11:55 21 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 4938
    Pratite nas

    Uz baklje i svetleće lampione, sa barki i mosta, sa trga i balkona, Novi Sad je kao jedan stajao, pevao i plakao u noći kada je Đole preplivao Dunav. Kako kažu okupljeni, nigde Đole nije otišao. Potvrdila je to i jedna devojčica koja je, kada je ugledala njegovu sliku projektovanu na zidinama tvrđave, uzviknula: „Evo ga Đole.“

    „Evo ga Đole“

    Od odlaska vojnika do odlaska cirkusa, od beba u kolicima do starijih ljudi, od onih što su plakali do drugih koji su se smejali, od Trga neznanog junaka do Radničke ulice, od Petrovaradina do Keja žrtava racije, Novi Sad se sinoć opraštao od svog heroja.

    Ali ne zauvek.

    Kako kažu okupljeni – on nigde nije otišao, niti će otići. Uvek će, kao i do sada, biti prisutan u našim životima. Potvrdila je to i jedna devojčica koja je, kada je ugledala njegovu sliku projektovanu na zidinama tvrđave, uzviknula: „Evo ga Đole.“

    Ruzmarin, cveće i cveće za maestra
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Ruzmarin, cveće i cveće za maestra

    Tajni gaz

    Zadovoljni što se, uprkos pandemiji, mnogo ljudi okupilo da isprati Đorđa Balaševića, prisutni na ovoj manifestaciji priznaju da je ovo bio jedan magičan događaj. Onakav kakav Đole zaslužuje.

    „Znam tajni gaz, moje lane,
    most se pruži gde ja stanem“

    Stihovi Đorđa Balaševića postavljeni na bilbordima na ulazu u grad, u gradskom centru, na autobuskoj stanici pozdravljali su nas, pratili gde god da smo koračali, a i mi smo pratili njih. Ritam Balaševićevog stiha odveo nas je na Keja žrtava racije gde smo mu rekli zbogom.

    „Sećaćemo ga se po muzici i po stavu do kojeg je držao. Nije dopuštao da drugi utiču na njega. Bio je svoj“, kažu posetioci.

    „Sećaćemo ga se kao zabavnog i poštenog čoveka koji je pravio drugu muziku, kao čoveka koji je obeležio naše detinjstvo“, govore drugi.

    Reklama u Novom Sadu sa stihovima kantautora Đorđa Balaševića
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Stanica u Novom Sadu ukrašena stihovima Đorđa Balaševića

    Život baš ne zna šta je dosta...

    U devetnaest-nula-nula jedan se rukopis urezao u Petrovaradinsku tvrđavu i a potom i jedan lik. Projekcija sa Trga žrtava racije pružila nam je veličanstven prizor – čoveka čije nam se oči i dalje smeju. Đorđe je sa zidina posmatrao kako se hiljade ljudi okuplja. Bila su tu deca, bebe, tinejdžeri, zaljubljeni. Bili su tu Novosađani, Beograđani, Šidijani, Sremci, Somborci, Pančevci... Sa nama bili su dobošari, pevači, solisti, umetnici koji su to veče nastupali za Đorđa. Svi smo kao jedno plesali, pevali, plakali, smejali se. Nije tu bilo razlike, u jednom smo svi bili isti – u žalu za njegovim odlaskom.

    Noći kada je Đole preplivao Dunav prisustvovali su i ljudi iz svojih domova u blizini Keja
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Noći kada je Đole preplivao Dunav prisustvovali su i ljudi iz svojih domova u blizini Keja

    „Ja tugujem, ali u sebi“, priznala je jedna od Novosađanki i dodala:

    „Odrasla sam uz muziku Đorđa Balaševića. Bio je uz mene kroz detinjstvo, tinejdžersko doba, studentske dane. Bili smo zajedno kada se žalilo za Jugoslavijom, 5. oktobra... Bili smo u isto vreme veseli, u istim periodima uplašeni.“

    Prvi smo put zapevali uz „Regrutersku“ koja se sa razglasa čula duž Keja, prvi put zaplakali sa stihom:

    „Život baš ne zna šta je dosta…“

    Taj su doživljaj pojačali dobošari koji su se umešali u masu i udarali palicama u ritmu svoje tuge. Ili svog besa.

    Kad zaplešu dunavski čamci

    Svi smo čekali pesmu „Noć kada sam preplivao Dunav“ kada su rekom zaplovili čamci sa kojih su zasvetlele baklje. Sa jednog od čamaca do obale dopirala je muzika. Bio je to mladi saksofonista iz orkestra Srpskog narodnog pozorišta Nikola Macura. Njegovo sviranje upotpunili su lampioni, koji su se jedan po jedan dizali u nebo sa Petrovaradinske tvrđave.

    Baklje sa dunavskih čamaca
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Baklje sa dunavskih čamaca

    Uz ovaj veličanstven prizor, Kejom se širio miris ruzmarin koji su ljudi polagali, uz bele ruže, palili sveće.

    Stotine lampiona vinulo se u nebo u Noći kada je Đole preplivao Dunav
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Stotine lampiona vinulo se u nebo u Noći kada je Đole preplivao Dunav

    Veličanstveni treći čin

    Stihovima „Nošen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan“ započelo je maestralno izvođenje pesme „Slovenskasolistkinje Verice Pejić i hora Srpskog narodnog pozorišta. I zaista, nije bilo tužnog trećeg čina kao u pesmi. Zamenio ga je čaroban doživljaj, dostojan prilici, u kom su „Slovensku“ zamenile „veselije“ pesme, uz koje su svi pevali, plesali, njihali se u ritmu.

    „Srećem ljude koji se osećaju isto, kao da je otišao neko naš“, rekla je solistkinja Srpskog narodnog pozorišta.

    „Novi Sad više neće biti isti“, dodala je ona.

    Ruzmarin, cveće i cveće za maestra
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Ruzmarin, cveće i cveće za maestra
    Jednom ću u baladu da se prerušim

    Odlazi cirkus“ uz suze operske dive Verice Pejić, Novi Sad upalio je svetla na telefonu i pozdravio svog maestra. Posle horskog izvođenja, na razglasu slušali smo istu numeru sa jednog od Đoletovih koncerata. Bilo je to kao da nam se Đorđe Balašević još jednom obratio, sa bine, zahvalio nam, nasmejao nas, razgalio, pozdravio. Umesto zbogom, još jednom se kroz aplauze čulo „Laku noć dame i gospodo...

    Uz podignute ruke, Novosađani se opraštaju od svog maestra
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Uz podignute ruke, Novosađani se opraštaju od svog maestra

    Ispis na bedemu „Čuvaj mi Bože, Novi Sad“ zatvorio je ovaj veličanstveni poslednji nastup pred publikom od koje Đole nigde i nije otišao, niti će.

     

    Tagovi:
    Đorđe Balašević
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga