04:32 20 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Orbita kulture

    Treba nam šifra, kao Titu i Staljinu

    Orbita kulture
    Preuzmite kraći link
    Dejana Vuković
    0 105

    Sve se tobož promenilo, a zapravo je kao pre 33 godine: i tmurni oblaci na horizontu i puno strepnje u ljudima.

    Mjuzikl „Tajna crne ruke“ posle 33 godine ponovo će biti izvedena na sceni Sava centra. Muzički spektakl o samrtnom valceru Apisa i Evrope, u kojem učestvuje 70 izvođača, imaće premijeru 9. oktobra.

    Autorski dvojac ostao je nepromenjen: Ljubiša Ristić, reditelj, i Puriša Đorđević, scenarista, potpisuju i novo izdanje ovog komada.

    Na pitanje šta se promenilo u ove 33 godine, i da li je najveću promenu pretrpelo samo vreme, Ristić za Sputnjik kaže:

    „Vi znate onu staru izreku — treba sve menjati da bi sve ostalo isto. A ovo vreme koje mi živimo je upravo po toj definiciji i napravljeno. Sve se tobož promenilo, a zapravo kad pogledamo oko sebe, imamo prilično sličnu situaciju onoj od pre 33 godine. Tmurni oblaci na horizontu, puno zebnje i strepnje u ljudima. Mi sa publikom delimo tu neizvesnost šta će biti sa nama. Istorija je učiteljica života, ali mi smo ponavljači i loši đaci. Kod nas se to sve vrti u krug i sve opet iznova, tako da kad pogledate jeste vreme sasvim drugačije, ali kad naokolo razgledate situaciju — mi smo ponovo na jednom takvom mestu, u jednom takvom trenutku da sve ono što smo pre 33 godine pričali kao o poukama iz naše istorije sada ponovo važi. Mi odgovaramo na ista pitanja na koja smo odgovarali i pre 33 godine.“

    A da li se i za Purišu Đorđevića pitanje šta će biti sa nama postavlja danas sa istom zebnjom kao pre tri decenije?

    „Za mene je to pitanje — literarno. Mene ne interesuje ono šta će da bude nego šta ću ja u tim sledećim godinama moći da uradim i da se detalji iz mog života nekako uklope u godine koje imaju svoje datume. Ja ne pretendujem da moje ime bude datum i da bude istorija. U jednoj priči prepotentno sam napisao ’Ja sam istorija‘. A istorija sam zbog toga što me je krajem novembra 1941. godine, kao šesnaestogodišnjeg partizana, komesar Odreda ’Dragiša Mišović‘, Ratko Mitrović pitao šta ću ja tu i da li moj otac u biblioteci ima knjigu ’Pokojni Matija Paskal‘. Rekao sam da ne znam, a on meni ’Idi i vidi‘. Moji su svi već bili pobegli, pa sam morao da razbijem prozor, uđem u kuću i nađem knjigu. Kroz 40 godina čitam feljton čoveka iz Kruševca koji piše da je knjiga ’Pokojni Matija Paskal‘ bila šifra između Tita i Staljina! E, zato kažem da sam ja — istorija.“

    Ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin na Sajmu knjiga u Beogradu
    © Tanjug / OKSANA TOSKIC

    O tome da li nova postavka „Tajne crne ruke“ samo postavlja pitanja ili nudi i odgovore, i šta je njen današnji cilj, Ristić objašnjava da je pre tri decenije postojala potreba da se progovori o stvarima o kojima u tome vreme skoro da se nije znalo.

    „Ko je tada mogao ozbiljnije da razgovara o Majskom prevratu 1903. godine? Cela ta priča o prvom svetskom ratu, sarajevskom atentatu, Mladoj Bosni, bila je školska stvar, svi su to znali u pet rečenica. Pogotovo se nije znalo o tome kako se cela stvar prividno završila solunskim procesom i kako je praktično Srbija izašla iz Prvog svetskog rata sa licencom da se pridruži međunarodnoj zajednici onda kada je ispunila zahtev da se kazne počinioci tih dela — crnorukci, njihov vođa Apis, organizacija ’Ujedinjenje ili smrt‘. Da solunskim procesom u trenutku stvaranja nove države Južnih Slovena, za koju su oni ceo svoj život založili i posvetili, u isto vreme narod i zemlja budu nagrađeni stvaranjem te nove države, a oni najsurovije kažnjeni i streljani kao nekakvi zločinci i teroristi. To je ova današnja priča: ko su teroristi, a ko borci za slobodu. E, mi smo tada dobili prvi put odgovor da naši borci za slobodu za nekoga jesu ubice, teroristi, zločinci i da mi moramo to da prihvatimo. Vidite kako je to aktuelna stvar. Nema razlike između onoga što su bili zahtevi solunskog procesa i onoga što su danas zahtevi Haškog tribunala. Ista je to priča i isti su akteri u toj priči“, objašnjava Ristić.

    „Znate, kad Puriša govori o knjizi po koju ga je Ratko Mitrović poslao da uskoči u biblioteku njegovog oca i donese je — ta šifra i taj šifrarnik po kojem se to odigravalo tada potrebna je i danas. Čovek i danas treba da ima Matiju Paskala, da zna šifre da bi komunicirao sa onima koji ipak na izvestan precizan način određuju naše sudbine. Istok, Zapad, Rusija, Amerika, Evropa… cela ta priča je ponovo aktuelna, ponovo je tu. Nije, dakle, pitanje da li mi postavljamo pitanja i imamo li odgovore. Mi ne radimo ono što ljudi zovu političkim pozorištem. U političkom pozorištu postoje jasni aktivisti neke politike. Oni se zalažu za jednu stvar i onda koriste umetnost i pozorište da to promovišu i nametnu ljudima — ideologiju, pogled na svet… Veliki umetnici kao što je Breht, Piskator, Ejzenštajn, Leni Rifenštal, Džon Ford… svi su, na izvestan način, bili i politički aktivisti i koristili su svoju umetnost da promovišu određene ideje: komunizma, američkog sna… Nije Brehtu stalo do umetnosti, njemu je stalo do pobede radničke klase i svetske revolucije. Ali on je i genije koji je posle Aristotela prvi osmislio čitav jedan sistem epskog teatra. Mi, naravno, znamo da postoji gomila netalentovanih loših umetnika koji proizvode takve političke stvari, koji se bave jeftinim aktivizmom. Ono što ja celog života pokušavam — u tome pratim ljude kao što je Puriša Đorđević — dakle, učeći od takvih autora, naučio sam da čovek uvek mora da stvori jedno polje smisla. I da nije sve crno ili belo, dobro ili loše, već da je sve to u jednoj sivoj zoni u kojoj se sve meša, kao u ljudskom životu“, zaključuje on.

    Ljubiša Ristić i Puriša Đorđević
    © Sputnik /
    Ljubiša Ristić i Puriša Đorđević
    Tagovi:
    Tajna crne ruke, kultura, pozorište, Puriša Đorđević, Ljubiša Ristić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga