17:36 17 Jul 2019
Slušajte Sputnik
    Sputnjik intervju

    „Otpor“ nas je obrukao u svetu

    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Vladimir Sudar
    52344

    „Otpor“ je pomogao da padne Milošević, ali sistematski je, finansiranjem iz inostranstva, lišen ideologije i programa. I to im nije bilo dosta. Pokušali su da uđu u politiku pa su propali na izborima. Ni to im nije bilo dosta, pa su počeli da nas brukaju po svetu — da menjaju nedemokratske režime autoritarnim, kaže Čedomir Antić.

    Veliki građanski i studentski protesti 1996/97. imali su veći značaj nego što se savremenicima činilo, a daleko su značajniji nego što bi neko danas, ko nije upućen, mogao da zamisli, kaže istoričar i jedan od lidera Studentskih protesta dr Čedomir Antić.

    Studentki protesti 1996-1997. godine u Beogradu.
    © AFP 2019 / MILOS JELESIJEVIC

    „Miloševićev režim bio je kraj jednog totalitarnog projekta koji je uspostavljen 1944/45. godine i on je morao da pod pritiskom velikih sila i vremena uspostavi formalnu višestranačku demokratiju, ali bilo je jasno da on nikada neće dozvoliti da njegov režim bude mirno poražen na izborima, koliko god ti izbori bili nedemokratski. To se pokazalo više puta, ali ′96. godine, iako je pobedio na saveznim izborima i postigao veliki uspeh posle Dejtona i činjenice da je bio prihvaćen i potpomognut od velikih sila, on je ipak, nekim čudom izborne matematike, izgubio svega četvrtinu opština u Srbiji. To je Miloševića, koji je bio diktator, uplašilo i onda je započeo proces poništavanja, odnosno falsifikovanja izbora. Narod je izašao na ulice, nije bilo očekivano da će takav otpor nastati, s obzirom na činjenicu da opozicija nije bila popularna. Pošto ti protesti nisu išli dobro, pobunili su se i srpski univerziteti i započeo je najdugotrajniji studentski protest u istoriji srpskog naroda, a koliko je meni poznato, i najdugotrajniji u istoriji Evrope“, kaže Antić za Sputnjik.

    Istoričar Čedomir Antić
    © Sputnik /
    Istoričar Čedomir Antić

    Koje su, po Vašem mišljenju, ključne posledice protesta 96/97?

    — Tada je prosto odlučeno kako će Milošević pasti. Postalo je jasno da on bez sile neće pasti, kao i da opozicija mora da se ujedini oko jednog programa, i upravo je onaj radikalniji deo opozicije iza koga je stajao i Studentski protest 2000. godine oborio Miloševića. Te ′96. godine nije bilo snage da Milošević padne, međutim, upravo taj veliki kontramiting koji je on pokušao da sazove nagovestio je njegovu sudbinu.

    Kakva je bila uloga „spoljnog faktora“, pošto opozicija i studenti ispočetka nisu imali podršku jer je Milošević važio za „faktor mira i stabilnosti posle potpisivanja Dejtonskog sporazuma?

    — SAD i EU nisu volele Miloševića zato što je bio njihov ideološki protivnik. Međutim, to ne znači da oni nisu mogli da sarađuju s njim. Istorija hladnog rata bogata je takvim ličnostima kao što je Milošević. Oni su s njim mogli da naprave samo privremeni pakt. Međutim, kad su počele demonstracije, one nisu bile predviđene. Opozicija je dobila većinu Šešeljevim glasovima i skupila je kritičnu masu ne zato što se živelo loše, već zato što je jedan gnevni srednji sloj, koji je bio bastion demokratije u Srbiji, bio nacionalno povređen. Ljudi su zbog toga izašli na ulice.

    Velike sile te proteste nisu finansirale, to je uobrazilja nekih ljudi koji su u to vreme sarađivali sa Haškim tribunalom i SAD, a bili su deo Miloševićevog režima. Stranci su počeli da stupaju u kontakt sa nama tek krajem godine, kad je bilo jasno da će Milošević priznati izbore. U krajnjoj liniji, SAD su preko svojih bliskih država omogućile da Milošević dobije najveću privatizaciju u vreme trajanja njegovog režima i da te pare potroši baš uoči izbora 1996. godine.

    Koja je bila osnovna razlika između tadašnjih lidera studentskog protesta i lidera opozicije?

    — U to vreme, studenti su bili vrlo radikalizovani i vrlo desno. Danas, mnogi koji su učestvovali u tome neće reći da je bilo tako. Takav protest nije nailazio na podršku. Samo ću podsetiti na mog poznanika, profesora sa Oksforda Timotija Gartona Eša, koji je napisao nekoliko tekstova o nama podsmevajući nam se kao francuskim revolucionarima, nacionalistima itd. Jer zna se koje je mesto za Srbina i Srbiju — to je mesto evropskog parije koji je poražen u svim ratovima i treba da prihvati sve ono što mu je nametnuto sa strane. Mi to nismo hteli, naša parola je bila „Beograd je svet“, što je značilo da Srbija treba da bude deo sveta, ali onako kako je to bila u svojim velikim danima.

    Nažalost, to je bilo teško, nismo imali podršku opozicije, imali smo posla sa malim političarima. SPO, nezadovoljan od početka pošto je počeo da pada broj njegovih pristalica, počeo je da paktira sa vlastima. Nažalost, ovaj reformski deo okupljen oko Zorana Đinđića pokazao je limite koje je kasnije i dokazao od 2001. do 2003. Tako da je Studentski protest ostao, naposletku, izolovan. Dobijena je pobeda opozicije, a nama je trebala pravda do koje nije došlo. Trebalo je posle skoro tri godine SAD i njihovim saveznicima da naprave svoje studente jer je ta naša struja pobeđivala na svim izborima za Studentski parlament.

    Na koju struju mislite?

    — Nacionalni korpus je bio dominantan u protestu. U našem Glavnom odboru su bili predstavnici 38 fakulteta, među njima je svega deset ili 15 odsto nije bilo naklonjeno ideji nacije i srpskog ujedinjenja. Jedva se izglasalo da sednice ne počinju molitvom, dakle toliko se otišlo u ekstrem upravo zbog ponašanja izdajničkog i korumpiranog Miloševićevog režima i opozicije koja je bila nedelotvorna.

    Protesti su dobili podršku sa svih strana političkog spektra, od Beogradskog kruga do Dobrice Ćosića i mitropolita Amfilohija. Oko čega je postignut tako širok konsenzus?

    Čedomir Jovanović
    © Tanjug / ZORAN ZESTIC

    — Mi imamo taj mit da su Srbi podeljen narod. Međutim, reč je o podelama u eliti. Narod, kao i u svim društvima koja su nestratifikovana i neobrazovana, funkcioniše po sistemu mase. Studenti su pogodili ono što očekuje taj neki prosečan građanin i odgovorili su na sva pitanja, a time, u stvari, nisu odgovorili ni na jedno. Kad je jedan narod u ovako velikim problemima, onda morate da mu ponudite rešenja koja su vrlo bolna i kontroverzna. Studenti su tu delovali kao neka vrsta ustanove, kao neka vrsta crkve, i teško je bilo tu reći — studenti ne valjaju. Mada, bilo je i takvih koji su to govorili.

    Kako Vam danas izgleda to što deo mlađih generacija tretira Miloševića kao čuvara nacionalnih interesa?

    — Dugo je sistematski rađeno, iz određenih krugova u zemlji i inostranstvu, da se u Srbiji stvore dva stereotipa. Jedan je stereotip fašiste, ubice i ratnog zločinca, a to je trebalo da bude Milošević, a drugi je stereotip reformiste i mučenika, to je bio Đinđić. S obzirom na činjenicu da se Milošević u jednom trenutku u Hagu pokazao dobro, a imamo mlade ljude koji ga se ne sećaju, ali vrlo dobro se sećaju kako je 40-50 kriminalaca prošlo kroz naš život uz laži o Evropi, odnosima u regionu, srpskom narodu, ti mladi vrlo dobro vide kako živi deo današnje elite, a u ono vreme tako je živeo samo Marko Milošević, i to u Požarevcu. Mladi su nezadovoljni, nemaju šansi da se zaposle, a gledaju Čedomira Jovanovića svaki čas kako se hvali pravim ili izmišljenim bogatstvom. I šta da kažu? I naravno da mi koji se vozimo tramvajem i živimo normalno neprestano doživljavamo uvrede i zbog tog lažnog „Otpora“. Dobro, „Otpor“ je pomogao da padne Milošević, ali sistematski je, finansiranjem iz inostranstva, lišen ideologije i programa. I to im nije bilo dosta. Pokušali su da uđu u politiku, pa su propali na izborima. Ni to im nije bilo dosta, pa su počeli da nas brukaju po svetu — da menjaju nedemokratske režime autoritarnim.

    Kako komentarišete to što je Vaš bivši saborac Čedomir Jovanović za 20 godina postao, da Vas parafraziram, odraz u ogledalu Marka Miloševića?

    — U vreme kad smo sarađivali, on je bio jedan rodoljub, čestit i skroman, malo ekstravagantan student umetničkog fakulteta, ali po mnogo čemu, bio je osoba sa velikom vizijom. Posle pobede na izborima 2000. godine rastali smo se i svako je otišao svojim putem. Postao je profesionalni političar, i to je u redu. Ne treba profesionalni političar da živi u kontejneru, treba da bude imućan. Međutim, nije moj problem što je Čedomir Jovanović biznismen i što je bogat. Moj problem je što je on počeo da reklamira u javnosti jedan skarfejsovski kulturni model. On je sam u svojim memoarima napisao da je prekinuo sa prošlošću, ali ne sa prošlošću Miloševića i ratnih zločina, nego sa svojom od pre 2000. godine. On je svojim ponašanjem unizio jedno vreme, vreme iz kog je potekao.

    Neko vreme posle protesta, zajedno sa Čedomirom Jovanovićem ste postali član DS. Koliko su Vas, a i neke druge lidere Studentskog protesta pokvarile stranke?

    — Studentski protest je bio spontan i prvi koga vlast nije htela. Obično je studentske proteste pokretala ili zaustavljala vlast tako što bi pokrenula svoje ljude. Ovde to nije bio slučaj. Šteta je, i to je verovatno najveći propust, ali često je elita kad je reč o ideji i ideologiji mnogo slabija od naroda i što ti ljudi nisu našli zajedničku politiku. Čedomir Jovanović je propovedao jedno prosvećeno rodoljublje, što danas ne radi. Prošlo je više od godinu dana od protesta kad smo ušli u DS. Što se mene tiče, ja sam tu mirne savesti, zato što sam ušao u DS kad je bila vanparlamentarna stranka i izašao kad su držali celu vlast u zemlji. Slično je bilo i kasnije kad sam bio aktivan u G17. Moja ideja nikad nije bila da živim od bavljenja politikom. Nažalost, nisu svi tako razmišljali.

    Posle toga je došla ta priča o „Otporu“ i verovatno naduvana priča o novcu i sad svako može sa pravom da kaže — vi ste plaćenici, najamnici… Kad je završen posao ovde, onda idete da donosite „sreću“ Gruziji i posle jednog starog, reformisanog komuniste dovedete na vlast jednog ekstremistu koji progoni Ruse u Odesi.

    Šta smo dobili posle Protesta što nam je ostalo svih ovih 20 godina?

    — Ako bismo sublimirali ideje koje su tada dominirale, mogli bismo da citiramo Borislava Pekića koji je rekao da su nacija i demokratija dve šine koje su nerazdvojive i moraju ići uporedo jedna sa drugom. Mi smo se borili za ta dva ideala — za slobodu nacije i demokratiju, odnosno unutrašnju slobodu. Mislim da je demokratija trijumfovala. Trijumfovala je 2000. sa tri godine zakašnjenja i danas je ona nesporna.

     

    Tagovi:
    Narandžasta revolucija, Građanski protesti 1996/97, Studentski protesti 1996/97, Srpski pokret obnove, Otpor, SPS, DS, Čedomir Jovanović, Čedomir Antić, Zoran Đinđić, Slobodan Milošević, Vuk Drašković, Gruzija, SAD, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Facebook nalogaKomentariši preko Sputnik naloga