00:13 22 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Bombardovanje Beograda 1999.

    Generaciji 1999. serviraju i američku „istinu“

    © Tanjug / VLADIMIR DIMITRIJEVIC
    Politika
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    6867

    Deca rođena 1999. godine, koju ćemo pamtiti po NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju, ove godine postaju punoletna. Povodom godišnjice, razgovarali smo sa učenicima Prve beogradske gimnazije rođenim u vreme rata protiv NATO-a.

    Učenica trećeg razreda A. S. kaže da joj je prva asocijacija na 1999. godinu bombardovanje Srbije. Rođena je u Peći, njena porodica je živela odmah pored Pećke patrijaršije. Smatra da je te godine Srbima učinjena velika nepravda, a da je, istovremeno, zapadna propaganda predstavljala Srbe kao krivce koji su započeli rat.

    Špijuniranje (ilustracija)
    © Flickr / Philippe Put

    „Znam za slučaj ’Potkovica‘, da smo navodno mi pokušali da proteramo sve Albance sa Kosova, i za slučaj iz Rogova i razne druge priče. Sve to je tako predstavljeno i onda je iz čista mira počelo bombardovanje. Znam da su oko 19.45 sati počeli da nas bombarduju. Iako su rekli da će bombardovati samo vojne ciljeve, nije ih bilo briga za civilno stanovništvo koje nije znalo ni o čemu se radi. A da ne pričam o finansijskoj šteti“, kaže ova učenica.

    Dodaje da su se za vreme bombardovanja njeni roditelji i rodbina krili u podrumu.

    „Pošto je otac moje majke bio jako star i bolestan, dobio je moždani udar pošto nije mogao da preživi toliki stres“, kaže ona.

    Panična „šizela

    Učeniku trećeg razreda G. M. prva asocijacija na 1999. godinu je bombardovanje i obaranje nevidljivog aviona „kao dokaz da ratna taktika i znanje mogu da pobede visoku tehnologiju“.

    To je bio kraj perioda raspadanja Jugoslavije, iako je i kasnije bilo konflikata u Makedoniji, ali je to bio završetak „jedne geostrateške igre koja traje 200 godina“.

    „Moj otac nije radio, bio je na nekom ratnom položaju, čuvao je svoj fakultet pošto je profesor i nije išao na front, tako da je dosta lagodnije živeo od ostalih punoletnih muškaraca koji su dobili poziv. Moja majka je bila prestravljena i dosta je paničila. Uglavnom je ležala, znam da se jedanput sakrila pod sto kad se čula sirena koju ona zove ’šizela‘“, kaže G. M.

    Svetla tačka

    Maturant U. Č., rođen pre agresije u Prištini, živeo je u Lipljanu do 2004. Iz priča roditelja i rođaka, od kojih su neki još uvek na Kosovu, u Kosovskoj Mitrovici, saznao je da su zapadni mediji „režirali“ tzv. humanitarnu katastrofu, odnosno priče o navodnom progonu Albanaca.

    „Kad je počelo bombardovanje, moj otac je bio u ratu, u vojsci. Majka mi je pričala da je bila jako potresena, da nisu znali šta se dešava jer nije bilo moguće komunicirati i da je bilo jako strašno. Neki put se noć pretvarala u dan, nešto kao na filmovima… Ona kaže da je to bilo jako traumatično iskustvo. Rekli su mi da sam bio jedina svetla tačka u svemu tome. Nekako su samo skretali misli sa svega jer sam tad bio dete od godinu dana“, kaže on.

    Na Kosovu je živeo do svoje šeste godine i seća se rupa od metaka na zgradama, kratera od bombi i radioaktivnih zona izazvanih bombama sa osiromašenim uranijumom. Kaže da su sve zgrade ličile na kaveze jer su na prozorima bile rešetke.

    Ulični rat

    Po dolasku Kfora, kretanje im je bilo jako ograničeno.

    „Mogao sam da idem ispred zgrade i mogao sam da idem do vrtića. Jednostavno, to mi je bila jedina ruta kojom sam mogao da idem kroz grad. Nije moglo drugde da se ide zato što nije bilo bezbedno“, kaže on.

    Lipljan su napustili 11. marta 2004. godine, šest dana pre pogroma.

    „Moj otac je tada radio u OESC-u kao prevodilac, a pre 17. marta su se dešavale razne stvari. Na primer, u to vreme se čulo na svakih sedam dana ili da je neko nestao, ili su nalazili neku decu ubijenu pored reke, ili se neko udavio… Non-stop se to dešavalo, i kad je to čuo moj otac, kao da je sabrao dva i dva i samo je rekao — idemo! On je ostao posle nas i skoro mi je pričao kako se probijao kroz ulice… Pokušao je da izađe, probijao se, ali to su bili, bukvalno, ulični ratovi“, kaže on.

    Cenzurisan školski program

    Zgrada Prve beogradske gimnazije
    Radoje Pantović
    Zgrada Prve beogradske gimnazije

    Bombardovanje se kroz školovanje malo pominje, kaže U. Č., ali nije siguran da li bi i trebalo više, jer je reč o skorašnjem događaju. Ako bi Srbija „gurala“ svoju priču, podsticala bi se mržnja koja nikad nije dobra, smatra on.

    I dalje traje konflikt i to ne bi pozitivno uticalo na situaciju. Osnovci su dovoljno informisani, ocenjuje, ali bi srednjoškolci trebalo više da uče o bombardovanju.

    A. S. kaže da su lekcije o bombardovanju u udžbenicima za osnovnu školu previše cenzurisane. Izgledaju tako da idu rečenice zvaničnih izveštaja, pa onda rečenica subjektivnog mišljenja autora, koja je u stvari „mišljenje našeg naroda“.

    Povremeno se ubacuju rečenice koje govore kako mi na to gledamo, ali u suštini, drže se onoga što su Sjedinjene Države postavile kao zvanično mišljenje, smatra ona.

    Između istorije i politike

    Kremlj - pripadnici Predsedničkog puka
    © Sputnik / Mihail Voskresenski

    G. M. kaže da se bombardovanje Srbije ne obrađuje dovoljno u školskom programu jer se profesori istorije uglavnom drže pravila da je sve starije od 50 godina — istorija, a sve mlađe — politika.

    „I obično to zaobiđu. Ispričaju nekoliko rečenica, ali to je vrlo blisko i aktuelno. Mi nismo rešili neke probleme iz Drugog svetskog rata, uslovno rečeno, pa i oko toga na časovima mogu izbiti rasprave, pa profesori kad treba da predaju tako nešto okolišaju, jer srpsko javno mnjenje, što stručno što opšte, uopšte nije konsolidovano oko takvih stvari“, kaže on.

    Lično je zainteresovan za događaje iz skorije istorije i najviše se informiše na internetu, jer je internet „jedini medij koji se ne može cenzurisati“ i lako se može utvrditi ko je ulepšao istinu, a ko ne.

    „To što se desilo je svakako nečuveno. Zavisi ko kako gleda. Mi ćemo to uvek gledati kao agresiju, a strani zavojevač kao prepreku na svom putu ka mineralnim izvorima, resursima, što je sa njihove strane potpuno legitimno. Tako da zavisi samo sa koje strane gledamo“, smatra on.

    Crno-beli svet

    Profesorka istorije u Prvoj beogradskoj gimnaziji Biljana Krstić kaže da je bombardovanje SRJ u školskom programu zastupljeno krajnje informativno. Prelistavajući udžbenike, uverila se da su se autori potrudili da to bude krajnje objektivno i da se nigde ne vidi njihov lični stav.

    „Bežimo od toga zato što je to blisko i bežimo od toga da stvari nazovemo pravim imenom i zaista će morati da prođe neki određeni vremenski period pa da se vidi kako se sve to dešavalo. Nažalost, ni struka nije dala odgovor i ne možemo od učenika niti od predmetnih profesora da očekujemo da imaju stav, ako je struka još uvek vrlo podeljena. Ne samo struka nego i javnost“, kaže ona.

    Imamo ljude koji će reći: Dobro je što je došlo bombardovanje, to je oslabilo Miloševića, pa je on posle toga pao, a imamo i druge koji će ići u krajnost da mi ništa nismo skrivili, da se ceo svet urotio protiv nas iz nama nekog nepoznatog razloga i zbog toga smo morali da budemo slomljeni.

    „Istina je uvek negde na sredini i nije crno-bela, a mi imamo običaj da stvari predstavljamo crno-belo“, kaže profesorka istorije.

    Kraj istorije — 1945.

    Lekcija u udžbenicima se zove „NATO agresija“ i bar je u naslovu događaj nazvan pravim imenom jer je to zaista bila agresija na jednu suverenu državu. Biljana Krstić kaže da je nekad jako dobro da učenike to previše ne zanima, jer kad ih zanima, tu je previše ličnih stavova.

    Današnjim učenicima je još interesantnije ko su bili partizani, a ko četnici, a NATO agresiju još ne doživljavaju kao deo istorije jer su i oni deo toga i njima se istorija završava 1945. godine.

    Problem sa učenicima koji se interesuju za teme raspada Jugoslavije je što oni unapred imaju stav, pa će na osnovu stava tražiti informacije kojima će ga potkrepiti. I tu nastaje problem i za nastavnike i za društvo, kaže Biljana Krstić.

    Tagovi:
    šizela, školski program, četnici, partizani, učenici, deca, istorija, Pećka patrijaršija, agresija NATO na SRJ, Drugi svetski rat, Prva beogradska gimnazija, NATO, SRJ, Kosovo i Metohija, SAD, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga