, neku livadu, sunce, oblačić, to je sve možda tehnički vrlo lepo, ali nije u tome stvar, nego u tome što je taj umetnik ugradio neku duboku emociju. Ako se posmatrač prema tome otvori, umetnikova emocija može biti i njegova - na nivou intuicije, na nivou predsvesnog, ili možda čak nesvesnog. To je umetnikovo nesvesno koje govori s vašim predsvesnim“, objašnjava Aleksandar Kontić.

    Zdravo društvo – zdrava umetnost

    Naš sagovornik naglašava da je veoma važno investirati u kulturu i umetnost, na nivou društva i države.

    „Sarađivao sam s kolegama iz Norveške, u kojoj je vlada stipendirala umetnost, jer su statistički dokazali da osobe koje se više pasivno bave umetnošću manje idu na bolovanje, manje se razboljevaju. Dakle, da im se to čak i isplati. U zdravom društvu imamo i zdravu umetnost i zdrav odnos prema njoj. Ako to zanemarujemo, imamo nezadovoljnog čoveka“, zaključuje Aleksandar Kontić.

     

    Tagovi:
    Sigmund Frojd, psihoanaliza, Vilijam Šekspir, Fjodor Mihajlovič Dostojevski
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga