02:01 19 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    41743
    Pratite nas

    Bio je u svemu prvi, i najbolji. Prvi je skinuo mikrofon sa stalka i počeo da hoda po bini, prvi sišao u publiku koja je oduševljeno pružala ruke da ga samo dotakne, prvi je bacio sako u publiku, prvi postao zvezda u SSSR-u...

    Prvi klubovi obožavalaca i kod nas i u SSSR- bili su klubovi „đokista“. Onih koji su ga pratili na svakom koraku, donosili mu cveće, znali sve njegove pesme, slavili njegov rođendan, 30. oktobar, kao svoju najveću slavu. I trudili se da u svemu budu najbolji – da ga budu dostojni.

    Bio je najbolji i onda kad nisu hteli da mu daju „Zlatni mikrofon“, kad je 1961, krenuvši iz Doma sindikata kući (tada je stanovao na Terazijama) zatekao ogromnu masu naroda koja je čekala da ga pozdravi. Pevao je i tada stojeći na krovovima automobila, na rukama i ramenima obožavalaca, bez mikrofona, bez muzike…

    A govorili su da – nema glas.

    Posle toga došle su nagrade –  zlatni mikrofoni, pesme leta, festivali, Beograd, Zagreb, Sarajevo, Opatija obožavali su „Natali“, „Romanu“, „Lazarelu“, „Emu-Emili“, a mnoge tek rođene devojčice dobijale su ime po njegovim pesmama.

    Voljen je i obožavan kao niko pre njega. A za dane ljubavi – davao je sebe. Celog.

    „Đokisti“ su ga zvali prosto – Čovek. Kako je mnogo stalo u tu jednu reč! Čovek koji je brinuo i o njima, koji se trudio da pomogne svakome, koji je uvek imao vremena da čuje i pomogne. Put do njegovog stana u ulici Miloša Pocerca, bio je posut cvećem, zidovi ispisani porukama ljubavi. Poštansko sanduče – koliko četiri druga. I uvek prepuno.

    A počelo je jednim zviždukom. Istina – u 8.  U istoimenom filmu. Taj zvižduk pratiće ga sve do same smrti. Od danas više neće imati ko da zazviždi.

    A zviždao je pevao i u SSSR-u. Njegova pojava izazvala je pravi tektonski poremećaj. Za Sovjete, to su bila otvorena vrata na „Zapad“. Punio je sale sa po više desetine hiljada ljudi.

    Tvorac najlepših balada, pevao im je i svoje, ali i njihove pesme. Klubovi „đokista“ su nicali kao pečurke u velikoj zemlji. Ispred prodavnica gramofonskih ploča bili su kilometarski redovi. Nikad nije bilo dovoljno za sve. Zato su prodavci ispisivali na izlozima – „Marjanovića – njet“.

    Tamo je sreo i „svoju Natali“, Eli iz Lenjingrada, koja je bila vodič u grupi, a postala mu je žena, majka njegove Nataše, Nevene i Marka, najveći oslonac u životu i neverovatna pomoć.

    Nakon što je doživeo moždani udar u Melburnu, dok je pevao pesmu „Mene nema ko da žali“, nije više mogao da peva, ali ludo srce nije moglo da stane. Pojavljivao se na plejbek i doživljavao ovacije kao u najboljim danima.

    Bio je gost i u Moskvi, velika sala hotela Rusija bila je prepuna mladih ljudi. Za Đorđa su svi znali, kao i za njegovu bolest. Pojavio na sceni, začula se pesma, a on je lagano krenuo ka stepenicama. U sali – muk. Prosto se osećalo da cela sala strepi hoće li moći da siđe. I uspeo je. Prolomio se gromoglasan aplauz.

    I bina je opet bila puna cveća, i masa ljudi je opet išla za njim, i to je opet bio – „naš“ Đorđe.

    Dobio je sve moguće nagrade, i ordenje i naše i sovjetsko. Ima muzej u svom rodnim Kučevu, ali i u Moskvi. Pobedio je u svim mogućim bitkama, samo je bitku sa koronom izgubio. Ludo srce juče je stalo.

    Zbogom, Milorde, svi ćemo žaliti za tobom.

    Pročitajte još:

    Veliko poštovanje kolega: Đorđe Marjanović je za nas isto što i Elvis za svet – nulta tačka rokenrola

    Oproštaj Radmile Karaklajić: Srećna sam što nosim deo Đorđevog duha, što sam s njim disala na sceni

    Pet pesama po kojima ćemo pamtiti Đorđa Marjanovića /video/

    ► Kako se Ruski dom oprostio od velikog Đorđa Marjanovića

     

    Tagovi:
    zvezda, SSSR, video, pesme, pevač, umetnik, Đorđe Marjanović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga