19:22 21 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 231
    Pratite nas

    Do njegovog pojavljivanja sve je bilo nekako klasično: dođe čovek koji ima i glas i stas pred mikrofon, spusti ruke i jednostavno peva. Đorđe Marjanović  je prvi čovek koji je to poništio, otvorio pozornicu i od onog trenutka kad je na nju stao, totalno je sve izmenio.

    Jednostavno, bio je rođen za scenu – seća se Jova Radovanović velike i važne promene koju je legendarni Đoka učinio za našu scenu i muziku.

    Na vest o odlasku Đorđa Marjanovića, harizmatičnog umetnika prepoznatljivog glasa i ponašanja, prisećajući se zajedničkog vremena provedenog na sceni i u umetnosti, Jova Radovanović kao najkarakterističnije u Đokinoj muzičkoj pojavi vidi – uspeh.

    „On je neko ko je na ovim prostorima stvarno bio zvezda, što je retkost. Još ređe je da je to bio i u bivšem Sovjetskom Savezu. I bez obzira što ga dugo nema na sceni, Đorđe je do danas ostao jedan od najzapaženijih estradnih umetnika“, potvrđuje Jova Radovanović vrednost koju je autor „Romane“, „Ludog srca“ i „Zvižduka u osam“ doneo svojom pojavom u domaću muziku.

    Sa njihovih zajedničkih nastupa na scenama Sovjetskog Saveza ostale su, kaže, divne uspomene, ali i podatak da ih je u ovu veliku zemlju prvi put otišli – sa Đorđem.

    „Prvi odlazak ansambla „Sedmorica mladih“ je bio sa Đorđem Marjanovićem. Gostovali smo zajedno, tek kasnije smo nastupali i bez njega.Bio je tamo velika zvezda...

    Za toliku popularnost koju je Đorđe uživao nije bio dovoljan samo talenat, napominje Jova Radovanović. Tada je bilo potrebno mnogo više: da publika poveruje u reči, u melodiju, izraz. Tek tada je počinjala popularnost.

    „Talenat je samo ulaznica, sve ostalo je nešto drugo i ako to nedostaje – od uspeha nema ništa. A Đorđe  je sve to imao i to vrlo izraženo. Bio je jako vredan, vrlo posvećen onome što je radio i uvek mi se činilo da je on o tom svom poslu razmišljao stalno, celog dana, možda je o tome i sanjao. To je razlog i objašnjenje zbog čega je dostigao te visine.“

    No, Đorđe je imao i jedan adut više, podseća Radovanović – imao je talenta za scenu.

    „Bio je rođen za scenu, ne samo za pevanje, već i za pokret, da objasni to što on oseća i radi. Po tome je do danas ostao jedinstven primer. U ono naše vreme to se više cenilo nego danas u ovom koje i ne znam baš mnogo da objasnim.  Ali tada je bilo tako: trebalo je da gestom pokažeš ono što osećaš a ne samo da otpevaš. A kako je to radio Đorđe, najbolje govori onaj njegov sako bačen u publiku, po kome ćemo ga, uz muziku, zauvek pamtiti.“

    Da je Đorđe jedinstven umetnik koji je donosio važne novine na muzičku scenu njegov prijatelj i kolega potvrđuje još jednom specifičnim Đokinim angažmanom: prepevom velikih pesama na srpski. Pevao je „Emili“, „Milord“, „Natali“... približivši tako našoj publici velike hitove nastale u drugim kulturama i jezicima.

    „Vrlo je važan taj segment u Đokinom stvaralaštvu, ali i u muzici uopšte. Mi, muzičari onog vremena, voleli smo da sve to dobro što je dolazilo iz sveta interpretiramo u originalu. Međutim, Đorđe je otišao korak dalje – i iako je original original, na engleskom, francusko, španskom, treba to sve ispratiti – nema ništa lepše dok to neko ne donese u prepevu i to približi publici. Jezik je velika barijera, nisu tada svi znali ni engleski ni francuski ni španski. A on je uspevao da sve to prepeva, otpevati na našem jeziku a onda tom gestikulacijom i svim onim drugim približi publici. Đorđe je to izuzetno dobro radio“, potvrđuje njegov kolega.

    On dodaje da je uz to što je bio jedinstven muzičar, Đorđe bio i jedinstven čovek.

    „Bio je duša od čoveka. U poslednje vreme, posle moždanog udara koji je bio veliki hendikep, bio je uskraćen za mnoge stvari. Nije mogao da govori, pa posle je i to savladao nekako, ali vrlo usporeno. Dok je bio ceo bio je sjajan čovek, drugar. Ništa mu nije bilo teško. U pola noći da ga probudiš on bi ustajao i pokušavao da pomogne, da dopiše tekst. Ja samo mogu da zamislim kako mu je bilo teško kada imaš tu takvu energiju i veliku želju da radiš, a ne možeš. U nekoliko susreta pokušao je to i meni da objasni...“

    Đorđe Marjanović, naš Prisli kako su davno o njemu govorili i napisali, čovek koji je pevao „Mene nema ko da žali“, umesto poslednjeg pozdrava, poslao nam je demanti sopstvenih stihova...

    Pročitajte i:

    Tagovi:
    kultura, pevač, umetnik, Đorđe Marjanović
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga