13:31 15 Decembar 2018
Slušajte Sputnik
    Svečanosti u Parizu povodom 100 godišnjice pobede u Prvom svetskom ratu

    Žestoka kritika „Figaroa“: Srbija nepravedno ponižena

    © REUTERS / Yves Herman
    Politika
    Preuzmite kraći link
    203064

    Protokol francuskog predsednika smestio je predsednika Srbije Aleksandra Vučića izvan zvanične tribine na proslavi 100. godišnjice potpisivanja primirja u Prvom svetskom ratu 11. novembra 2018, postavivši ga izvan dometa televizijskih kamera, navodi francuski list „Figaro“.

    Ovo je bila neprihvatljiva greška, kaže u svom tekstu Žan Kristof Bison, zamenik glavnog urednika Figaroa, ali i ugledni publicista i autor „Romana o Beogradu“, koji se priseća da je Srbija u sukobu, čiji se kraj obeležavao 11. novembra izgubila čak 1,2 miliona ljudi. 

    „Pogrešili smo!“ Visoki član službe protokola Jelisejske palate bio je odgovoran za smeštanje šefova država i vlada na centralnu tribinu koja se nalazila u blizini Trijumfalne kapije povodom obeležavanja 11. novembra — dana primirja u Prvom svetskom ratu. Dok su oko svog domaćina, Emanuela Makrona, sedeli predsednici Rusije, SAD, Italije i Rumunije, država koje su bile francuski saveznici u Prvom svetskom ratu, ali i predsednici Bugarske i Turske i nemačka kancelarka, zemalja koje su bile neprijateljske pre jednog veka, jedan čovek je bio spušten i smešten veoma nisko, nasuprot glavne bine među ministrima, diplomatama i ostalim gostima. Njegovo ime? Aleksandar Vučić, predsednik Srbije.

    Srbija. Zemlja zbog koje je Francuska ušla u rat 1914. godine, vezana diplomatskim i geopolitičkim savezom, ali i bliskim istorijskim vezama (1389. godine, zvona Notr Dama su pozdravljala ono u šta se verovalo da je bila pobeda hrišćanskih Srba nad muslimanski m Osmanlijama tokom bitke na Kosovu), vojnim vezama(u devetnaestom veku srpski ministar rata je bio Francuz Ipolit Monden) i ekonomskim vezama (1914. godine, četiri petine srpskog spoljnog duga bilo je u rukama francuskog kapitala, koji je takođe značajno ulagao u rudnike, železnice i banke u zemlji).

    Zemlja koja je imala gubitke od 1,2 miliona ljudi tokom sukoba, što je činilo 28 odsto stanovništva — tužan podatak.

    Zemlja koja je u prethodnih godinu dana organizovala ceremonije i manifestacije u znak prijateljstva i zajedničke borbe simbolizovane hiljadama francuskih i srpskih grobova na grobljima u Solunu, Monastiru, Skoplju i Beogradu, i svim teritorijama koje su oslobodile srpske i francuske divizije Balkanskog fronta.

    Zemlju koja je u Pariz došla sa svojim patnjama, bolom i velikim žrtvama za zajedničku savezničku stvar, Francuska je rešila da ponizi 11. novembra.

    Zemlja kojoj je Francuska pomogla pre jednog veka zbog mučeništva i napada austro-ugarskih, nemačkih i bugarskih trupa, ali i napada albanskih bandi tokom povlačenja 1916. godine, zemlja zbog koje je napravljeno na desetine odbora pomoći, humanitarnih organizacija i „srpskih dana“, gde su prikupljani novac, odeća, hrana i knjige, da bi se poslale „zemlji heroja“.

    Zemlja čiji je kralj Petar Karađorđević toliko voleo Francusku da se lično angažovao 1870. godine i stupio u Legiju stranaca da bi se pod francuskom zastavom borio protiv Pruske.

    Zemlja koja je u julu 1914. godine dala prvu savezničku žrtvu (16-godišnja srednjoškolka žrtva bombardovanja Beograda od strane austrijskih topova), a u avgustu izvojevala i prvu savezničku pobedu (Bitka na Ceru).

    Zemlja koja je hvaljena četiri godine na simpozijumima na Sorboni (nekad i u prisustvu predsednika Rejmona Poenkarea) i objavljivanjem desetina knjiga (uključujući i strip: „Avanture srpskog malog vojnika“), uz brošure „Ovaj narod je mali, ali ima ogromnu dušu“, i tekstove Apolinera, Pjera Lotija ili Edmona Rostana.

    Zemlja koja je uspela da obnovi vojsku zahvaljujući pomoći svojih francuskih kolega na Krfu i Bizerti, i pronašla u Ažaksiou, Bastiji, Nici, Grenoblu, Parizu, Sent-Etjenu i Bordou dom za hiljade svoje školske dece i studenata nesposobnih za rat zbog gladi i bolesti.

    Zemlja koja je nakon rata proglasila Maršala Franša D’Eperea vojvodom svoje vojske i počasnim građaninom njenog glavnog grada Beograda, u čijem je oslobođenju učestvovao 1. novembra 1918. godine.

    Zemlja koja je došla u Pariz na najvišem nivou u liku svog predsednika, koja je pretrpela velike patnje, boli i žrtvovanja za savezničku stvar, i koju je Francuska odlučila da ponizi 11. novembra. Vrlo skroman opis: ove reči nisu jake koliko bi trebalo da budu. 

    Možete zamisliti kako se predsednik Srbije Aleksandar Vučić mogao osećati kada je između Trampa, Putina i Makrona video nasmejanog Redžepa Erdogana, naslednika turskih sultana i osmanskog genocida nad Jermenima, ili Hašima Tačija, predsednika zemlje koju ne priznaje i koja je u svakom slučaju bila integralni deo i regija Srbije 1914. godine. Po povratku, šef srpske države priznao je da je bio u iskušenju da ustane i ode sa mesta: odustao je, smatrajući da je neprimereno napraviti skandal, ma koliko on bio legitiman u ovom svetom danu. Hvala mu na tome. Veoma ljubazno sa njegove strane. 

    Da, Jelisejska palata je napravila „svinjariju“. Iako je ambasador Francuske u Srbiji Frederik Mondoloni u ponedeljak uputio svoje izvinjenje u ime Pariza (koje je Vučić prihvatio), to nije sprečilo loše raspoloženje u Beogradu. Spomenik zahvalnosti Francuskoj, smešten u parku Kalemegdan, na kojem piše „Volimo Francusku kao što je ona volela nas“, iako je upravo renoviran, išaran je crnom farbom. Pojavili su se i zahtevi da se preimenuju Pariska i Francuska ulica. I lokalna štampa se pobunila.

    Za samo dvadesetak dana, 6. decembra, Emanuel Makron treba da poseti Beograd. Njegov kolega je obećao „grandioznu“ dobrodošlicu, da bi shvatio stav srpske strane kada je u pitanju poštovanje prijateljstva između naše dve zemlje izgrađenog u krvi, i da bismo izbegli nove „svinjarije“. Ovaj put, Francuska će verovatno biti ta koja će biti ponižena.

    Tagovi:
    Aleksandar Vučić, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga