21:07 14 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Novi Sputnjik poredak

    Zašto Amerika gubi Bliski istok (audio)

    Novi Sputnjik poredak s Nikolom Vrzićem
    Preuzmite kraći link
    Piše
    3481
    Pratite nas

    Dok žestoka bitka za Alep, nekada najveći grad u Siriji koji je danas podeljen između zakonite sirijske vlade i koalicije džihadističkih pobunjenika, traje već nedeljama, zaoštrava se i geopolitička bitka za čitav Bliski istok.

    Posle baza u Siriji, ruska avijacija je za udare po islamistima i njihovim saborcima, umerenim pobunjenicima koje naoružavaju Sjedinjene Američke Države, počela da koristi i bazu Hamadan u Iranu. Pomoć regularnoj sirijskoj armiji najavila je i Kina, najavljujući time i svoj pojačani angažman u građanskom ratu u Siriji koji je možda preciznije opisati kao mali svetski rat koji se vodi preko posrednika. Istovremeno, i donedavno nezamislivo, Turska nastavlja da koketira sa Rusijom i Iranom i da narušava odnose sa svojim zapadnim partnerima…

    Šta se to događa na Bliskom istoku? Klizi li kontrola nad tim regionom, jednim od nekolicine najvažnijih u svetu, iz ruku Sjedinjenih Američkih Država, koje su tekuću spiralu nasilja na tom području i pokrenule napadom na Irak 2003. godine i potonjim arapskim prolećima, u želji da učvrste svoju kontrolu nad Bliskim istokom i njegovim resursima? Hoće li Rusija uspeti da iskoristi američke neuspehe?

    To su u petak bile teme „Sputnjik intervjua“ sa dr Darkom Trifunovićem, profesorom na Fakultetu bezbednosti Univerziteta u Beogradu, i vojnim analitičarem Aleksandrom Radićem.

    „Regularna sirijska vojska kontroliše skoro sve veće gradove u Siriji, i Alepo je tu najveći izuzetak, značajan i zbog svoje veličine, i zato što se nalazi na važnoj saobraćajnici, i zbog svoje blizine Turskoj, i zato što je to jedina tačka u kojoj se sudaraju sve zaraćene strane, ali i strane sile koje ih podržavaju“, objašnjava Aleksandar Radić značaj sadašnjeg trenutka u sirijskom ratu:

    „U Alepu se sada lomi kičma otporu, i vojno i politički, jer se, u senci borbi, u potpuno novoj slagalici moći sklapaju dogovori između Ankare i Moskve o usaglašavanju interesa te dve sile, što je doskora izgledalo kao nemoguće.“

    „Bitka za Alep je ključna“, saglasan je i Darko Trifunović, „a situaciju dodatno komplikuje sukob velikih sila na tom prostoru, SAD, Rusije, Turske, sve više je tu i Kina… A u korenu svega toga jeste bitka za energente, s obzirom na to da su u tom delu Mediterana otkrivena ogromna nalazišta nafte i gasa, toliko velika da se taj deo sad naziva novim (Persijskim) zalivom.“

    Nov i važan momenat u sirijskom, i ne samo sirijskom ratu, donela je prošla nedelja, u kojoj su ruski strateški bombarderi protiv sirijskih džihadista poleteli iz baze u Iranu. Tom iskoraku u odnosima Irana i Rusije, podsećanja radi, prethodio je prethodni važan iskorak u istom smeru, isporuka ruskih protivvazdušnih sistema S 300 Iranu.

    Sergej Šojgu
    © Sputnik / Sergej Gunjejev

    „Novouspostavljena saradnja Rusije i Irana ima i konkretan vojni značaj — povećava se radijus dometa ruskih bombardera — ali i ozbiljan politički značaj koji mnogo više uznemirava Zapad jer pokazuje da je Iran, kao važna regionalna sila, po ukidanju sankcija u Rusiji pronašao ozbiljnog spoljnopolitičkog partnera“, komentariše Aleksandar Radić, napominjući da takav razvoj događaja utiče na stvaranje novog odnosa snaga na čitavom Bliskom istoku:

    „Nedovoljno snažno američko zalaganje da nametne svoj stav tom regionu dovelo je do toga da su Amerikanci, korak po korak, izgubili moć na tom prostoru, i to je stvorilo idealan prostor za rast ruskog uticaja. Uslovno govoreći, na ruševinama američkog uticaja, zbog svih kompromisa koje su Amerikanci pravili (sa Turskom i Saudijskom Arabijom, pre svega), Rusi su ušli na velika vrata. Oni očigledno imaju Iran kao svog saveznika, a očigledno je i da je Rusija veoma čvrsto stala i iza različitih šiitskih organizacija koje deluju u Siriji, od (libanskog) Hezbolaha pa nadalje. Zbog niza okolnosti, koje sama nije kreirala, ali ume da ih iskoristi, Rusija je stvorila uporište u Iranu, u Siriji, ušla je i u Irak kome je postala važan snabdevač oružja i vojne opreme, i zbog toga mora da bude respektovana od strane svih sila na terenu.“

    Podsećajući da je „Iran jedna od regionalnih supersila koja ne može da bude ignorisana, i zbog svoje veličine, i položaja, i angažovanosti njegovih obaveštajnih službi“, prof. Trifunović ukazuje i na sve veće prisustvo Kine u tom regionu, koje najavljuje njeno povećano angažovanje na globalnoj sceni.

    „Kina više ne može u međunarodnim odnosima da bude slon koji se krije iza bambusovog štapa“, kaže Trifunović, napominjući da Peking ima i dodatni motiv da se aktivnije umeša u događanja na Bliskom istoku:

    „To je Turska, Erdoganova Turska, koja aktivno podržava (muslimanski, etnički blizak Turcima) ujgurski pokret u severozapadnoj kineskoj provinciji Sinkjang. Ujguri se treniraju u turskim bazama, oni su preko Turske i dospeli u Siriju, ne samo da bi tu vodili džihad, već i da bi u Siriji stekli i borbena, ali i religijska, indoktrinacijska iskustva, koja će koristiti u Kini po povratku sa sirijskog ratišta.“

    Događanja posle neuspelog vojnog puča u Turskoj, međutim, dovela su do nove dinamike odnosa i približavanja Turske, Irana i Rusije, najavljuje se i zajedničko angažovanje na rešavanju sirijske krize… Može li taj trend da postane trajan, ili je reč samo o privremenim taktičkim pregrupisavanjima?

    Aleksandar Radić podseća da je Turska, uz Saudijsku Arabiju, najodgovornija za bujanje sunitskog terorizma i naoružavanje džihadista koji su napravili haos u Siriji.

    Turska, smatra sagovornik Sputnjika, želi da bude samostalna i autentična sila, „a to se potvrdilo i napadom na ruski avion suhoj 24 M prošle godine, tom zasedom koja je bila postavljena“.

    „Mislim da je Turska time vrlo jasno uputila udarac, ne Rusiji, nego NATO-u, pokazujući da on više nije ono što je nekad bio, da mehanizmi uticaja koje su imali Amerikanci ni izbliza nisu onakvi kakvi su bili u prošlosti, jer Turci su samostalno preduzeli tu borbenu akciju, a onda zatražili aktiviranje člana 5 koji govori o kolektivnoj zaštiti država-članica. Osnivači NATO-a takvu mogućnost samostalnog delovanja jedne članice sigurno nisu predvideli.“

    Imajući to u vidu, Radić smatra da to približavanje Ankare Moskvi (i Teheranu) može da bude samo privremeno:

    „Sa jedne strane, naglo prijateljstvo Rusije i Turske, ma koliko ono bilo glumljeno, predstavlja ozbiljan poraz američke politike, prst u oko Amerikancima. Sa druge strane, projekcija budućih odnosa Rusije i Turske veoma je loša jer su njihovi interesi suprotstavljeni, što je očigledno kada se pogledaju manipulacije Tatarima na Krimu od strane turskih službi bezbednosti, sve ono što se dešava na Kavkazu u ruskoj sferi uticaja, na Bliskom istoku.“

    Ono što bi pak moglo da predstavlja kontrateg tim različitim interesima, ističe Darko Trifunović, jeste kurdski faktor, čije težnje za samostalnošću, kao i američka podrška koju Kurdi dobijaju, predstavljaju pretnju svim državama u kojima Kurdi žive, dakle, i Turskoj, i Siriji, i Iraku i Iranu, što bi sve zajedno moglo da ih privoli na ozbiljniju saradnju.

    A dodatnu i naročitu nepoznanicu u tom bliskoistočnom galimatijasu predstavlja budućnost turskih odnosa sa Zapadom, pre svega sa Sjedinjenim Američkim Državama. Posle puča, „odnosi Turske i Amerike definitivno su ozbiljno poremećeni“, ocenjuje prof. Trifunović.

    I tek će teško predvidljiva budućnost — utoliko nepredvidljivija zbog svih neočekivanih zaokreta koje je taj region doživeo samo u poslednjih desetak meseci — pokazati koliko je zaista ozbiljan taj potres u odnosima i hoće li Turska otići tako daleko da napusti NATO, svojevoljno ili tako što će iz njega biti izbačena, kao što su počeli da sugerišu vodeći američki mediji i tink-tenkovi poput Kejto instituta. Ipak, mogu li Sjedinjene Države sebi da priušte dodatni gubitak uticaja na događaje na Bliskom istoku, razume se, u meri u kojoj su sposobne da na te događaje i dalje utiču?

     

    Tagovi:
    Sputnjik intervju, Darko Trifunović, Aleksandar Radić, Bliski istok, SAD, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga