14:42 18 Septembar 2019
Slušajte Sputnik
    Sputnjik intervju

    Putinov savetnik: Za Srbiju najbolje da sledi Titov „treći put“ (video)

    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Piše
    43122
    Pratite nas

    Nije slučajno to što je u Jugoslaviji postojao takozvani „treći put“, ona je uvek bila između Istoka i Zapada, a Josip Broz Tito bio je dovoljno mudar da balansira između dva vojno-politička bloka. Čini mi se da Srbija nema drugi put osim ovog, kaže u razgovoru za Sputnjik savetnik ruskog predsednika Mihail Švitkoj.

    U Beogradu je, povodom jubilarnog, 50. Bitefa, boravio savetnik ruskog predsednika za međunarodne odnose u oblasti kulture Mihail Švitkoj, koji ovu pozorišnu manifestaciju prati od njenog osnivanja.

    Bitef je, prema rečima Švitkoja, 1967. godine, kada je osnovan, bio jedinstven festival u Evropi, jer je u skladu s politikom Josipa Broza, kao i sama Jugoslavija, bio mesto susreta Istoka i Zapada. „Tito je bio glavni producent Bitefa, a Mira Trailović, koja je festival osnovala, imala je odličan osećaj kako da od njega učini jedinstven kulturni događaj“, kaže naš sagovornik, koga smo pitali i o položaju Rusije na međunarodnoj sceni, informacionom ratu, budućnosti rusko-evropskih odnosa, novim tenzijama na Balkanu i o ulozi Srbije na putu između Istoka i Zapada.

    Jednom prilikom ste, govoreći o ruskom teatru, ispričali kako ste Vi došli u Teatralni institut i počeli da se bavite pozorištem u neka srećna vremena. Kakva su ova vremena za rusko pozorište?

    — Sovjetski Savez, stara Rusija, prerevolucionarna, delimično i Jugoslavija i druge zemlje socijalističkog tabora – to su bile zemlje u kojima je bilo interesantnije čitati nego živeti, u kojima je pozorište bilo interesantnije od stvarnog života, jer je stvarni život bio povezan s mnogim tabuima, zabranama, teatar i umetnost uopšte bili su svojevrsno ostrvo slobode. Veliki ruski filozof Vasilij Vasiljevič Rozanov je krajem 19. veka napisao: „U Rusiji je književnost uvek bila velika, a život bedan“. Voleo bih da život postane veliki, a književnost tada može da se povuče u drugi plan. U nekom trenutku, devedesetih godina, mesto teatra, književnosti, umetnosti zauzeo je stvarni život. Krajem osamdesetih godina mi nismo išli u pozorište, nego smo gledali direktne prenose zasedanja Vrhovnog saveta, vodila se realna međupartijska, politička borba, dešavao se realni politički teatar, to je bio politički rijaliti šou. Politički život je potisnuo umetnost, a potom je potisnuo i realni život. U nekom trenutku, ipak, postalo je jasno da umetnost u našoj zemlji igra posebnu ulogu, zbog toga ona opstaje u bilo kakvim uslovima.

    Kakav je Vaš stav prema umetnicima koji kritikuju savremeni život u Rusiji, rusko društvo, vlast. Može li se njihov stav razumeti kao podsticaj za neke pozitivne promene?

    — Lako je kritikovati, jer u savremenoj Rusiji ima mnogo nedostataka, mnogo je problema, to je potpuno očigledno. Meni se, međutim, čini da umetnost izgrađena samo na tim revolucionarnim parolama nije dugovečna. Danas se, recimo, može otići na radio-stanicu „Eho Moskve“, reći da je Putin loš predsednik, ali takav spektakl nema smisla. Ja ne mislim tako, s obzirom na to da radim u Putinovom timu, ali danas, ako neko želi da pljuje Putina, ima mogućnost da to radi. Meni se, međutim, čini da za umetnost to nije dovoljno. Svet je danas veoma tragičan, mnogo je opasnosti, mnogo je teže pronaći nešto pozitivno, na čemu bi se mogla graditi budućnost.

    Spomenuli ste rijaliti šou i konstatovali ste da je situacija u svetu veoma teška. Možemo li reći da se u informacionom prostoru pravi neka vrsta rijaliti šou programa od aktuelne geopolitičke situacije, od onoga što se dešava u Siriji, u Ukrajini?

    — Nažalost, taj veliki informacioni tok kod ljudi izaziva nedoumicu, to info-surfovanje, klizanje po moru informacija. Danas je, koliko god to čudno zvučalo, izuzetno malo ozbiljnih analitičkih članaka. Nedostaje uravnotežena, duboka analiza onoga što se događa, a za obične ljude, one koji nisu uvučeni u politiku, važno je nešto drugo. Postoji ta potrošačka filozofija: ljudi žele samo da budu bezbedni. I cela ova migrantska kriza u Evropi, i to kako danas glasaju — Evropa bira desničarske partije, poput Alternative za Nemačku ili Partije slobode u Holandiji – sve to govori da ljudi žele samo jedno: slobodan i bezbedan život. Posle 11. septembra 2001. Amerikanci su pristali da im oduzmu deo slobode, to je veoma ozbiljan znak. I u Rusiji je isto tako. Te agresivne informacije ljudi shvataju na određeni način, vidimo šta se dešava u svetu, želimo da kod nas ne bude tako. Spremni smo na sve da nam se to dogodi. Demokratija je pod veoma velikim pritiskom tih neprestanih agresivnih, pretećih informacija. Slušajući takve informacije, ljudi konstatuju da je ideja o slobodi, jednakosti i bratstvu zastarela i priželjkuju bezbednost i komfor. To je, po mom mišljenju, veoma opasna tendencija, a teatar i umetnost su njen odraz.

    Da li je Rusija izolovana kada je reč o međunarodnim odnosima u oblasti kulture?

    — Čak i u najtežem periodu, 2014. godine, mi smo sprovodili veoma ozbiljne kulturne akcije, s EU, Japanom, Kinom, čak i sa SAD. Stvar je u tome da smo mi s našim partnerima u Evropi, bez obzira na žestoki kritički odnos prema ruskoj spoljnoj politici, održavali odlične odnose.

    Kako vidite budućnost odnosa Rusije i Evrope, u političkom i ekonomskom smislu, ne samo u kulturnom?

    — Teško, iz jednostavnog razloga. Veoma je lako uvesti sankcije, veoma je teško ukinuti ih. Lako je početi rat, teško ga je završiti. Govorim o principu. Potpuno je jasno da smo mi izašli na kraj sa sankcijama i sadašnje stanje u ekonomiji je prilično stabilno. Preorijentisali smo se na Istok, na neke unutrašnje resurse. Ne mogu da kažem da su Rusiju sankcije tako jako pogodile. Da, smanjena je proizvodnja, trgovinska razmena, problema je više nego pre dve godine, ali ipak ne mislim da je za Rusiju to glavni problem. Narod se konsoliduje u teškim vremenima, Srbi to odlično znaju. Danas za politiku Putina glasa više od 80 procenata stanovnika zemlje, to nije izmišljen broj.

    Jedan američki list je nedavno napisao da Zapad svojom izolacijom Rusije, zapravo, pomaže Putinu.

    — Oni su u pravu. Slažem se s američkim listom, jer neprijateljski odnosi prema politici Rusije konsoliduju narod. To je istina. Drugo je pitanje što izolacija ne odgovara Evropi, ne odgovara Rusiji, ne odgovara čak ni Americi. I, naravno, mislim da će se nova američka administracija, ko god da pobedi, Hilari Klinton ili Donald Tramp, truditi da pronađe neki način da se približi Rusiji. Uveren sam u to. Rusija i Evropa imaju mnogo zajedničkih problema. Rusija nije pretnja za Evropu, nego DAEŠ, terorističke organizacije, radikalni pokreti na Istoku, nezaposlenost, odnosi s Amerikom, s Kinom. Pred Evropom je mnogo izazova. Mislim da Rusija nije pretnja za Evropu, naprotiv, mislim da normalni odnosi Rusije i Evrope mogu da ojačaju i Evropu i Rusiju.

    I ta priča o Rusiji kao pretnji za Evropu takođe je deo informacionog rata.

    — To što se dešava u medijima uopšte ne prikazuje stvarno raspoloženje u društvu. U Nemačkoj, na primer, nema tog agresivnog raspoloženja protiv Rusije kakvog ima u medijima, i ne samo to, čak je i jedan od vodećih nemačkih listova u Nemačkoj bio prinuđen da prizna da društvo drugačije gleda na ono o čemu oni pišu. Razgovaram i s običnim ljudima i s inteligencijom tamo, ne mogu da kažem da je engleska inteligencija nastrojena protiv Rusije. Društvo u Evropi nije protiv Rusije. Naravno, postoje stvari koje im se dopadaju i koje im se ne dopadaju, ali to je normalno.

    I ljudi u Srbiji i na Balkanu suočavaju se s takvim problemima, stvara se utisak da postoji opasnost od izbijanja nekog novog rata. Govorim o dizanju prašine oko Republike Srpske, oko odnosa Srbije s Hrvatskom… Mislite li da je moguć novi rat na Balkanu? Kome bi on bio u interesu?

    — Uvek postoje ljudi kojima to odgovara. Balkan je uvek bio evropsko „bure baruta“, svi veliki ratovi su, kao što znate, počinjali na Balkanu. Svetski ratovi. Mislim da nikome novi svetski rat nije potreban u tom punom formatu, ali bilo kakva destabilizacija u Evropi — slabi samu Evropu. To je veoma loše. I to uvek odgovara trećim zemljama. Ne želim da kažem da to odgovara Americi ili Kini, to nisam rekao, ali danas postoje snage koje su zainteresovane za slabu Evropu… A slaba Evropa znači rat na Balkanu. Rusiji takav sukob nije potreban, za Rusiju je veoma važna stabilnost Evrope, kao i stabilnost Ukrajine.

    Može li Rusija da utiče na to?

    — Naš dijalog s NATO-om je zamrznut, ali smatram da rat na Balkanu, to što govorite o Republici Srpskoj, ni Rusiji, ni zemljama NATO-a ne odgovara. Danas je veoma lako govoriti o ratu. Reč rat svako drugi izgovara i ona je postala veoma laka za upotrebu, čak se olako govori i o preventivnom nuklearnom ratu. Čini mi se da je to krivica medija, koji ne bi smeli olako da govore o tome. Rat je uvek tragedija, podrazumeva pogibiju desetina hiljada ljudi, ponekad i miliona. Prema toj reči se treba ozbiljno odnositi. Kod nas se reč rat u svakom drugom članku upotrebljava ravnodušno. Rat je tragedija i svaki razuman političar, lider zemlje, mora da razume da treba da učini sve što je u njegovoj moći da ne dozvoli čak ni pretnju ratom, a kamoli rat.

    A kakva je pozicija Srbije u toj situaciji, mi smo, s jedne strane, okrenuti Rusiji, s druge strane, postoji pritisak Evrope u kontekstu evrointegracija?

    — Mislim da svaka zemlja ima svoju istorijsku sudbinu. Nije slučajno to što je u Jugoslaviji postojao takozvani „treći put“, ona je uvek bila između Istoka i Zapada i Josip Broz Tito je uvek bio dovoljno mudar da balansira između dva vojno-politička bloka. Meni se čini da Srbija nema drugi put osim tog. Razumljivo je da su vaši političari zainteresovani i orijentisani na saradnju s Evropskom unijom i njenim strukturama. Ali čak i Rusija… U poslednjih godinu i po dana predsednik Putin i ministar Lavrov govore o tome da je povezani prostor od Lisabona do Vladivostoka bolji od bilo kog drugog prostora. Pitanje je imaju li naši zapadni partneri volju da se to realizuje.

    Da li ste, ako imamo u vidu sve o čemu smo do sada govorili, optimista ili pesimista kada razmišljate o budućnosti sveta?

    — Optimiste nazivaju budalama, a ja smatram da ni pesimisti nisu daleko od optimista, jer mi sami gradimo svoj život, i ako želimo da ga pretvorimo u pakao, to lako možemo da učinimo. Razumljivo, u raj ga nećemo pretvoriti. Ali, ako prestaneš da se raduješ životu i ne shvatiš da je najvažnija stvar u životu izgradnja pozitivnih vrednosti, onda taj život živiš uzalud. Odlično razumem sve izazove, sve pretnje, razumem odlično šta bi, u principu, moglo da nas čeka u budućnosti, ali ako smo ozbiljni i odgovorni ljudi, moramo stvarati budućnost koja će biti budućnost za ljude, a ne budućnost za katastrofu. 

    Tagovi:
    međunarodni odnosi, potrošačka kultura, svetski rat, bure baruta, migrantska kriza, književnost, desničari, predsednički izbori u SAD, izolacija, umetnost, sankcije Rusiji, 11. septembar 2001, kultura, intervju, pozorište, sloboda, rat, Sputnjik intervju, Orbita kulture, BITEF, Bitef, Vasilij Rozanov, Mihail Švitkoj, Donald Tramp, Hilari Klinton, Vladimir Putin, Balkan, Evropska unija, Republika Srpska, Evropa, Sirija, SAD, Ukrajina, Srbija, Rusija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga