03:04 17 Jun 2021
Slušajte Sputnik
    Kultura
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 842
    Pratite nas

    Iako je roman „Majstor i Margarita“, najpoznatije delo Mihaila Bulgakova, objavljen četvrt veka nakon smrti autora, momentalno je osvojio prvo sovjetske, a onda i svetske čitaoce. To je književno, rusko čudo i kao Rus veoma se radujem što je ruski pisac na ruskom jeziku napisao to genijalno delo, ocenjuje za Sputnjik pisac i profesor Aleksej Varlamov.

    Maestralni satiričar koji se osećao kao da je „živ sahranjen"

    U ekskluzivnom razgovoru za Sputnjik, upriličenom povodom 130 godina od rođenja Mihaila Bulgakova, profesor Varlamov, koji je napisao i biografiju ovog maestralnog satiričara i kritičara sovjetskog društva u epohi Staljina, ističe da je piščev život veoma nalikovao antičkoj tragediji: „To je istorija neverovatnog talenta i neverovatno nesrećnog života".

    Iako je, u poređenju s mnogim sunarodnicima, izbegao progon, robiju i streljanje, u stalnoj borbi protiv cenzure Bulgakov se osećao kao da je „živ sahranjen“. Tokom života u svojoj domovini uspeo je da objavi samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ i novinske feljtone. Komadi su mu skidani s repertoara, a mnoge njegove kolege, među kojima su bili i Vladimir Majakovski, Viktor Šklovski i mnogi drugi, negativno su ocenjivali njegov književni rad.

    Misterija jedne drame

    Na početku karijere dvadesetih godina Bulgakov je bio vrlo popularan, pre svega kao dramaturg, budući da su njegove drame bile postavljane u najvećim moskovskim pozorištima.

    Drama „Dani Turbinovih“, koja je premijerno izvedena u MHAT-u, izazvala je efekat bombe. Iako je predstava imala neverovatan uspeh kod publike, mnogi su se pitali kako je komad u kojem se sa simpatijom prikazuju pripadnici belog pokreta uspeo ne samo da bude postavljen, nego i da se izvodi dugi niz godina u vodećem teatru zemlje.

    „To je bila drama u kojoj su belogardejci, neprijatelji sovjetske vlasti, bili prikazani kao dobri, simpatični ljudi. To je, naravno, bilo potpuno protivno estetici sovjetskog vremena, u kojem su belogardejci uobičajeno prikazivani kao nekakvi izrodi, čudovišta, užasni ljudi. Bulgakov ih je prestavio s velikom simaptijom. Ne samo Majakovskom, mnogima se to nije dopalo. To je bila kao nekakva sprdnja za proletersku, komunističku kritiku i niko nije mogao da shvati zašto je ona uopšte dozvoljena“, kaže u razgovoru za Sputnjik ruski pisac i profesor Aleksej Varlamov, autor biografije o Mihailu Bulgakovu.

    Prvi razlog za to što je komad tako protivan novim sovjetskim kulturnim kanonima uspeo da opstane na sceni jeste, kako kaže Varlamov, to što se predstava dopala prvom čoveku MHAT-a Konstantinu Stanislavskom.

    „Stanislavskom se nisu sviđali ni Bulgakov ni njegov komad, ali je on bio istinski pozorišni čovek i pravi reditelj. Kada je video predstavu koju su napravili mladi ljudi, Stanislavski je shvatio da je ona odlična, čudesna. I tada je počeo strastveno da je brani. Iako je cenzura bila protiv te predstave, Stanislavski je svojim velikim autoritetom uspeo da ubedi vlast da je dozvoli makar na jednu godinu“, objašnjava Varlamov.

    Ipak, autoritet Stanislavskog ne bi bio dovoljan da spasi komad. Tajna njegovog opstanka na sceni je bila u tome što je predstavu video Josif Staljin kome se ona svidela još više nego prvom čoveku MHAT-a.

    „To je bila velika psihološka zagonetka: šta je moglo Staljinu, tom tiraninu, krvožednom ubici da se dopadne u predstavi. Po svoj prilici je razlog bio to što u predstavi jesu s velikom simpatijom bili predstavljeni neprijatelji sovjetske vlasti, ali su oni prikazani kao otvoreni protivnici. Kao čovek s istoka, Staljin se bojao noža u leđima, onih koji govore da su revolucionari, a u duši su kontrarevolucionari. Tada je postojao izraz 'rotkvica' - spolja crvena, a kada je zagrebeš, unutra je bela. Junaci Bulgakova nisu 'rotkvice', oni su beli. Pored toga, ti beli momci su, iako su simpatični, istorijski gubitnici. Taj komad govori o slabosti belog pokreta i o snazi crvenog pokreta, boljševizma, o njegovoj istorijskoj pobedi. Staljin je isticao da je važno da je komad ispravno istorijski postavio stvari. Zato je predstava opstajala, a Staljin podržavao Bulgakova“, objašnjava Varlamov.

    Sovjetski vođa je, prema njegovim rečima, tu predstavu gledao čak 15 puta. Uživao je u igri glumaca, dopadala mu se estetika te drame kao klasičnog čehovljevskog komada, kao i njeni junaci.

    Kada su mu „pravoverni“ sovjetski dramaturzi napisali pismo u kojem su tražili da se Bulgakovljev komad skine s repetoara, Staljin im je direktno odgovorio: „Kada naučite da pišete kao Bulgakov, razgovaraću s vama“.

    Zašto se Staljin predomislio

    Komad je, međutim, u martu 1930. godine ipak bio skinut s repertoara i dugo niko nije mogao da shvati šta se dogodilo i zbog čega je Staljin odjednom promenio mišljenje o svom omiljenom delu.

    Aleksej Varlamov
    © Sputnik
    Aleksej Varlamov

    „Tek kada je nastupila epoha perestrojke, kada su otvoreni pojedini arhivi Kremlja, utvrđeni su razlozi. U februaru 1929. godine počelo je obeležavanje dekade ukrajinske književnosti i u Moskvu su doputovali ukrajinski pisci koji su se susreli sa Stanjinom. Objavljen je stenogram s tog sastanka, iz kog se vidi da su oni direktno zahtevali od Staljina da 'Dane Turbinovih' skine s repertoara, jer su smatrali da je to antiukrajinski komad. Staljin se uplašio i napravio ustupak. Ono što nisu uspeli da postignu velikodržavni sovjetski dramaturzi, uspeli su ukrajinski“, konstatuje Varlamov.

    Ne dirajte vi mene, neću ni ja vas

    Mihail Bulgakov je imao izrazito negativan odnos prema revoluciji, jer je bio čovek koji voli udobnost, a ne voli potrese i katastrofe. Posebno je bio osetljiv na nasilje, teror, zločine i bedu, sve ono što je pratilo revolucionarne promene u njegovoj zemlji.

    „Nakon revolucije je usledio građanski rat čiji je svedok bio, a u nekom smislu i njegov učesnik, jer je tada živeo u Kijevu. Video je kako se tri snage, 'crveni', 'beli' i ukrajinski nacionalisti, bore jedna protiv drugih. On nije podržavao nikoga od njih“, napominje naš sagovornik.

    Bulgakov je otvoreno govorio o tome da ne voli sovjetsku vlast, o čemu svedoče i protokoli sa saslušanja na koje je pozvan 1926. godine.

    „Otvoreno je tada rekao da je tokom Građanskog rata bio na strani 'belih', ali i da vidi da je nova vlast veoma čvrsta i jaka i da je revolucija isuviše veliki i važan događaj da bi je podvrgavao satiri. Bulgakov je dvadesetih godina, zapravo, predložio sovjetskoj vlasti da zaključe separatni mirovni sporazum: Vi ne dirate mene, a ja ne diram vas. Ništa od vas ne tražim, samo mi dajte mogućnost da sedim u tišini i da pišem svoje knjige. One mogu da budu satiričnog karaktera, jer je moj talenat satiričarski, ali ja se ne bavim sovjetskom političkom delatnošću. I to je istina. Koliko god da je bio opoziciono nastrojen prema vlasti, Bulgakov se nikada nije približio nijednoj formi političke borbe protiv boljševika, jer je smatrao da je to nepotrebno i besmisleno“, naglašava Varlamov.

    Osuđen na „crvene“

    Ako je pisac o nečemu i maštao kada je reč o otporu sovjetskom sistemu, onda je to bio san da ode iz Sovjetskog Saveza.

    „Želeo je to užasno i strašno i nije mogao da oprosti svojoj prvoj ženi (Tatjani Lapi) što ga je na neki način sprečila da ode tokom Građanskog rata, kada se našao u Beloj armiji, u kojoj je u početku radio kao lekar, a potom kao novinar. U trenutku kada je Bela armija napredovala, on je bolovao od tifusa, imao je temperaturu 40 stepeni i bio između života i smrti. Kuda je žena mogla da ga vodi? Razboleo se kada su na vlasti bili 'beli', a ozdravio kada su došli 'crveni'. I pod njima je morao da živi celog života“, kaže Varlamov.

    U jednom od pisama Staljinu, u kojem ga je molio da ga protera iz zemlje i da mu tako omogući da diše i piše nesputano, sebe je uporedio s vukom kojem su savetovali da ofarba krzno. „Besmislen savet. Bio ofarban ili ošišan, vuk ipak ne liči na pudlicu“, pisao je Bulgakov. Sovjetski vođa mu je na to cinično odgovorio: „Zar smo vam toliko dosadili?“

    Da je išta zavisilo od samog pisca, on bi zajedno s belim pokretom otišao u emigraciju i njegov život bi proticao u Parizu, bio bi predstavnik znamenite ruske dijaspore, ali sudbina je, kako kaže naš sagovornik, htela drugačije.

    „Majstor i Margarita“ – vidljivi smeh i nevidljive suze

    Roman „Majstor i Margarita“ Bulgakov je počeo da piše 1929. godine, a završio ga je neposredno pred smrt, diktirajući iz postelje njegova završna poglavlja svojoj supruzi Jeleni Sergejevnoj. Taj izvanredni roman u romanu, sastavljen od dva paralelna „jevanđelja“, jednog koje se po diktatu Satane odigrava u sovjetskoj Moskvi tridesetih godina, i jednoj u čijem su središtu Ješua Ha Nocri i Pontije Pilat uoči Raspeća, mnogo puta je dramatizovan i postavljan na pozorišne scene širom sveta.

    Roman je doživeo i nekoliko filmskih ekranizacija, među kojima je i ona u režiji Aleksandra Saše Petrovića iz 1972. godine. Ovog leta, kako je najavljeno, u Rusiji će početi snimanje filma po motivima romana „Majstora i Margarita“. Premijera filma pod nazivom „Voland“, koji režira Mihail Lokšin, očekuje se krajem sledeće godine.

    Ilustracija Jelene Martinjuk za roman „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova – Majstor
    Jelena Martinjuk
    Ilustracija Jelene Martinjuk za roman „Majstor i Margarita“ Mihaila Bulgakova – Majstor

    „'Majstor i Margarita' je roman koji izaziva vidljivi smeh i nevidljive suze, kao i u delima Gogolja. To je roman o porazu čoveka, koji postavlja pitanje da li je zlo jače od dobra, da li je Đavo snažniji od Boga. Nije slučajno figura Volanda (Đavola) u romanu umetnički ubedljivija od figure Ješue (Isusa Hrista). To je, zapravo, veoma tužan roman, beznadežan, roman o golgoti bez vaskrsenja. Čini mi se da je to najjača autobiografska crta romana, jer se upravo tako – beznadežno - osećao Bulgakov krajem tridesetih godina u Moskvi“, smatra Varlamov.

    Prema njegovom mišljenju, junački je to što je Bulgakov uspeo da, bez obzira na svoje očajanje i bezislazno stanje, napiše knjigu koja kod većine čitalaca izaziva prevashodno smeh.

    „Ta knjiga, s jedne strane govori o porazu čoveka, ali s druge strane govori o pobedi autora. Kolikog god da je sam Bulgakov bio protiv svoje sudbine, ona je učinila svoje, postigla je da on napiše takvu predivnu knjigu koja je publiku osvojila momentalno, prvo u Sovjetskom Savezu, nakon objavljivanja 1967. godine, a potom i širom sveta. A ta pobeda traje već gotovo pola veka i ne nazire joj se kraj. To je književno, umetničko, rusko čudo i kao Rus se veoma radujem što je ruski pisac Mihail Bulgakov, na ruskom jeziku, napisao taj genijalni roman“, zaključuje Aleksej Varlamov.

    Delom velikog ruskog pisca Mihaila Bulgakova u emisiji „Moj pogled na Rusiju“ bavila se i glavna urednica Sputnjika Srbija Ljubinka Milinčić

    Tagovi:
    Majstor i Margarita, književnost, Aleksej Varlamov, Mihail Bulgakov
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga