14:36 18 Oktobar 2019
Slušajte Sputnik
    Generali Nebojša Pavković i Vladimir Lazarević na Kosovu tokom NATO agresije na SRJ.

    General Lazarević: Plakao sam kada smo se povlačili s Kosova!

    © AP Photo /
    Politika
    Preuzmite kraći link
    4571
    Pratite nas

    Vladimir Lazarević, penzionisani general-pukovnik i nekadašnji ratni komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, u velikoj životnoj ispovesti za „Alo!“ otkriva kako je izgledalo njegovo druženje sa generalom Nebojšom Pavkovićem, Slobodanom Miloševićem, kao i šta misli o Haškom tribunalu...

    Kako je izgledao Vaš odlazak u Hag?

    — Bilo je to 3. februara 2005. Mnogo teško vreme za Srbiju. Dobrovoljno sam otišao u Hag i bez primljene optužnice, što je retkost. Pitao sam tada Vojislava Koštunicu: „Šta Srbija dobija time ako se ja predam?“ Objasnio mi je da će to relaksirati ulogu Srbije u pregovorima sa EU i u vezi sa pitanjem KiM. Odgovorio sam mu: „Evo moje glave na panju ako će Srbiji biti lakše“.

    Treba li Miloševiću podići spomenik u Beogradu?

    — Po tom pitanju treba pokušati da se pronađe jedan širi konsenzus u kojem bi učestvovali svi. Ja lično nemam ništa protiv da Srbija podiže spomenike svojim predsednicima, nekadašnjim, sadašnjim, a čak vidim da se priča i o spomeniku Zoranu Đinđiću. Mislim da spomenici treba da nas spajaju, a ne zavađaju.

    Kako ste se osećali kada ste stigli u Sheveningen?

    — Došao sam u Hag avionom Vlade u pratnji ministara Stojkovića i Lončara. Osećaj je bio jeziv, taj period sam nazvao „put na haško raspeće“. U tom momentu, sve mi je prošlo kroz glavu, od 1998. godine do tada. Svaki detalj mi je kao na traci prolazio kroz glavu. Bio sam svestan da dolazim u okove i u neprijateljske ruke.

    Pre Vašeg puta u Hag, išli ste kod počivšeg patrijarha srpskog Pavla?

    — Jesam, na njegov zahtev video sam se s njim. On mi je tada poručio da će se moliti za mene i da se živ vratim sa tog raspeća. Dao mi je blagoslov i poklonio ikonu, koju i danas čuvam. Pamtim njegove reči: „Generale, sve će proći, ostaju samo duša, obraz i dobra dela“.

    S kim ste se najviše družili u Hagu?

    — Trudio sam se se da što više radim na pripremi svoje odbrane i sam sebi sam oduzeo većinu slobodnog vremena. Ipak, najviše sam se družio sa predsednikom Miloševićem, tu je bio i Milan Milutinović, generali Ojdanić i Pavković, Nikola Šainović, Jovica Stanišić, Šljivančanin, Šešelj… Uglavnom sam se družio sa našima.

    Da li mislite da su Miloševića ubili?

    — O tome kakav je odnos bio prema Miloševiću ne mogu da govorim, jer to zaista ne znam. Ono što mogu da kažem, sa aspekta lečenja u Hagu, a iz mog iskustva — u Sheveningenu su činili kardinalne greške. Zaista su nam lekari u Hagu kršili osnovna ljudska prava.

    Tribunal se za Svetog Nikolu gasi?

    — Kamo sreće da taj, kako ga zovu, sud uopšte nije ugledao svetlost dana. Ne verujem da se iko od onih koji su stvarali to pravno čudo i monstruma može pohvaliti da su postigli cilj, a to je, kako su naveli prilikom osnivanja — pomirenje. Hvala bogu da odlazi u istoriju, i Hag treba što pre zaboraviti.

    Da li se baš tako lako može zaboraviti?

    — Naravno da je teško zaboraviti sve šta se tamo dešavalo. Naročito nama koji smo prošli tu golgotu ili porodicama čiji su članovi tamo ubijeni.

    Hoće li Hag osuditi Mladića?

    — Teško mi je da to komentarišem. Znam da ni protiv mene nikakve dokaze nisu imali, nijednog svedoka, čak ni Albanca nisu mogli da nađu, pa sam prošao kako sam prošao… Zato se bojim za Mladićevu sudbinu.

    Zamerate li sebi nešto nakon toliko godina?

    — Držao sam se uvek maksime da je prava pravda istina. Nemam sebi šta da zamerim. To saznanje me je i održalo u životu. Bio sam oficir, general, branio sam zemlju.

    Stavljali su Vam na teret proterivanje Albanaca?

    — Ta priča sa egzodusom Albanaca je toliko smešna. Ako je to tačno i to mi pripisuju kao greh, zašto mi kao komandantu Prištinskog korpusa nisu pripisali i krivicu za proterivanje 150.000 Srba sa Kosova? Više je Srba napustilo KiM nego Albanaca, ali o tome se ne govori.

    Da li je tačno da ste grubo sprovodili silu na KiM?

    — Nije. Prištinski korpus je mogao da upotrebi 20 puta više borbenog dejstva i sile koje smo u to vreme imali i da uništimo neprijatelja kako na Kosovu, tako sve do severne Albanije. Mi svojom odlukom to nismo upotrebili, a da jesmo, bilo bi krvi do kolena.

    Da li je Milošević naredio upotrebu te jake sile?

    — Ne, Milošević nikada nije naredio ništa suprotno od onoga što smo radili. S njim u ratu nisam nikada ni razgovarao. On je komunicirao s Pavkovićem.

    Kakav je Vaš odnos sa Nebojšom Pavkovićem?

    — Ja sam s Pavkovićem ratni drug. On je kao komandant Armije, iako to nije njegova dužnost, proveo najviše vremena u ratu na mom komandnom mestu. To dovoljno govori. I danas se čujemo i družimo. On i ja smo čuvali jedan drugog u ratu, jer smo dobili informaciju da je čak 400 specijalaca NATO-a došlo na KiM sa zadatkom da nas ubije. Mi smo sprečili da se pokori Srbija.

    Da li ste imali sukob sa predsednicima, pre svih mislim na Miloševića i Koštunicu?

    — Kao general, na svu sreću nisam imao neke posebne kontakte s političarima. Izvršavao sam svoje zadatke, a kada sam video da nešto nije u redu, išao sam dotle da kažem: „Ja neću više biti general“. To sam rekao 2002. godine Vojislavu Koštunici: „Vi nađite drugog komandanta, a ja da učestvujem u razbijanju vojske neću. Na mene ne računajte“.

    Kako danas gledate na povlačenje vojske s Kosova?

    — U tom trenutku sam imao druge probleme. Morao sam da izvučem ljude i opremu, a da ne doživimo debakl. S vojničkog gledišta sam znao da je cilj da se ubije 20.000 do 25.000 mojih vojnika na KiM, da sve sravne sa zemljom, a mi smo to sprečili i sačuvali svaki pedalj zemlje, dakle, sa tog gledišta smo briljantno obavili zadatak. Sprečili smo kapitulaciju države i njeno uništenje. S druge strane, napuštanje matične zone moje armije ljudski me je mnogo pogodio, jer sam video da je srpski narod ostavljen na milost i nemilost agresoru. Čak sam i zaplakao. Moram da kažem da lično nisam imao poverenja u sve što je sledilo po Kumanovskom sporazumu, pa i po Rezoluciji 1244. Ja sam poslednji napustio prostor KiM, sve to gledao i sve to dobro pamtim.

    Šta se zaista dešavalo na Košarama?

    — Vidite, na Vaskrs, 9. aprila, došlo je do kopnene invazije na Srbiju s prostora Albanije. Napad je bio strahovit, a neprijatelj mnogobrojan, dobro naoružan, sa dobrom podrškom iz vazduha i najboljim NATO instruktorima… To je bio Vijetnam u malom. Znate, nije tu reč samo o Košarama kao karauli, to svi spominju, a ne znaju da je to zapravo bio front od 15 kilometara.

    Tagovi:
    lazarević, Kosovo i Metohija, general
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga