08:17 25 Avgust 2019
Slušajte Sputnik
    Novi Sputnjik poredak

    Da li će evro propasti, ili će uništiti Evropu?

    Novi Sputnjik poredak s Nikolom Vrzićem
    Preuzmite kraći link
    Nikola Vrzić
    2532

    Kako je evro od dela rešenja postao deo problema za evropske ekonomije i kakva ga budućnost čeka?

    Kada je pre nekoliko dana Ted Malok, verovatni budući američki ambasador pri Evropskoj uniji, pred kamerama britanskog Bi-Bi-Sija rekao da evro „nije samo u padu, već ima realne probleme i zapravo bi mogao da propadne u narednih godinu, godinu i po dana“, nije bio prvi koji je izneo upozorenje. U švajcarskom Davosu, na Svetskom ekonomskom forumu, o tome se raspravljalo naveliko — o mogućoj propasti evrozone govorili su Džejmi Dajmon i Lojd Blankfajn, direktori „Džej Pi Morgan“ odnosno „Goldman Saks“ banke, Rej Dalio, čelnik najvećeg svetskog hedž-fonda („Bridžvoter“) s kapitalom od 150 milijardi dolara… — a ove je nedelje i Jirgen Štark, bivši potpredsednik Bundesbanke i bivši član Upravljačkog odbora Evropske centralne banke, javno izneo tvrdnju da je nestanak evra u sadašnjem obliku praktično i jedini način da se ponovo pokrenu posrnule i posustale evropske ekonomije.

    Iole pažljiviji posmatrači primetiće i da su se crne slutnje u vezi s budućnošću evra sada uistinu zgusnule, ali i da nisu nove čak ni među sasvim etabliranim ekonomistima, kakav je recimo Džozef Štiglic, nobelovac i nekadašnji glavni ekonomista Svetske banke, koji u svojoj letošnjoj knjizi „Evro: Kako zajednička valuta preti budućnosti Evrope“ objašnjava da „evro nije uspeo da ostvari nijedan od svoja dva osnovna cilja, prosperitet i političku integraciju“, te da „cena njegovog ukidanja — i finansijska i emocionalna — može da bude visoka, ali cena njegovog opstanka može da bude još i viša“.

    Kako je evro, od dela rešenja, postao deo problema za evropske ekonomije, i kakva ga budućnost čeka? O ovim pitanjima u „Novom Sputnjik poretku“ govorio je ekonomista i bivši predsednik jugoslovenske vlade Momir Bulatović.

    Pre petnaestak godina, kada je evro i fizički zaživeo, dočekan je dobrodošlicom i kao nešto potpuno normalno, međutim, Džozef Štiglic u svojoj knjizi objašnjava da je, zapravo, reč o ekonomskom eksperimentu bez presedana: „Niko nikada nije pokušao da stvori monetarnu uniju tolikog obima, među toliko država koje se toliko suštinski razlikuju“.

    „Evro je bio proglašen za jedan od najvećih političkih uspeha Evropske unije, predstavljao je put ka stvaranju Ujedinjenih država Evrope i njihovom potpunom političkom ujedinjavanju“, komentariše Momir Bulatović. „Međutim, to se nije desilo jer se nije ni moglo desiti, zbog konstrukcione greške evra koja sada pokazuje monstruozne razmere. Nemoguće je, naime, imati jednu valutu, i zajedničku monetarnu politiku koju vodi Evropska centralna banka, a da fiskalnu politiku, koja je na drugom polu ekonomske politike ali je u direktnoj vezi sa njom, ostavite potpuno neregulisanu.“

    Slično će i Štiglic: „Iako su mnogi faktori doprineli nevoljama Evrope, postoji jedna osnovna greška: stvaranje zajedničke valute, evra. Ili, preciznije, stvaranje zajedničke valute bez formiranja institucija koje bi evropskoj različitosti omogućile efikasno funkcionisanje“.

    „Ekonomisti od ugleda, uključujući i Džozefa Štiglica, na to su ukazivali pravovremeno“, podseća Sputnjikov sagovornik, „ali politički lideri to nisu želeli da čuju“.

    Štiglic u svojoj knjizi analizira brojke i dolazi do zaključka da su efekti evra, kao zajedničke valute, pogubni po ekonomski rast i napredak članica evrozone. „Neke države nalaze se u depresiji već godinama", navodi ovaj nobelovac, a i one srećnije stagniraju, s bruto društvenim proizvodom po glavi stanovnika koji je 2015. godina bio na jedva nešto višem nivou nego 2007, pre izbijanja svetske ekonomske krize. Nezaposlenost, koja je 2009. godine dostigla desetak procenata, i dalje tvrdoglavo opstaje na tom nivou, dok je nezaposlenost među mladima posebno alarmantna, na preko 20 odsto u proseku i skoro 50 odsto u pojedinim članicama evrozone. Karakterističan je i podatak o Italiji, trećoj ekonomiji evrozone: BDP po glavi stanovnika niži je sada nego što je bio na kraju prošlog veka, pre uvođenja evra. Koliko je sam evro za to zaslužan?

    „Posledice evra sada se pokazuju u ovim brojkama. Evro je delovao destruktivno na zemlje sa slabijom ekonomijom“, kaže Momir Bulatović, i objašnjava: „Nikada pre evra nije bilo tako velikog prekograničnog transfera kapitala. Ranije su sve to bile, praktično, lokalne banke — nemačke banke finansirale su nemačku privredu, francuske francusku… Uvođenjem evra, i stvaranjem mogućnosti da se ostvaruju enormno veliki profiti, došlo se do situacije u kojoj su, recimo, francuske banke opljačkale Španiju, španske banke uništile su Grčku… Evro je trebalo da objedini Evropu, ali ju je umesto toga doveo do tačke u kojoj je pucanje praktično neminovno. 

    Uvođenje evra jeste zaslužno za sve ove nedaće, zato što je omogućilo spomenuti transfer kapitala, pljačkanje pojedinih zemalja, narastanje bankarskog sektora, a kao kruna svega došao je nezabeleženi eksperiment s negativnim kamatnim stopama koga Evropska centralna banka (ECB) uporno promoviše, rušeći same temelje ekonomije. Politika kvantitativnog olakšavanja, odnosno štampanja novca bez pokrića, jeste nešto što je na granici suludog. Centralnoj banci, shodno pravilima, zabranjeno je da novac daje direktno za podsticanje proizvodnje, te se zbog toga sprovodi politika proizvodnje jeftinog novca u očekivanju da će banke (kao posrednici između centralne banke i privrede) taj proizvedeni novac plasirati privredi pod povoljnim uslovima, pa će se onda povećati zaposlenost. Međutim, novac koji banke dobijaju od ECB-a — umesto da ode u kreditiranje privrede — one vraćaju centralnoj banci i tamo ga drže pod kamatom. Ona nije prevelika, ali upravo ta činjenica, da novac možete da zaradite u jednoj tako besmislenoj transakciji, dovodi do stagnacije. Ukratko, evro je postao sredstvo za zgrtanje finansijskog kapitala — velike banke na ove načine jako mnogo profitiraju, faktički ne radeći ništa — što urušava realnu ekonomiju“.

    Nemačka se, s druge strane, obično označava kao suprotan primer. Piter Navaro, šef Trampovog Nacionalnog trgovinskog saveta, evro naziva „implicitnom nemačkom markom“.

    Magazin „Njujorker" piše da, budući da je Nemačka dominantna ekonomska sila u Evropi, referentne kamatne stope koje određuje Evropska centralna banka imaju tendenciju da budu usklađene s potrebama nemačke, izvozno orijentisane privrede.

    Ambrouz Evans-Pričard, jedan od uglednijih evropskih ekonomskih novinara, u londonskom „Telegrafu“ vrlo eksplicitno kaže da je čitav mehanizam osmišljen tako da Nemačkoj omogućuje konstantnu „opljačkaj-svog-suseda“ trgovinsku prednost nad južnom Evropom, izazivajući masovnu nezaposlenost u, kako ih naziva, „državama-žrtvama“. Može li se na evro gledati i kao na oružje nemačkog interesa?

    „Kada govorimo o evru, skloniji sam da se odmaknem od nacionalnih podela. Običan radnik u Nemačkoj nema predstavu o tome šta se dešava", napominje Bulatović. „Ali nemačke banke i nemačka privreda nesumnjivo imaju najveće koristi od postojećeg sistema — oni su, umesto samo nemačkog tržišta, ma koliko ono bilo razvijeno, dobili jedno ogromno tržište od skoro 600 miliona stanovnika. Ali, po mom mišljenju, ne radi se toliko o sukobu između naroda i država, koliko o delovanju ostrašćenog kapitala koji nema nacionalne granice.“

    Evro
    © Sputnik / Ilja Pitaljev

    Uprkos uvreženoj predstavi, brojke pokazuju da ni nemački rast nije toliko visok kao što bi moglo da se pomisli — u proseku, od 2007, stope rasta su na nivou od svega 0,8 odsto, i o nemačkom uspehu može se govoriti samo u poređenju s ostalim zemljama evrozone koje su još lošije, navodi Štiglic.

    „Nekoliko godina unazad", objašnjava Momir Bulatović, „nemački ekonomisti ukazuju da njihova privreda boluje od preterane finansijalizacije, što znači da se najveći deo profita zasniva na finansijskim transakcijama, a ne na samoj proizvodnji, i to se odražava i na stanje u realnom sektoru.“

    Kakva budućnost čeka evro? Momir Bulatović saglasan je sa spomenutom dijagnozom Jirgena Štarka, bivšeg visokog zvaničnika Evropske centralne banke, po kojoj je, u sadašnjem poretku, oporavak evropskih privreda nemoguć. „Konstrukciona greška u osnovi evra vezuje i ruke i noge“, dodaje naš sagovornik.

    Džozef Štiglic pak, analizirajući moguće izlaze iz bezizlazne situacije, govori o tri moguća scenarija.

    Prvo moguće rešenje jeste fundamentalna reforma evrozone, koja bi značila i još bližu uniju, i ukidanje nametnutih mera štednje, i podelu tereta tako što će bogatiji Sever u većoj meri da pomogne siromašnijem Jugu. „Njujorker“ ocenjuje da je ovo rešenje zdravorazumsko, ali da predstavlja samo listu lepih želja koje su neostvarive. „To jeste spisak lepih želja“, komentariše Momir Bulatović. „Znate, kada se priča o novcu, ljudi postanu smrtno ozbiljni. A u ovakvom ideološkom sklopu nema prostora ni za kakvu solidarnost. Takođe, to bi značilo da Evropska unija zaista postane jedinstvena država, što je u ovom trenutku apsolutno nemoguće zbog političkog odnosa snaga u njoj.“

    Marin Le Pen
    © REUTERS / Jacky Naegelen

    Druga Štiglicova varijanta izlaska iz krize: pažljivo osmišljeni i rukovođeni kraj eksperimenta sa zajedničkom valutom, i povratak na nacionalne valute. „Na samom početku krize evra, 2011-12. godine“, podseća Momir Bulatović, „bilo je reči o tome da su svi već pripremili rezervne varijante, ali to bi bio potez koji bi bio donet u krajnjoj nuždi, i koji će usput, na kraju, doneti ogromnu korist ljudima koji donose odluke tako visokog nivoa“.

    I treća varijanta, koju inače zagovara i Jirgen Štark, jeste svojevrsni fleksibilni evro, jedan — vredniji i bolji — za bogatije zemlje evrozone, drugi za siromašnije. „To je nastavak produbljene intelektualne agonije koja postoji, nastavak podela koje postoje u toj jedinstvenoj Evropi. Ipak, ne bi me začudila ni takva vrsta diskriminacije ako bi računica pokazala da bi se takvim potezom uvećalo bogatstvo najbogatijih članica Evropske unije“, komentariše Momir Bulatović.

    Hoće li se zaista, već u narednih 18 meseci, ostvariti prognoza — ili je to pretnja?— Teda Maloka, za koga Bi-Bi-Si i drugi mediji navode da je budući američki ambasador pri Evropskoj uniji, da evra u današnjem obliku verovatno više neće biti? „Ako Amerika proceni da joj je to cilj, ona ima dovoljno mogućnosti i sredstava da to i ostvari“, zaključuje sagovornik Sputnjika.

    Tagovi:
    propast, evro, svet
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga