14:42 22 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik

    Ne. Nije sve to normalno

    © Foto : fiba.basketball
    Svetsko prvenstvo u košarci 2019
    Preuzmite kraći link
    Piše
    Svetsko prvenstvo u košarci (241)
    11326
    Pratite nas

    Ne postoji navijač Srbije u košarci koji nije čuo onu čuvenu Mute Nikolića: „Šta se radujete? Pa to je sve normalno“. Nema rečenice koja je više ušla u srca ljubitelja košarke i postala sinonim za sve uspehe „plavih“. A toliko ih je bilo u poslednjih 20 godina da ih je teško i setiti se. Bogu hvala. I biće ih.

    A da li je sve to normalno? I ono sve dosad, i ovo sada? Na žalost svih nas, u Kini tu rečenicu nećemo čuti. Čekaće Muta neki novi trenutak da opet nasmeje i obraduje naciju. I dočekaće ga. Nema sumnje u to. Možda već dogodine u Japanu na Olimpijadi.

    Ali opet, da li sve što je Srbija radila i radi na košarkaškom terenu zaista normalno? Teško je reći da jeste. Da, znamo da smo talentovani za igru pod obručima. Znamo tu igru u prste. Da cepamo mrežicu sa pola terena, da loptu zakucavamo u koš kao Ameri burger u stomak, da se branimo kao Rusija svoje granice... Ali na tome radi pola sveta. Decenijama ulažu i trude se da stignu delić onoga što smo mi postigli još dok smo zidali gradove i državu iz pepela. Malo je stvari u kojima se neko ugleda na nas. Pokušava da bude „mi“. Da dosanja sve one snove koje smo mi mnogo puta ostvarili. Da bude prvak Evrope, sveta ili Olimpijade u košarci. Da podigne pehar namenjen najboljem. Da njegova himna, kao naša, zagrmi prepunom halom, zastava se zavijori, da konfete polete do svoda i nazad prekrivajući heroje.

    Ovog puta će to doživeti neko drugi. Argentina ili Španija. Reda radi, reći ćemo da Argentina ima 42 miliona stanovnika, Španija 47, a mi ih imamo svega šest-sedam.

    I svi oni trče po parketu. Vežbaju. Stvaraju. Rade. Kad ni to nije dovoljno, mnogi „uvoze“ igrače koji im fale, ulažu milione u sportske hale, struku, lobiraju gde god mogu, samo da osete delić onoga što su „ludi“ Srbi iz prvenstva u prvenstvo osećali. Doživeli. Proslavili.

    © AFP 2019 / JEFF HAYNES
    Generacija predvođena Bodirogom, koja je usred Amerike podigla pehar namenjen najboljem na svetu. Indijanapolis, 2002.

    Mi ovoga leta nećemo, iako smo se navikli. A ima li iko pravo da se navikava na takvu čast? Ima li pravo zemlja koja juri za Evropom i svetom u svemu i svačemu da negoduje što, eto, na jednom turniru, nije uspela da presliša ceo svet i digne ruke uvis u ime pobede nad njim? Teško. Ne samo naša, već i one mnogoljudnije, veće, sređenije, bogatije, u kojima postoji sistem. U kojima se radi i ulaže danas, da bi se za deset godina igralo neko finale. Možda. Ako se sklope kockice i zvezde na nebu.

    Nama ovaj put nisu, iako je delovalo da baš sada hoće. Boli. Znamo... Moglo se. Kvalitetom, talentom, srcem nadmašiti taj bogati svet. Moglo se, kao i milion puta do sada. Da, verovali smo. I verovaćemo uvek. Jer ako koja naša ekipa zaslužuje to, onda su to naši košarkaši. Pet titula prvaka sveta, olimpijsko zlato, osam medalja prvaka Evrope i još 16 finala sa najvećih smotri.

    Da li je baš normalno? Ne zvuči da jeste. Ne za nas male, siromašne... Ne za nekoga ko ne zna šta će sutra, a kamoli za deset godina. Ne za nekoga ko samo srcem ide napred. Napred protiv celog sveta, talentom. Bez kapitala — u vreme kapitalizma. Zaista ne zvuči normalno, koliko god da je legendarni Muta bio u pravu svaki put kad je izgovorio svoju čuvenu rečenicu. Srbija u košarci je sinonim za kontradiktornost. Da sve što ne može, može. Da David pobedi Golijata. Da Sizif istera svoj kamen na vrh.

    Kako kroz istoriju, tako i danas u Kini. Poletela je četa Saleta Đorđevića. Preskočila sve pred sobom. Uhvatila zalet u pripremnom periodu, nastavila na prvenstvu, napunila koš do vrha svakom protivniku, bila glavna senzacija, a onda se olupala u dva dana o Španiju i Argentinu. I kad su svi očekivali „normalnost“ — da je dokusure silni Amerikanci, opet se uzdigla, opet raširila krila, i kad pobeda nije značila ništa osim pokazivanja ponosa i prkosa, pokazala da baš je to ono što je veće i bolje nego kod najvećih. Ponos.

    Jesam mali, ali na terenu mogu da budem zver. Možda ne uvek, možda ne svuda. I ja sam od krvi i mesa. Možda i ja imam pravo na loš dan... Loš turnir. Ne borim se samo sa rivalima. Ima u mojoj glavi mnogo ratova. Većih i jačih od protivnika. I bitnijih možda od medalje. Ali imam i srce koje će me podići kad se očekuje da me zakucaju — pravo u parket. U inat, prkosim realnosti. I u nokdaunu pokazujem zube. Ne priznajem poraz. Ne u košarci! I nekada, i sada, i zauvek!

    Da li je to sve normalno? Da li je logično? Verovatno nije... Ali mi ne umemo drugačije.

    Srbija je zemlja košarke, svete. Ne zaboravi to... Ako to i ne vidiš na postolju ovoga puta, možeš u našem ponosu.

    Dok se „ne poćeramo opet“.

    Tema:
    Svetsko prvenstvo u košarci (241)
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga