20:37 06 Maj 2021
Slušajte Sputnik

    Koliko su opasne namere Redžepa Tajipa Erdogana?

    Novi Sputnjik poredak s Nikolom Vrzićem
    Preuzmite kraći link
    Piše
    1189
    Pratite nas

    Turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu nije trebalo mnogo vremena da odgovori Evropskom parlamentu, koji je rezolucijom usvojenom u četvrtak pozvao Savet Evropske unije i Evropsku komisiju da zamrznu pregovore o ulasku Turske u EU zbog, kako je navedeno, nedemokratskih metoda obračuna s učesnicima neuspelog letošnjeg puča.

    Već u petak, naime, Erdogan je uzvratio oštrim ali ne i sasvim neočekivanim upozorenjem koje upadljivo liči na pretnju. „Ako odete i korak dalje“, rekao je turski predsednik, „kapije na granicama biće otvorene“ i ka Evropi će nagrnuti imeđu tri i tri i po miliona bliskoistočnih migranata koji se još nalaze u Turskoj zahvaljujući krhkom sporazumu Ankare i Brisela.

    Da li će Erdogan upotrebiti svoj zastrašujući adut i potopiti Evropu novim talasima migranata? Hoće li se okrenuti Šangajskoj organizaciji za saradnju, političkom i bezbednosnom savezu koji predvode Kina i Rusija, kao što je najavio ranije ove nedelje? Kako će se pozicionirati prema onome što Vilijam Engdal naziva „strateškim trouglom“ Rusije, Kine i Irana, a kako prema Americi Donalda Trampa? Ukratko, da li će se nepredvidivi turski predsednik pokazati kao pretnja za međunarodnu stabilnost, ili će ipak biti konstruktivan?

    O zagonetki koju predstavlja Redžep Tajip Erdogan u petak su u „Sputnjik intervjuu“ govorili Zoran Milivojević, naš dugogodišnji diplomata, i novinar „Politike“ Bojan Bilbija.

    „Rezolucija Evropskog parlamenta predstavlja, na neki način, pokušaj spasavanja obraza Evropske unije kada je reč o principima i standardima demokratskog društva i vladavini prava, zbog Erdoganovog ponašanja posle puča“, tumači Zoran Milivojević neobičnu odluku evropskih parlamentaraca da zategnu odnose sa čovekom od čije dobre volje direktno zavise.

    Milivojević ističe da su Erdoganovi potezi u proteklim mesecima — od čistki posle neuspelog puča, preko najave vraćanja smrtne kazne do odbijanja da promeni represivni zakon o borbi protiv terorizma — predstavljali „prst u oko Evropskoj uniji“, zbog čega je ona morala da reaguje.

    Ipak, dodaje, sva je prilika da će se reakcija EU i završiti samo na ovom deklarativnom suprotstavljanju turskom predsedniku jer, zbog svih problema s kojima je EU trenutno suočena, i problema koji je tek čekaju — italijanski referendum, austrijski predsednički izbori, izbori u Holandiji, Francuskoj i Nemačkoj sledeće godine — „Evropska unija teško da sme da rizikuje sukob s Erdoganom u ovom trenutku, i mislim da će rezolucija ostati kao politička opomena. Ali realizacija njenih ciljeva, i formalno-pravni prekid pregovora s Turskom, mislim da neće uslediti, bar još neko vreme“.

    Da li će Erdogan ostvariti svoju pretnju, ili mogućnost otvaranja kapija migrantima predstavlja praznu pretnju i/ili ono što bi se u kockarskom žargonu nazvalo blefom? To je u ovom trenutku teško proceniti, jer, kaže Bojan Bilbija, „Erdogan i njegova Turska jesu jedna velika zagonetka“, a svojim rečima upozorenja turski predsednik je samo „podsetio na svoje adute“. Bilbija podseća da nesuglasice između Ankare i Brisela traju poodavno, a „posledica su turske geopolitičke rascepljenosti između Evrope i Azije, između Evropske unije i evroazijskih integracija“.

    S tim u vezi, kuda idu rusko-turski odnosi, koji su u poslednjih nekoliko godina pretrpeli višestruke lupinge, od strateškog partnerstva iz vremena sklapanja dogovora o izgradnji gasovoda „Turski tok“, preko zamrzavanja odnosa zbog obaranja ruskog aviona iznad Sirije pre godinu dana, do ponovnog otopljavanja koje je, posle neuspelog letošnjeg puča u Turskoj, naročito dobilo na ubrzanju…

    „Andrej Parubij, predsednik ukrajinskog parlamenta, ovih dana je, posle sednice Parlamentarne skupštine NATO-a u Istanbulu, rekao da je Erdoganova poruka bila da se Turska apsolutno protivi, kako je rekao, ruskoj aneksiji Krima, čak i da priprema pomorsku blokadu Krima“, navodi Bilbija. „Međutim, samo dan kasnije, na Krim je u velikom stilu došla turska politička i privredna delegacija koju su predvodili Erdoganov brat od strica i zamenik gradonačelnika Ankare, čime su praktično pružili podršku ruskom Krimu.“

    U poslednjih nekoliko meseci, dodaje Bilbija, Moskva i Ankara su se, očigledno, zbližile, naročito posle puča za koji su okrivili Amerikance, ali gasovod „Turski tok“ „predstavljaće glavni lakmus-test ovih odnosa“.

    „Ako se taj projekat ostvari, onda ćemo sa sigurnošću moći da govorimo o znatnom poboljšanju odnosa, pa čak i o uspostavljanju neke vrste savezničkih ili, makar, više nego partnerskih odnosa. U suprotnom, kriza u odnosima biće nastavljena“, kaže on.

    Objašnjavajući ove nedelje kako Turskoj Evropska unija zapravo i nije jedina alternativa, turski predsednik otvorio je mogućnost priključenja ove zemlje Šangajskoj organizaciji za saradnju (ŠOS), koju predvode Rusija i Kina, priključili su joj se i Indija i Pakistan, a učlanjenje pored ostalih čeka i Iran… Hoće li se Turska okrenuti Istoku umesto Zapadu?

    „Erdogan ima najmanje tri dobra razloga za takvu opciju“, objašnjava Zoran Milivojević.

    „To je, najpre, očuvanje turskih strateških interesa u Centralnoj Aziji, u kojoj se nalaze turkofonske države. Drugo, upravo ovaj deo sveta je trenutno ključni i sa političkog i sa ekonomskog stanovišta, uloga Kine je tu nesporna. I treći je normalizacija odnosa s Rusijom. To su tri ključna razloga koji Erdoganu garantuju održivi razvoj Turske na prostoru na kome se ona nalazi, i obezbeđuju mu ostvarivanje dela nacionalnih interesa bez ulaska u neke dodatne sukobe, u uslovima u kojima nema puno poverenje u zapadnu alijansu posle neuspelog puča za koji ju je osumnjičio. NATO, s druge strane, sigurno na to ne može da gleda povoljno, jer se time ugrožava čitavo južno krilo zapadne alijanse i to, očigledno, nije dobro za njene strateške interese, i treba očekivati elemente tajne diplomatije i razne vrste pokušaja da se Turska od toga odvrati. Sve u svemu, ne očekujem da će Turska da izađe iz NATO-a, ali ne očekujem ni da će dosledno sprovoditi isključivo NATO interese na račun sopstvenih.“

    S tim u vezi, što se narušenih Erdoganovih odnosa sa Zapadom tiče, Milivojević navodi i da bi pobeda Donalda Trampa na predsedničkim izborima u SAD mogla da dovede do „resetovanja odnosa“ između Vašingtona i Ankare, baš kao i između Vašingtona i Moskve, a ohrabrujući signal u tom smislu predstavlja imenovanje penzionisanog generala Majkla Flina, koga zapadni mediji kritikuju zbog bliskih odnosa i sa predsednikom Rusije Vladimirom Putinom i sa predsednikom Turske Erdoganom, za Trampovog nacionalnog savetnika za bezbednost.

    „Ako će Trampu prioritet biti unutrašnji problemi Amerike, na čemu je i dobio izbore, onda je potpuno logično da će se nešto promeniti na spoljnom planu, i da će ići na politiku smirivanja tenzija i dijaloga, upravo u funkciji opstanka Amerike kao dominantne sile, ali na jedan kvalitetniji način“, kaže Sputnjikov sagovornik.

    Na kraju, šta se može očekivati od nepredvidljivog Erdogana? Hoće li Turska ostati pretnja međunarodnoj stabilnosti ili bi, nasuprot tome, mogla da postane svojevrsni faktor stabilnosti?

    Zoran Milivojević smatra da će „Erdogan ostati dosledan svojoj politici i konsolidaciji vlasti posle neuspelog puča, a nastaviće se proces islamizacije države i ustavnih reformi u cilju učvršćivanja vlasti i opstanka Turske kao regionalne sile, bez obzira šta o tome misli Brisel ili velike sile“.

    A Bojan Bilbija dodaje da „nije tako davno Turska nazivana bolesnikom s Bosfora. Ona i dalje ima potencijal da bude žarište, i sama mogućnost da tri ili tri i po miliona migranata odande nagrnu u Evropu dovoljno govori o tome. Međutim, postoje i naznake da bi situacija mogla koliko-toliko da se stabilizuje, i da Turska bude na neki način upotrebljena kao konstruktivan faktor u Evropi i Aziji.“

     

    Tagovi:
    namere, Redžep Tajip Erdogan
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga