21:18 24 Januar 2021
Slušajte Sputnik

    Ne zasmejavam Boga svojim planovima

    Orbita kulture
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 132
    Pratite nas

    U ovo doba za umetnost gluvo, srećno vam novo 2017. uvo!

    „Još uvek nismo naučili da se dobro čujemo, a još bolje razumemo“, kaže za Sputnjikovu „Orbitu kulture“ Zvonimir Đukić, frontmen grupe Van Gog, koja je nedavnim nizom koncerata obeležila tri decenije rada. Osim zdravlja i „mira u gnezdu“, Đule je slušaocima Sputnjika poželeo i više samosvesti, spontanosti i jednostavnosti. 

    „Da budemo na usluzi najbližima i da saosećamo sa ljudima, jer danas živimo težak trenutak, nemamo baš puno razloga da budemo veseli. Ali imamo mnogo razloga da budemo obazrivi prema drugima, prema deci i onome što im ostavljamo u amanet. Ne smemo biti sebični da im ne ostavimo istinu, da im je ne kažemo. Ne smemo ih lagati da je danas dobro, moramo im otvoriti mogućnost za sutra da oni budu ti koji će pripremiti život za svoju decu, da bi taj život bio zaista poseban, da bio život.“

    A da li je tome težio i kada je kao đak isturenog odeljenja ćuprijske škole za muzičke talente osvajao nagrade, kada je, po sopstvenom priznanju detinjstvo i igranje u pesku zamenio kalofonijumom i gudalom?

    „Tada mi nije bilo jasno zbog čega je to tada baš meni bilo suđeno, ali kasnije se ispostavilo da su zapravo muzika i taj sklad, taj ritam, te harmonije, nešto što mi je suđeno. Naravno, nekada je tu bilo više ritma i harmonije, nekada manje, nekada gore, nekada dole, nekada više uspešan, nekada manje — sve je to ono što se zove biografija. Mi smo pre 30 godina pristali na sve. Ušli smo u tu vrtešku koju muzička čarolija zna da donese, u taj vrtlog zadovoljstva i predali smo mu se, bezrezervno. A, evo 30 godina kasnije, mada pomalo žalimo što se to zov jubilej, ne možemo da ga prećutimo, jer tako dugo, zajedno sa generacijski raznolikom publikom, i dalje slavimo njeno visočanstvo muziku.

    Ali, ipak, muziku za koju nisu potrebni kalofonijum i gudalo, pa tako ostaje nedoumica zašto je Đule odlučio da violinu zameni gitarom, a Vivaldija nekim sasvim drugačijim ritmom i zvukom?

    „Da je Vivaldi kojim slučajem bio osuđen na beskonačni život, mislim da bi bio razočaran sistemom edukacije u kojem svaku novu generaciju teraju da ga sviraju po senzibilitetu profesora. Umesto da to uradi izvođač tako što će svoj senzibilitet ugraditi u delo i predstaviti ga na njemu svojstven način, a što i jeste čar muzike. Ja sam odustao zato što nisam dobio slobodu izražavanja i okrenuo sam se nekom novom izrazu. Pronašao sam svoj način komunikacije sa publikom, u mom dodiru sa gitarom koji je postao prepoznatljiv. Nikada se nisam smatrao dobrim gitaristom, ali nisam ni žudeo za brzim sviranjem, a još manje za time da sviram kao svi ostali. Žudeo sam za svojim zvukom, za nečim što je moj sklop harmonija, onako kako ja to čujem i vidim, hteo sam da to bude moj potpis, moje pismo. Da imam svoj stil i stav, a u tome je svako od nas drugačiji.“

    I moglo bi se reći da je posle tri decenije, petnaest albuma, nebrojenih koncerata i nesumnjive popularnosti u tome i uspeo. No, da li tu sreću kvari činjenica da je mnogobrojne Van Gogove hitove uspela da zaseni jedna pesma sa početka karijere, „Neko te ima“? Da li njenom autoru smeta što nijedna druga pesma koju je kasnije napisao, nikada nije dobila takav status?

    „Usud! Pomalo je tužno, jedna pesma bi rekla. ’Neko te ima‘ je zaista ispala, mi u šali kažemo ever gril, ali zaista ever grin od grupe Van Gog. Činjenica da je najpoznatija ne znači i da je najbolja i najlepša. ’Šta ako‘, ’Brod od papira‘, ’Opasan ples‘, ’Za godine tvoje‘, ’Anđele, moj brate‘, ’Zemlja čuda‘… zaista je predugačak spisak pravih pesama i pravih razloga zašto su one, po mom ukusu i senzibilitetu, mnogo važnije i nužnije za karijeru grupe Van Gog od pesme ’Neko te ima‘. A i ona je doživela neku svoju ekstazu tek sedam godina kasnije od momenta kad je nastala. Dakle, ne postoje pravila. Ali, volimo što je ta pesma u narodu, što je ljudi tako vole i što postoji ta duboka pupčana povezanost nas i publike koja, bez obzira na uzrast, vrlo dobro zna da prepozna te naše daleke tragove prošlosti, naš otisak dlana kroz vreme i te slike prošlosti kroz koje mi govorimo o nekim trenucima koji mnogo znače u našim životima, u našem odrastanju, o vremenu u kojem nikad ništa nije bilo sjajno, u kojem nikad ništa nije bilo naklonjeno kulturi, niti potrebi i posebnosti mladog čoveka… O vremenu kada smo u nekim podrumima, skriveni od očiju drugih, znali da sednemo na taj virtuelni ćilim od nota i stihova, da uključimo pojačala i da se vozimo u tom vremeplovu, napred u prošlost i nazad u budućnost. U potrazi za našom srećom. Izlazili smo iz tih podruma u kojima je prikladnije bilo gajiti pečurke, srećni i zadovoljni. Upravo taj san za kojim smo tada žudeli, mi danas živimo, na javi.“

    Koliko je teško ostvarivati snove u svetu koji je bez harmonije i šta muzičar može da učini da taj svet ne zvuči ovako falš, kao danas?

    „Imaginarni trenuci naših življenja su pre ili kasnije pretopljeni u san o lepom životu. San o lepom životu i taj sklad i harmoniju svako od nas pokušava da pronađe u ponekoj knjizi, slici, staroj pesmi… Samo oni kratkoročni, na kraće staze, koji se dopunjuju na punjač od mobilnog telefona, žele da ovu stvarnost predstave kroz rijaliti programe, blistavu u svojoj euforičnosti.

    Volim da kažem da kada smo mi odrastali čitulje su bile na poslednjim stranicama novina, nažalost one su se preselile na naslovne strane i to je tužna slika naše svakodnevice. To je posledica jednog neumerenog, bahatog odnosa medija prema jednostavnom čoveku i njegovom životu. Ne treba dražiti ljude koji nisu dobili ono što im pripada. Ne treba im pred nos i oči stavljati lažnu sliku stvarnosti. Hajde da živimo svi u skladu sa okolnostima kakve jesu. Kao sav normalan svet.“

    A kakve su po Đuletovom mišljenju okolnosti u kojima je najveća nagrada za književnost pripala jednom piscu i muzičaru?

    „Ne znam šta je tu sporno. Dilema na tu temu može samo da dovede pod znak pitanja to vrhunsko priznanje, sumnju da li je priznanje Nobelovog komiteta zapalo u neku krizu, šta dalje ili sa čim i sa kim dalje. Mi smo odrasli na Dilanovoj muzici, čak i naši uzori, poput Džimija Hendriksa, koji je obradio jednu Dilanovu pesmu i to tako da mu je sam Dilan rekao: ’Ja je više neću svirati, jer ova pesma pripada tebi‘. Zbog te pesme sam i ja počeo da se bavim muzikom.“

    „Tragovi prošlosti“ sumiraju prvih 30 godina. Šta da očekujemo dalje, kakvi će biti tragovi budućnosti?

    Zvonimir Đukić, poznat i kao Đule Van Gog
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Zvonimir Đukić, poznat i kao Đule Van Gog u studiju Radio Sputnjika

    „Ispitujete neizvesnost. Da smo bilo šta planirali u ovih prvih 30 godina, verovatno bismo Boga nasmejali našim planovima i ništa se od toga ne bi dogodilo. Ništa nije planirano, ali vrlo dobro znamo da ćemo svoj dečački san pustiti da razigrano trči po poljima koja još nismo dotakli. Radićemo kao da nikada ništa nismo postigli, nećemo se kao ni do sada oslanjati na postignuto jer sam siguran da bismo tako izgubili pristup nekim novim vratima, da bismo u startu izgubili ključ za njihovu bravu. Želimo da otvaramo neka nova poglavlja života, da u vremenu pred nama gazimo i hodamo kroz život sa našom decom i da u miru stvaramo neku drugačiju vrstu muzike od ove koju smo do sad stvarali, jer šta smo ako nastavimo da stvaramo isto? Tu smo da stvaramo neka nova dela i da se radujemo životu gledajući kako unuci trčkaraju oko nas, a mi smo i dalje na bini, sa trzalicom u džepu. Dok god ta bina ima stepenik ili dva moći ćemo da pređemo sa one strane neba. A kad bude to drugo poglavlje onda ćemo da se okrenemo na horizontu, na drugu stranu i otputujemo nekim drugim prevozom.“

    Da li je to i Đuletov lični recept za sreću, da bi se ostao dugo mlad, optimističan, miran i u skladu sa sobom?

    „Recept je početak. Uvek biti na samom početku.“

     

    Tagovi:
    Orbita kulture, Zvonimir Đukić, Đule Van Gog
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga