02:28 22 Novembar 2019
Slušajte Sputnik
    Orbita kulture

    Šuljgin: Dosta te glupe igre sa rusofobijom

    Orbita kulture
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 710
    Pratite nas

    Mejnstrim mediji u Skandinaviji šire rusofobiju. Vraćamo se unazad, ka nečemu što podseća na Hladni rat. Onima koji žele da stvore konfliktnu situaciju vrlo je lako da ubede ljude da je Rusija najveća pretnja. Nažalost, niko, ni sa jedne strane, nije sposoban da kaže: „Dosta je te glupe igre!“, kaže u razgovoru za Sputnjik pisac Eugen Šuljgin.

    Izdavačka kuća „Arhipelag“ predstavila je na Sajmu knjiga u Beogradu roman „S nekog drugog sveta“ norveškog pisca ruskog porekla Eugena Šuljgina, dugogodišnjeg generalnog sekretara, a u poslednje tri godine počasnog predsednika Međunarodnog PEN-a.

    Kao predsednik PEN-ovog komiteta „Pisci u zatvoru“ Šuljgin je putovao u mnoge delove sveta boreći se za slobodu govora i za oslobađanje pisaca, izdavača i novinara.

    Roman „S nekog drugog sveta“, čiji je glavni junak ugledni zapadni pisac, koji se sticajem okolnosti obreo u Istanbulu i suočio se sa represijom koja vlada u Turskoj, prvo je Šuljginovo delo objavljeno na srpskom jeziku.

    U razgovoru za Sputnjik pisac otkriva kako vidi savremeni Istanbul i Tursku, odnos Turske prema Rusiji, SAD i Evropi, evropsku demokratiju i odnos prema izbegličkoj krizi, ali i uticaj političkih okolnosti na književnost i na ljudsku slobodu.

    O Istanbulu pišete iz ličnog iskustva, budući da ste od 2006. do 2014. godine živeli u tom gradu, a i dalje mu se vraćate. Otkrivate nam ga kao grad kontrasta, iznutra, bez šminke tipične za turistički pogled. Ako se u taj grad zagledamo kao u simbol savremene Turske, šta vidimo?

    — Istanbul je, naravno, Turska, ali Turska nije Istanbul. Istanbul je, kao i u mnogim drugim zemljama, posebno na Istoku, grad u kojem se okuplja cela zemlja, sa tim što postoji ogromna razlika između Istanbula i drugih delova Turske. To je grad u kojem živi između 14 i 15 miliona ljudi, i to, naravno, nisu samo Turci, mnogi od tih ljudi su došli u Istanbul tokom proteklih 20 do 30 godina, zahvaljujući konstantnom ratu na istoku zemlje. Milioni i milioni žitelja Istanbula zapravo uopšte nisu Istanbulci. To je velika istočna metropola koja postoji već hiljadu godina, poput Rima na Zapadu. Istanbul je misterija čak i za mnoge njegove stanovnike, on je prava slika sveta. Cela Turska je neverovatna mešavina raznih etničkih grupa, raznih socijalnih kategorija. To stvara uzavrelu atmosferu u ovom gradu, a povrh svega toga, kao što znamo, Istanbul nije glavni grad Turske, nego Ankara, a to znači da turske vlasti ne vladaju iz stvarnog centra zemlje, što je, takođe, veoma specifično.

    Razlog Vašeg boravka u Turskoj jesu problemi proistekli iz nepoštovanja „Deklaracije o ljudskim pravima i slobodi izražavanja. U kojem se pravcu, prema Vašem mišljenju, kreće Turska? Kako to vidi zapadni čovek koji je dosta vremena proveo u toj zemlji?

    — Trudim se da ne posmatram Tursku kao zapadnjak, jer Zapad nikada nije dobro razumeo Tursku. Zapad misli da može da koristi Tursku za ostvarivanje sopstvenih interesa. Primer je vrlo nemoralan ugovor u vezi sa izbeglicama u Evropskoj uniji. To je sramota za Evropu što se ponaša prema ljudima na takav način.

    Voleo bih da kažem o Turskoj nešto iz turske perspektive. Turska se danas kreće u vrlo, vrlo opasnom pravcu. Rekao bih da je Redžep Tajip Erdogan jedan od najopasnijih lidera koje ima današnji svet. On zemlju koja je uspela da dostigne određeni nivo demokratije vraća unazad, tamo gde je bila ranije, čak i pre Kemala Ataturka. Koristi religiju da bi stekao popularnost, iako nije mnogo religiozniji od Vas ili mene. Prema mom mišljenju, nedavni katastrofalni pokušaj vojnog puča Erdogan koristi za ostvarivanje svojih interesa. Mnogo, mnogo ljudi u Turskoj, uključujući i mene, veruje da je on znao da će se to dogoditi pre nego što se dogodilo i umesto da to spreči, rekao je: „Hajde da ih pustimo“. Onda je to iskoristio da dobije slobodu da radi šta želi. Uhapsio je više od 60.000 ljudi, zatvorio je mnoge televizijske i radio stanice, novine, časopise, zatvorio je mnoge univerzitetske profesore, koji čekaju da im se sudi, ali je, istovremeno, pomilovao 40.000 kriminalaca da bi imao gde da smesti ovih 60.000 ljudi. Za sve krivi islamskog propovednika iz SAD Fetulaha Gulena, koji je, zapravo, isti kao i on, sa tom razlikom što Gulen želi da izgradi Tursku na znanju, da joj podigne nivo obrazovanja u skladu sa evropskim standardima. Erdogan, naprotiv, želi neobrazovanu populaciju, jer mu je tako lakše da vlada. Mnogo inteligentnih i hrabrih ljudi je zatvoreno. On je, rekao bih, klasični diktator. Ono što me izluđuje jeste kako ga ostatak sveta iskorištava.

    Vaš književni junak se suočava sa turskom stvarnošću, koja je prilično neprijatna za umetnike, intelektualce, aktiviste za ljudska prava, sve one koji su na neki način nepodobni za državu. Kakvo je iskustvo Evropljanina u takvom represivnom društvu, da li ste se i sami osećali sputano?

    — Poslednji put sam bio tamo krajem septembra, mogu da kažem da tamo oduvek ima mnogo hrabrih opozicionara, intelektualaca i drugih ljudi. Oni su, nažalost, proveli veliki deo života u zatvoru, o tome i pišem, i to nije ništa novo. Razlika je, međutim, u tome što su pre pokušaja državnog prevrata osamdesetih godina ljudi znali šta smeju, a šta ne smeju da kažu, postojala su neka pravila. Danas nema više nikakvih pravila, svi se plaše. Moji prijatelji, svi ljudi koje znam, nikada se nisu plašili da pričaju sa mnom, uvek smo imali veoma otvoren dijalog, ali danas više ne smemo da razgovaramo u restoranima, nikada, apsolutno nikada ne razgovaramo telefonom, jer se svi telefoni prisluškuju, vrlo su oprezni kada pričaju za inostranu štampu. Uprkos tome, kažnjavani su, a mnogi odlaze u inostranstvo.

    Ukazujete na globalnu opasnost koju predstavlja turski režim, međutim, iz zapadnih medija se stiče utisak da je najveći svetski problem Rusija, da je ona najveća pretnja. Mislite li da je to objektivno? Živite u Norveškoj, prepoznajete li rusofobiju u svom okruženju, u medijima, u javnom govoru?

    — Da, to apsolutno jeste rusofobija. Mnogo je onih koji govore protiv toga u Skandinaviji, ali u mejnstrim medijima u našoj zemlji oduvek je bilo mnogo rusofobije. Pre nekoliko godina bilo je nešto bolje, ali sada se ponovo vraćamo unazad, ka nečemu što podseća na Hladni rat. Vrlo je lako onima koji žele da stvore konfliktnu situaciju da ubede ljude da je Rusija najveća pretnja, da bi mogla da nas napadne. Izluđuje me što obe strane igraju prljavu igru moći, ništa se tu nije promenilo. Niko nije sposoban da kaže: „Sada je dosta! Dosta je te glupe igre!“

    Pričamo o slobodi, demokratiji, kršenju ljudskih prava. Evropska i uopšte zapadna demokratija takođe su na velikom ispitu, s obzirom na brojne opasnosti, poput terorizma, migrantske krize, porasta nacionalističkih težnji. Zapadni čovek opterećen je strahom, čak i spreman da mu se oduzme deo slobode da bi se osećao bezbednije. Kako Vi ocenjujete demokratske vrednosti u Evropskoj uniji?

    — Strah i manipulacija ljudskim strahom su najgori. Nije dobro ni reći ljudima da je sve u redu, ako nije, ne mislim na to, ali evo kao primer jedna konkretna situacija. Norveška je jedna od najbogatijih zemalja u svetu, a ima najmanju kvotu za prijem izbeglica. Svi smo imali priliku da gledamo na televiziji, da slušamo na radiju, da čitamo u novinama o toj stravičnoj situaciji na Mediteranu, u Italiji, u Grčkoj, u Turskoj, Jordanu, Libiji, znamo to, poznata nam je sudbina sve te dece, svih tih mladih i starih ljudi. Grčka je u jednoj od najgorih ekonomskih kriza u svojoj modernoj istoriji, imaju 60.000 izbeglica u zemlji, a mi dokazujemo da nismo u stanju da prihvatamo izbeglice. Mislim da je to ogromna sramota, stidim se što sam Norvežanin kada shvatim kakvu politika vode vlasti moje zemlje.

    Kako, na osnovu svega ovoga, vidite budućnost evropskog društva? Postoji li neko rešenje, verujete li u to da može da se uspostavi neka ravnoteža?

    — Iskreno se nadam da može… Ima mnogo loših stvari u vezi sa Evropskom unijom. Ja sam čovek koji je za Evropsku uniju, jer, istorijski gledano, ona može da učini život lakšim i boljim. Ali mora da sluša ljude. Stvorila se ogromna, ogromna birokratija, što je Evropsku uniju učinilo manje privlačnom. Postoje, međutim, populistički desničarski pokreti u Nemačkoj, u Francuskoj, Skandinaviji, Italiji, svuda. Oni takođe manipulišu strahom. Oni su opasni za Evropu, a ne izbeglice!

    Vratimo se na kraju na polje književnosti. Kako vidite odnos književnosti i političkih okolnosti, koliko one utiču na pisanje?

    — To zavisi, svaki pisac ima svoj sopstveni glas, ne može se naći generalni odgovor na to pitanje. Ja sam politička osoba, ali u romanima to nije poenta. Nikada ne upirem prstom, ne volim književnost koja maše kažiprstom, jer ne volim proroke. Više volim da otvorim usta da kažem šta mislim, umesto da koristim romane za to. Romani imaju svoje mikromehanizme koji sami vode pisca do kraja. Kao što sam već rekao, ne znam kako će se roman završiti dok ne stignem do kraja.

     

    Tagovi:
    šuljgin, intervju, Orbita kulture, Eugen Šuljgin, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga