00:22 07 Maj 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    3516
    Pratite nas

    Vizije sveta u kojem je čovečanstvo na ivici opstanka, porobljeno i sastavljeno od pojedinaca koji ne osećaju ni ljubav, ni radost, već samo strah – glavni su motivi distopijskog žanra. Jezivi osećaj da takve vizije sve više nalikuju stvarnosti u kojoj živimo, a sve manje dalekoj i malo mogućoj budućnosti čini distopije aktuelnijim nego ikada ranije.

    Žanr distopije karakterističan je po prikazima zamišljenog sveta u kojem su do maksimuma dovedene loše strane današnje civilizacije i najčešće se zasniva na ugnjetavajućoj društvenoj kontroli, kao kod autoritarnih ili totalitarnih vlada.

    Da li danas, kako su nam prošle godine poručili tvorci jedne od planetarno popularnih distopijskih serija, zaista već živimo u onome što gledamo na svojim ekranima?

    Svako vreme ima svoju omiljenu katastrofu

    Dok su u poslednjim dekadama prošlog veka žanrom distopije dominirali prikazi sveta koji je preživeo katastrofu izazvanu nuklearnim ratom, ili susretom s vanzemaljskim civilizacijama, distopijski filmovi i serije nastali u proteklih desetak godina u središte pažnje najčešće postavljaju odnos čoveka prema prirodi i tehnologiji, odnosno mračne vizije budućnosti čovečanstva koje su na ivicu opstanka dovele klimatske promene, ili veštačka inteligencija koja se otela kontroli.

    „Svako vreme ima svoju omiljenu katastrofu. Nuklearna katastrofa je bila veoma aktuelna u vreme Hladnog rata. Filmovi 'Poslednja obala' (1959.) Stenlija Krejmera, ili 'Doktor Strejndžlav' (1964.) Stenlija Kjubrika razmatrali su tu tematiku. S obzirom na razvoj trke u naoružanju i pat poziciju do koje se konačno došlo u određenom trenutku, pažnja se vremenom preusmerila na druge teme. Istraživanje svemira i osvajanje Meseca doveli su do filmova katastrofe povezanih s kosmičkim događajima, a potom je usledila energetska kriza koja je donela i filmove inspirisane tom temom“, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac i prevodilac Goran Skrobonja.

    Moguće posledice klimatskih promena ili nekontrolisanog razvoja veštačke inteligencije nije ni nova ni originalna tema u umetnosti, ali jeste tema koja se do pre par decenija činila kao nešto što je više plod umetničke mašte nego kao nešto što inspiraciju pronalazi u neposrednoj stvarnosti.

    Filmski kritičar Miroljub Stojanović ocenjuje da su distopijski filmovi i serije koji se snimaju danas postali planetarni trend upravo zato što se više ne mogu posmatrati kao klasične distopije, nego kao svojevrsni „hiperrealizam jeze“.

    „Posegnuo bih za naslovom jednog albuma čuvene britanske rok grupe 'Modi bluz' koji se zove 'Dani budućnosti su prošli'. Nešto što je nekad imalo karakter totalne fikcije, danas postaje integrativni činilac našeg života, a da možda toga nismo ni svesni“, naglašava Stojanović.

    Distopija svuda oko nas

    Distopijski filmovi i serije danas, kako kaže Stojanović, doživljavaju hiperprodukciju, ne samo zahvaljujući tehnološkom napretku i mogućnosti da dopru do nikad šireg kruga gledalaca, nego i zbog toga što je budućnost kojom se bave pomerena u našu neposrednu sutrašnjicu, a ponekad se gotovo i preklapa sa današnjicom.

    Tehnologija koja nam pomaže da ostvarimo san o idealnoj ljubavi, koja prati naše tinejdžere na svakom koraku, štiteći ih od svih opasnosti spoljašnjeg sveta, kompjuterske igrice koje nas „usisavaju“ u virtuelnu stvarnost iz koje ne želimo da se vratimo u stvarni život, roboti koji nas odmenjuju u dosadnim kućnim poslovima, čuvaju nam decu, ili nas, prosto slušaju kada poželimo nekome da se izjadamo - sve ove „prednosti“ savremenog doba već na neki način koristimo, ili bar možemo bez poteškoća da ih zamislimo u doglednoj budućnosti.

    Mural Džordža Orvela u centru Beograda.
    © Sputnik / Vladimir Sudar

    U distopijskim i antiutopijskim filmovima i serijama sve ove „prednosti“ savremenog doba imaju jezivo naličje koje nas upozorava na opasan pravac u kojem se krećemo kao vrsta.

    I ne samo to, neke od njih nam sugerišu da smo već skrenuli na put bez povratka. Tako su tvorci popularnog serijala „Crno ogledalo“, koji je do sada emitovan u pet sezona, prošle godine odlučili da odlože šestu sezonu upravo zbog globalne slike društva uslovljene pandemijom.
    Nestrpljivoj publici su se obratili uličnim bilbordima-ogledalima, koji su privlačili pažnju natpisom „Crno ogledalo, šesta sezona. Uživo. Svuda oko nas“.

    „'Crno ogledalo' je izvanredna serija, koja veoma tačno punktira sve ono što je bitno danas. Ta serija je ponudila nekoliko zaista fantastičnih epizoda o našem društvu i moguće je da bi, kada bismo za desetak godina, možda čak i pre, ponovo razgovarali o ovoj temi, 'Crno ogledalo' bilo neka vrsta otiska, ili nacrta naše stvarnosti“, kaže filmski kritičar Đorđe Bajić.

    U to je uveren i Goran Skrobonja, koji dodaje da je većina tehnologija kojima se bavi „Crno ogledalo“ trenutno u razvoju, te da će za pet ili deset godina biti potpuno uobičajene u našem svakodnevnom životu.

    Možemo li da se volimo bez algoritma

    Jedna od često obrađivanih antiutopijskih tema u filmovima i serijama novije produkcije jeste virtuelna komunikacija, odnosno položaj pojedinca u svetu kojim dominiraju kontakti ostvareni preko interneta i društvenih mreža.

    Britanska serija „The One“, čija su početna inspiracija bili sajtovi za upoznavanje, predstavlja antiutopiju koja počiva na fiktivnom naučnom otkriću da analizom DNK možemo pronaći svog idealnog partnera. Na temeljima tog fiktivnog revolucionarnog otkrića nastaje moćna kompanija koja vlada globalnom bazom podataka i sparuje ljude iz raznih delova sveta, nudeći im mogućnost da ostvare san o idealnoj ljubavi. To, međutim, dovodi do posledica na koje niko nije računao – usled potrage za „pravim partnerom“ dolazi do masovnih razvoda i raspada porodice, što vodi ka potpunom kolapsu društva.

    Sličnom temom bavi se i jedna epizoda u seriji „Crno ogledalo“, u kojoj se idealni ljubavni parovi pronalaze uz pomoć tehnološke simulacije života u naizgled idiličnom svetu, koji nalikuje hotelskom kompleksu s pet zvezdica, ali je okružen džinovskim neprobojnim zidom. Taj zid onemogućava bekstvo žiteljima ovog „grada ljubavi“ sve dok ne pronađu idealnog partnera. Tako korisnici usluge, zapravo, postaju zatočenici sistema u kojem su prinuđeni da, naizgled u nedogled, „isprobavaju“ razne partnere, uz instrukcije koje dobijaju od svojih „ljubavnih trenera“.

    Razvoj tehnologije i uticaj interneta i društvenih mreža na naš emotivni život inspirisao je i Spajka Džounza, autora filma „Ona“ (2013.) s Hoakinom Finiksom u glavnoj ulozi. Naličje naoko harmoničnog društva, u kojem sve ljudske potrebe i brige rešava moćni kompjuterski softver, jesu otuđeni pojedinci koji nedostatak ljubavi i prijateljstva nadoknađuju emotivnim vezivanjem za virtuelni glas veštačke inteligencije.

    „Našim dobom vladaju algoritmi. Oni već uveliko određuju naš život, gotovo od trenutka kada se probudimo, do trenutka kada odemo na spavanje. Fali još samo snove da nam snimaju, a bojim se da to i jeste sledeće. Algoritmi su tu s računarima, s mobilnim telefonima, s društvenim mrežama, s nama su i u samovozećim automobilima kojih je sve više. I od toga nema odbrane“, uveren je Goran Skrobonja.

    Prema njegovom mišljenju, najjeziviji oblik distopije jeste upravo ona koja se zasniva na mogućnosti da tehnologija i algoritmi zavladaju nad čovekom.

    Isak Asimov je svojevremeno rekao da je problem sa čovečanstvom u tome što se tehnologija mnogo brže razvija od načina na koji čovek može na nju da odgovori i da joj se prilagodi“, kaže Goran Skrobonja.

    Da li je distopijska umetnost priprema za već osmišljenu budućnost čovečanstva?

    Mogu li distopijski filmovi i serije, posebno ako imamo u vidu njihovu popularnost, odnosno masovnost publike, da utiču na kolektivnu svest, odnosno da nas podstaknu na društvene promene i pozitivne pomake?

    Miroljub Stojanović je uveren da mračne vizije budućnosti koje stvaraju savremeni sineasti mogu da navedu gledaoce da preispitaju svoj odnos prema prirodi i tehnologiji i da ih ohrabre da dignu glas protiv svega onoga što im na dugi rok ugrožava egzistenciju i slobodu.

    „Distopijski filmovi i serije apsolutno imaju uticaj na kolektivnu svest, i to povoljan. Dovoljno je da preuzmete tematska uporišta i negujete ih u svojim nacionalnim proizvodima, kinematografskim i serijskim kulturama. Ovaj recepcijski krug može samo da donese boljitak jednoj pročišćenijoj viziji sveta koja bi, zaista, bez obzira na krajnje komercijalna uporišta, na vrlo alarmantan, odgovoran, kritički angažovan način govorila o društvima, ili makar bila etički put ukazivanja u kojem pravcu neke stvari treba da se odvijaju. Učinak serija i filmova s distopijskim temama i te kako jeste značajan. On nema samo eskapistički ugođaj, mislim da je taj uticaj mnogo veći nego što smo u ovom trenutku spremni da priznamo, ali nam je potrebna i određena vremenska distanca da uvidimo sve vektore njegovog delovanja“, smatra Miroljub Stojanović.

    Goran Skrobonja je manje optimističan i opaža da bi serije i filmovi koji nam danas privlače pažnju prikazima budućnosti u kojoj smo okruženi brižnim robotima-androidima ili empatičnim kompjuterskim softverima koji nam štede vreme i energiju, ali ujedno motre na svaki naš korak, mogli da budu i pokušaj da se ljudi pripreme za ono što će zaista doći, što je već osmišljeno kao budućnost čovečanstva.

    „Da li je to prilog teorijama zavere ili se dešava kampanjski neće biti ni bitno, ako se ne izborimo protiv toga i ne sačuvamo nekako ljudskost u sebi. Mislim da ćemo sve brže i brže prihvatati sadržaj koji nam nude distopijski filmovi ili serije kao nešto svakodnevno i da će tu biti sve manje i manje eskapizma. Mislim da je to nužan proizvod neravnopravne trke tehnologije i razvoja ljudske svesti. Dokle će to dovesti? Optimista sam po prirodi, pa se nadam da će sve ispasti dobro, ali mnogo je pokazatelja da neće“, zaključuje Goran Skrobonja.  

     

    (Sutra: Kako su distopije iz prošlog veka najavile novu normalnost današnjice)
     

    Tagovi:
    distopija, serije, film, budućnost, Goran Skrobonja
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga