12:37 08 Decembar 2019
Slušajte Sputnik
    Orbita kulture

    Svako ko misli, mora da se buni

    Orbita kulture
    Preuzmite kraći link
    Piše
    0 282
    Pratite nas

    Živimo u istorijskom svetu koji čini sve da čoveka skloni iz pozicije mere i da mu u apsolutnim zahtevima, revolucionarnim, političkim, kakvim god, zapravo postavi stupicu, kaže Jasmina Ahmetagić.

    O njenoj oštroumnosti i nepotkupljivosti nema šta novo da se kaže. Znalac koji raspolaže izuzetnim interpretativnim umećem, retkim darom za otkrivanjem veza među različitim kulturama i pismima, kritičarka koja hrabro izriče svoje književne sudove bez malicioznosti, ali i bez kompromisa.

    Jasmina Ahmetagić, univerzitetski profesor, naučni savetnik u Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću, autorka studija o piscima i delima posle kojih ništa više nije ostajalo isto, bila je gošća Sputnjikove Orbite kulture. Povod za razgovor bila je njena nova knjiga, studija o Alberu Kamiju, koja bi uskoro trebalo da se nađe pred čitaocima.

    Posle knjige o Dostojevskom stiže i nova o Kamiju. Birate li autore po složenosti, po tome koliko su nemogući za analize bez društvenog, ideološkog ili političkog konteksta epohe u kojoj su stvarali?

    — Verovatno i po složenosti, pošto oni autori koji nam se obraćaju na više različitih načina, u nama više izazovu. Nije bez razloga ni to što idu upravo tim redom, jer podrazumevaju jednu vrstu životne filozofije koja, čini mi se, tako ide. Mogla bi i obrnuto, od religije ka ateizmu, ali na dva potpuno suprotstavljena načina, iako je Kami i te kako čitao Dostojevskog, i referisao na njegov opus. Ali to su dva odnosa prema životu, i čini mi se da i tumača dovode u situaciju da u širokom dijapazonu posmatra život, ukoliko ga posmatra iz perspektive dela ovih autora.

    Naučni savetnik na Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću, Jasmina Ahmetagić
    © Sputnik /
    Naučni savetnik na Institutu za srpsku kulturu u Leposaviću, Jasmina Ahmetagić

    Kako se uopšte prilazi piscima o kojima je napisano toliko studija da gotovo ne postoji ništa novo da se kaže?

    — Nisam planirala ni knjigu o Dostojevskom, ona se dogodila po tragu veze između mene i romana „Zapisi iz podzemlja“. Isto se dogodilo i sa Kamijem. Opseo me je „Stranac“, po ko zna koji put. Imala sam osećanje da je pravac kojim se krećem i za mene nov. Mislim da se piscima o kojima je već toliko toga kazano i o kojima postoji biblioteka knjiga prilazi slučajno, bez namere da nešto novo kažete. To se, prosto, rodi samo.

    Kad kažemo Kami mislimo na „Stranca, „ Kugu, „Mit o Sizifu, ali — po vašoj knjizi bi se reklo  vi pre svega mislite na „Pobunjenog čoveka. Kako danas izgleda čitanje tog eseja i kako izgleda savremeni pobunjeni čovek, ima li takvih?

    — Za taj esej su govorili da je ili najbolja ili najgora Kamijeva knjiga. Prouzrokovala je mnogo nevolja i samom piscu. To je intimna knjiga, subjektivnija od „Mita o Sizifu“. U njoj je mnogo ispovednih mesta i vidi se da je pisac, ako ne ispravio, svakako izmenio neka stanovišta. Ako „Mit o Sizifu“ preispituje da li život ima ili nema smisla, „Pobunjeni čovek“ postavlja tezu da je svaki apsolutizam sumnjiv po sebi i vodi čovekovom padu. Dakle, vidimo Kamija koji je promenjen u odnosu na „Sizifa“. To je sada neko ko tvrdi da je čovek, ipak, neka mera. Nije slučajno u jednoj od tih knjiga dao moto iz Paskala da je čovekov položaj najbolji, najobjektivniji, najdublji ukoliko u jednoj poziciji može da dotakne, da shvati, da obujmi dve potpune krajnosti. To je „Pobunjeni čovek“, i za mene je ta pozicija mnogo dublja od „Sizifa“. A kako ga tumačiti danas? Tužno je da onaj problem koji je postavio Kami tada, još opstojava kao problem, a to je da je razlika između pobune i revolucije, između pobunjenog i revolucionarnog duha zapravo razlika između slobode i zloupotrebe slobode. Da svaki zahtev za apsolutnom slobodom, za apsolutnom istinom, za apsolutnim kao predznakom bilo kog htenja — uvek znači čovekov pad u neko podstanje. Čoveku nije dato, u opusu Albera Kamija, da boravi u potpunoj čistini svojih htenja. On je biće koje mora da razumeva i da rešava u sebi suprotnosti. Kami u nekom delu ironijski kaže da je najveći zločin u savremenom svetu zločin mere. Mi živimo u istorijskom svetu koji čini sve da čoveka skloni iz pozicije mere i da mu bilo u apsolutnim zahtevima bilo u revolucionarnim, političkim, kakvim god, zapravo postavi stupicu. Pobunjeni čovek više sumnja u sebe, to više nije neko ko zahteva da postoji ili ne postoji bog, smisao života. Sada je glavno pitanje kako on može da funkcioniše u društvu, kakva je njegova obaveza prema zajednici. To je taj intimni Kamijev razvoj za koji bismo mogli kazati da ide od ravnodušnosti do solidarnosti.

    Vi premijerno u srpskoj kritici istražujete odnos Kiša i Kamija, gde su im sličnosti?

    — Izgleda da što je veći pisac to je veća zloupotreba, slađe je parče kolača koje ćemo upotrebiti u ideološke svrhe. Oba ova pisca su i u svom životu imala veoma jasne i tekstove i delovanja i vidljivu ideologiju i humanistički pogled na svet. Međutim, kakve to veze ima kada ih je potrebno u nekom trenutku iskoristiti. Oduvek je bilo, pa i u raspravi dva čoveka, da se onaj razvijeniji spusti na nivo onog nižeg. Tako je i sa književnošću i sa politikom. Ne postoji način da politika obuhvati književnost, samo književnost može apsolvirati politiku. I onda politika može raditi samo ono što je njoj dato, uzimati parčiće sa nekog bogatog stola i tumačiti ih onako kako je moguće.

    Za poređenje sa Kišom bila su dva razloga. Najpre, bilo mi je važno da, osvetljavajući Kamija kroz razne teme, pokrenem neka magistralna pitanja njegove poetike. Poređenje Kiša i Kamija mi je dozvolilo da uključim njihov odnos prema revoluciji. To je istovremeno i pokušaj da se Kiš iščita iz ugla Kamija, da se, kada se pogledaju iz nekog drugog vremena, uvidi koliko su morale biti besmislene određene optužbe izrečene na račun „Grobnice“ i njenog autora. A zaista postoje ogromne srodnosti među njima, čak i na nivou rečenica. Te sličnosti su i za mene bile iznenađujuće. Nije tu reč samo o poređenju dva pisca, dve poetike koje su navodno neuporedive. I, konačno, kao što je Kami imao problem sa „Pobunjenim čovekom“, tako je Kiš imao problem sa „Grobnicom“. Šta iz čega izvire? Da li je to bio književni problem a zapravo ideološki — u oba slučaja je otvoreno pitanje.

    U knjizi istražujete koncept lične vrednosti, važnost svedočenja, govorite o grehu ravnodušnosti… Kako da razumemo ovo poslednje kada je ravnodušnost u osnovi našeg odnosa prema drugima, i to se ne doživljava kao greh?

    — Greh ravnodušnosti je Kamijeva sintagma. I sam pisac luta u dilemi treba li ili ne biti ravnodušan. Kad govori o Mersou, Kami kaže da tu nije reč o ravnodušnosti već o dobrohotnosti, nečemu što bismo danas nazvali benevolentnost. Dakle, da li je Merso samo benevolentan ili ravnodušan? Koji je odgovor na probleme u životu, koji je odgovor na problem patnje? Da li je Mersoov odgovor pokušaj da se srce smiri na način na koji se to radi na primer u budističkoj filozofiji? Umiriti svoje srce da više ne treperi, da ne strahuje, pa u tom smislu biti ravnodušan. Ja sam to razmatrala u širokom luku, od „ravnodušnog“ Mersoa, do nedovršenog romana „Prvi čovek“, gde Kami govori o svojoj biografiji i gde pominje svoj greh iz mladosti, otkrivajući vlastitu ravnodušnost koju sebi prebacuje. Tu vidimo da to nije mersoovska ravnodušnost prema majci smeštenoj u dom ili prema ubistvu Arapina na plaži, nego ravnodušnost koja proizilazi iz odnosa prema životu, prema značenju života.

    I tu dolazimo do koncepta lične vrednosti, ali preko jednog važnog pitanja. Naime, postavila sam pitanje ove vrste: Merso kaže da svaki čovek zna da život nema značenje, s druge strane kaže svešteniku da bi i kada bi morao da živi drugi život — opet izabrao ovaj. Kakav je to fenomen? Život koji nema značenje je tako epohalno važan da bi se ponovo živelo isto. Ja sam razumela da su to dve potpuno nespojive ravni iz kojih on posmatra život: jedno je značenje, a drugo je doživljaj. Kada smo u značenju, mi komuniciramo o značenju koje se društveno pridaje nečemu. Kada govorimo o doživljavanju, mi govorimo o neposrednosti, o životu kao neposrednoj aktivnosti. I tu dolazimo do koncepta lične vrednosti.

    Govorite o ravnodušnosti, prema vama i vašem pisanju nisu bili ravnodušni. Kada ste za štampu pripremili studiju koja vas je „učinila slavnom, a reč je o „Unutrašnjoj strani postmodernizma, knjizi o delu Milorada Pavića, niste dugo mogli da nađete izdavača, a ni kolegu kritičara koji će je sa vama predstaviti. Da li je to bio prvi znak da ste na dobrom putu, ili vas je to pokolebalo?

    — Ovde je suštinsko pitanje upravo to da li sam na dobrom putu. Mislim da zavisi kakvo značenje, opet u kontekstu ovoga o čemu razgovaramo, pridajemo svom putu. Ako je ono mereno socijalnim smislom, ja sam na lošem putu. Ta knjiga nije viza za neku dobru realizaciju u socijalnom smislu. Ako sam na putu koji bi trebalo da bude ispunjen radom, gde između mene i onoga što radim postoji znak jednakosti, gde se ne delim na čoveka koji piše i privatnu ličnost — onda sam na pravom putu. Želim pre svega da moj život ima smisla, da ne moram da se podelim na biće koje piše i biće koje živi. I ja sam živela pišući. U tom smislu zaista sam bila na pravom putu. E, sad, šta je pravi put svako od nas bira sam. Ja sam to tada možda više naslutila, potom sam taj put ponovo izabrala i nema mogućnosti da čovek 12 godina kasnije prepira svoju biografiju. Kada jednom objavite takvu knjigu i naiđete na neprihvatanje, vi se onda još čvršće vezujete za to kakvi jeste. Ovih 12 godina ne vidim kao tok, čini mi se da sve vreme živim realnost koja je tom knjigom negde postavljena.

    Pisali ste o zlostavljanju u književnosti i mnogo čemu drugom i verovatno iz svih tih razloga eto vas u Leposaviću, nikako da se približite prestonici?

    — Dug je put do Beograda. Čovek mora da ide okolišnim putevima i verujem da ću pre ili kasnije u 21. veku stići i u prestonicu. Taj put je dugačak, ali verovatno ću jednom stići.

    Svojevremeno ste rekli da je opasan onaj čovek kome se u biografiji ne može naći mrlja koja može da radi protiv njega. Da li ste, onda, vi i dalje opasna osoba?

    — Izuzetno. Mislim da bih mogla da se kandidujem, na primer u Americi, zato što tada počinju da nalaze razne prljavštine u vašem životu i stavljaju ih u javnost. I pre neki dan sam o sebi razmišljala da bi bilo zaista veoma teško iskopati nešto o meni, u profesionalnom smislu, pa to staviti u javnost. Mislim da ima jako malo stvari ili da ih nema uopšte za koje bih osećala da sam se obrukala.

    Da li je Kamijevo „bunim se, dakle, jesam i vaš kredo, i šta je, po vašem mišljenju, ostalo od toga danas?

    — Meni se čini da čovek koji misli mora da se buni. Tu nekako vidim znak jednakosti. Ako misliš, pobuniti se moraš.

    Tagovi:
    Jasmina Ahmetagić
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga