19:38 28 Oktobar 2020
Slušajte Sputnik

    Diković: NATO će priznati grešku (video)

    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Piše
    123171
    Pratite nas

    Nedavni protesti nekih vojnih sindikata stavili su u centar pažnje položaj vojske u Srbiji i prilično uzburkali javnost. Da li je situacija u vojsci takva da zahteva rešavanje na ulici, ili su pomenuti sindikati imali i neke druge razloge da izađu pred javnost na tako neobičan način, pitali smo načelnika Generalštaba, generala Ljubišu Dikovića.

    Načelnik Generalštaba Ljubiša Diković sa glavnom urednicom Sputnjika Ljubinkom Milinčić
    © Sputnik / Miloš Ćurčin
    Načelnik Generalštaba Ljubiša Diković sa glavnom urednicom Sputnjika Ljubinkom Milinčić

    — Sindikalno organizovanje je definisano u Zakonu o radu, i to je zakonska kategorija koja daje pravo radnicima i svima drugima koji imaju poslodavce da iskažu svoje zadovoljstvo odnosno nezadovoljstvo stanjem i statusom. Zakon o vojsci Srbije dozvoljava sindikalno organizovanje i ono se pobliže uređuje pravilima vojne službe.

    Naši sindikati su u dva navrata u poslednje vreme izrazili nezadovoljstvo svojim statusom i standardom. Lično, ja nisam pristalica bilo kakvih protesta niti okupljanja vojske zbog rešavanja statusnih i svih drugih pitanja. Zna se način kako se ta pitanja rešavaju i nisu samo problematična pitanja statusa i standarda, vojska ne počiva samo na tome. Naravno da sve to utiče na rezultate i raspoloženje vojske, ali protest nikako ne može da bude način izražavanja tog stanja.

    Na kraju krajeva, i Vlada Srbije i njen premijer jasno su naveli da primanja profesionalnih pripadnika vojske nisu dovoljna, ali da se u ovom momentu izdvaja koliko je to moguće i da niko ne može da izdvoji više novca ako taj isti novac ne postoji, a to je sada činjenica.

    Drugo, potrebe Vojske Srbije, kao institucije koja ima jasno definisanu ustavnu ulogu, nisu samo za poboljšanje standarda i statusa profesionalnih pripadnika vojske, postoje potrebe i za opremanjem kako bi bila osposobljena za mnogobrojne današnje izazove. Dakle, imate sa jedne strane potrebu za osavremenjavanjem i opremanjem, naoružanjem vojnom opremom, koja iziskuje određena sredstava, a sa druge strane, nezadovoljstvo određenog broja ljudi standardom i statusom. U ovom trenutku ni jedno ni drugo ne može biti ostvareno, niti možemo računati da sada nauštrb opremanja Vojske Srbije gradimo status i standard i stvaramo socijalni mir.

    Doduše, ono što je važno jeste da to nezadovoljstvo jednog dela, manjeg, nije odraz mišljenja svih pripadnika vojske, niti se to nezadovoljstvo odražava na realizaciju brojnih zadataka koje vojska danas izvršava. To je važno. Važno je i da znaju ljudi koji su organizovani sindikalno, posebno rukovodstva reprezentativnih sindikata, da je mala razlika i vrlo je teško odvojiti sve to od politike. Najviše se plašim da to sindikalno delovanje ne pređe u političko delovanje, što nikako ne bi bilo dobro, i na kraju krajeva i samo postojanje sindikata bilo bi besmisleno ako će da se bavi politikom.

    Dakle, nisam pristalica nikakvih okupljanja i rešavanja problema na taj način, sindikalno organizovanje u domenu oblasti ili granica u koje su definisane, to je najjednostavnije rešenje.

    Znamo, naravno, da se ne može pružati više nego što guber dozvoljava, ali da li se mogu naći neke mogućnosti da ti nezadovoljni ljudi s većim elanom rade svoj posao? Jer ako čovek mora da misli da li je porodica zadovoljna, sita ili nije — teško će raditi ono što se od njega očekuje.

    — Nije takvo stanje kod pripadnika vojske. Tačno je da su nam primanja nešto malo ispod prosečnih plata u Republici Srbiji, ali egzistencija nijedne porodica nije dovedena u pitanje tim primanjima. Želeli bismo više, apsolutno, i ja sam za to, i ministar odbrane je za to, i mi dnevno pričamo o statusu i standardu profesionalnih pripadnika vojske. Raspravljamo upravo o pitanjima koja postavljaju sindikati, ali moramo biti svesni da su u ovom trenutku napori države i potencijali s kojima ona raspolaže toliki koliki jesu, i mi to moramo da podnesemo. Ne možemo da gradimo bolje vreme trošenjem onoga što objektivno nismo zaradili — moramo bolje vreme graditi i štednjom. Moramo da izdržimo ovaj period i vratimo ono što je potrebno vratiti, da se sve što jeste narušeno stabilizuje, prvenstveno u ekonomskim pitanjima, i da potom zajedno uživamo tom našem uspehu. Samo zajedno možemo doći do uspeha. Nijedan pojedinac, niko, nema čarobni štapić koji će rešiti sve probleme. Samo snagom zajedništva možemo da dođemo do boljih uslova za život i rad svih građana Republike Srbije, a samim tim i pripadnika Vojske Srbije. Divni su to ljudi, oficiri, podoficiri, vojnici, zaista — oni podnose velike napore, izvršavaju složene zadatke u svim uslovima i za to apsolutno zaslužuju priznanje. Samo na taj način, ako se postigne visok kvalitet realizacije zadataka, građani Srbije i dalje će verovati svojoj vojsci i graditi bezbednost — pa i svoju ličnu — na snazi vojske. A ne da vojska izlazi na ulice ili traži bilo šta na taj način, to nikako.

    Naravno, vojska deli sudbinu naroda, tako je uvek bilo i tako će uvek i biti… Drugi faktor su oprema i naoružanje. Imali smo gosta ovih dana — bio je to ministar inostranih poslova Rusije. Kažu da se tokom njegove posete govorilo o nabavci ruskog oružja, odnosno ruskih aviona i još nečega. Da li biste nam rekli konačno šta mi to dobijamo, ili kupujemo, ili nabavljamo, i kad to možemo otprilike da očekujemo?

    — Saradnja sa Ruskom Federacijom u oblasti bezbednosti i odbrane je regulisana na najvišem državnom nivou. Za tu saradnju je formirana međuvladina resorna komisija, na čelu te komisije je ministar odbrane, i ona se bavi rusko-srpskom saradnjom u oblasti odbrane i bezbednosti. Naravno da Vojska Srbije i Ministarstvo aktivno učestvuju u radu te komisije koja ima za cilj da unapredi saradnju u oblasti bezbednosti. Poznato je i da su naoružanje i oprema sa kojima naša vojska raspolaže uglavnom ruske proizvodnje, negde oko 80 odsto, a imamo naoružanje i opremu i zapadne proizvodnje. Poznato je i da je potrebno da se određena sredstva i sistemi zamene novim i savremenijim, tako da osposobimo vojsku da u svakom trenutku može da odgovori svojoj ulozi.

    Saradnja sa Ruskom Federacijom nije slučajan izbor — ona je nastavak jedne dobre tradicije zasnovane na poštovanju, prijateljstvu, čak sličnim pogledima na svet, a posebno na sličnim pogledima na bezbednost, i to na globalnu bezbednost. Mi smo se opredelili, naravno, da sa Ruskom Federacijom izvršimo modernizaciju, odnosno da našu flotu, prvenstveno aviona za zaštitu vazdušnog prostora Srbije, zamenimo. I odlučili smo se uz pomoć naših kolega iz RF, a prvenstveno uz pomoć najvišeg rukovodstava te države, da dođemo do rešenja za zamenu aviona MiG-29 kroz jedan povoljan aranžman, izuzetno povoljan. Ne mislim da iko može pod povoljnijim uslovima da izvrši opremanje sredstvima i opremom koja je potrebna.

    Ta saradnja, odnosno opremanje, ne odnosi se samo na avijaciju i zaštitu avionskog prostora. U tom paketu su i druga sredstva i oprema za kopnenu vojsku i druge sastave koja je potrebna našoj vojsci.

    To su tenkovi, Buk, Mi-6, da li sam u pravu?

    — Ne bih sada o tome detaljnije govorio. Jedan paket naoružanja i vojne opreme za koju smo procenili da je najpotrebniji Vojsci Srbije da bi odgovorili potencijalnim izazovima odnosno pretnjama po bezbednost građana Srbije uz najpovoljnije uslove koje smo mogli da dobijemo, o tome se radi.

    A zašto se mi naoružavamo, da li se mi to spremamo za rat, kao što kažu naše komšije iz regiona. Boje se, navodno, da ćemo njih napasti, i tvrde da smo mi faktor nestabilnosti na Balkanu?

    — Republika Srbija je ozbiljna država, Vojska RS je ozbiljna institucija sa jasno opredeljenom ustavnom ulogom i dozvolite i da kao načelnik Generalštaba jedne takve ustanove ne komentarišem ono što nije zasnovano na dubokim i realnim procenama u kontekstu toga da mi bilo koga ugrožavamo na ovom prostoru. Vojska RS kao glavna oružana snaga ne ugrožava apsolutno nikoga, to što mi radimo je za naše potrebe, za našu bezbednost, za našu stabilnost, a neke analize ili po sistemu izjava analitičara, vojnih i bilo kojih drugih, bez toga da su one sadržajne metodološki ispravne, ne bih komentarisao.

    Dobro, kako onda komentarišete tj. ocenjujete vežbu Slovensko bratstvo?

    — Neutralni status Republike Srbije nije status i ne sme se posmatrati kao stanje koje ne zahteva saradnju sa bilo kim. Naprotiv, naš neutralni status zahteva upravo što veću saradnju sa drugim zemljama, a posebno vojnu saradnju. Mi danas sarađujemo sa više od 60 zemalja u svetu i ta saradnja ima za cilj jačanje sopstvenih sposobnosti, a važna je I obostrana korist bilo koja zemlja da je u pitanju. Naravno da je saradnja sa Rusijom prioritet kao što je i saradnja sa SAD i Kinom. Ne znam zašto bi ta saradnja s Ruskom Federacijom bila predmet posebne analize, sumnje ili bilo čega drugog kad ona apsolutno nije usmerena ni protiv koga već isključivo ima za cilj razvoj sposobnosti i nadogradnju istorijskog prijateljstva. Sve što radimo činimo za bolje sutra i izgradnju mira u svetu.

    Naravno da je vežba s bilo kojom zemljom, a posebno vežba koju izvodi vojska oružanih snaga, otprilike kruna saradnje. Znate, imate sastanke na visokom i srednjem nivou, ali kada s nekom zemljom izvodite zajedničke vežbe onda je tu zaista stepen poverenja maksimalan i rekao bih „kruna dotadašnjih aktivnosti“. E, upravo vežba „Slovensko bratstvo“ predstavlja krunu saradnje Srbije, Rusije i Belorusije.

    Tema vežbe su bila protivteroristička dejstva. Ako je terorizam danas jedna od tri ključne pretnje po bezbednost u svetu, ta zajednička vežba je upravo imala za cilj da se što bolje organizujemo i osposobimo za borbu protiv te pošasti, jer su teroristički akti prisutni svakodnevno u svetu.

    Kako vojska može da odgovori na terorizam?

    — Jedan od zadataka vojske i jeste upravo razvijanje sposobnosti za borbu protiv terorizma. To je jako široka tema. Imate fazu koja ne zahteva nikakvo oružano angažovanje i niz drugih aktivnosti koje se preduzimaju preventivno, da ne dođe do terorističkog akta, a imate i fazu odgovora na njih. Suština je sprečiti teroristički akt. To se radi procenama, praćenjem, razmenom informacijama, budnosti da ne budemo iznenađeni, jer teroristički akt niko ne najavljuje. Teško je proceniti da li do njega može da dođe ili ne, ali svako ko želi da učini teroristički akt dobro će da razmisli gde to može da uradi. Bitno je imati sposobne ljude koji na to mogu da odgovore.

    Danas nijedna zemlja ne može sama da uspe u protivterorističkoj borbi. Mi u tome sarađujemo sa svim zemljama, sa članicama EU i NATO-a, mi uvek pričamo o opasnosti i uvek zaključujemo da je potrebno jedinstvo mnogih zemalja regiona, sveta u borbi protiv te velike opasnosti.

    Sa Rusijom smo imali za cilj da proverimo zajedničke sposobnosti u borbi protiv terorizma koje, nadam se, nikada nećemo morati da primenimo, ali zašto da se ne pripremimo za to? Mi nemamo pravo da nemamo odgovor na terorizam.

    Orkestar Garde Vojske Srbije izvodi himnu Rusije
    © Tanjug / Oksana Toskić

    Uprkos tome, vežbe Slovensko bratstvo bile su trn u oku mnogim zemljama regiona. Okruženi smo zemljama NATO-a. Juče smo imali prilike da vidimo navodni dokument NATO-a koji je lansirala Hrvatska, i u kome se kaže da je NATO spreman da deluje i na ovim prostorima, kako Vi to vidite?

    — Zajedničke oružane vežbe sa Ruskom Federacijom, sa zemljama EU sa članicama NATO-a, mogu da budu opasnost samo onima koji zaista nedovoljno posvećuju pažnje proceni stanja i situacije. Ne znam na osnovu čega bilo ko može da proceni da bilo koja vežba Vojske Srbije sa bilo kojim oružanim snagama bilo koje zemlje može predstavljati opasnost za nekog drugog. To su problemi prvenstveno tih zemalja, ili ljudi koji iznose takva tumačenja. Rekao bih da danas Srbija vidno ne predstavlja nikakvu opasnost nikome u regionu.

    A oni nama?

    — Vidite, okruženi smo zemljama NATO-a. Lepo bi bilo da, eto, posmatramo i malo drugačije. Da li smo možda bezbedniji zbog toga što smo okruženi zemljama NATO-a?

    Šta Vi kažete?

    — Trebalo bi da je tako. Apsolutno. Jer, sve što zemlje NATO-a u okruženju rade…

    Iako je NATO spreman, kako kaže, da nas bombarduje?

    — Pa znate šta, ja ne bih to komentarisao, jer mislim da zvanična saopštenja u tom smislu nisu išla, i ne znam zašto bi NATO bio spreman da nas bombarduje. Opet su to možda neke proizvoljne ocene koje imaju neki sasvim drugi cilj. Lično smatram da NATO neće ponoviti grešku iz 1999. godine i da neće nikad više bombardovati Srbiju. Priznaće oni tu grešku, siguran sam da će ih na to jasno usmeriti stanje u datom trenutku. Dakle, ne predstavljamo mi nikome opasnost, mi gradimo svoje sposobnosti, i učestvujemo u izgradnji svetskog mira kroz upućivanje naših ljudi u mirovne misije, zajedničku obuku, zajedničke vežbe, i danas smo zajedno sa drugim zemljama faktor stabilnosti.

    Srbija pristupa borbenoj grupi Evropske unije koja se zove Helbrok. Šta to znači za našu zemlju? Kakva je to grupa i da li to znači da mi na taj način, uključujući se u neku borbenu grupu, prestajemo da budemo neutralna zemlja?

    Ambasador Rusije u Srbiji Aleksandar Čepurin
    © Sputnik / Radoje Pantović

    — Vidite, naše strategijsko opredeljenje jeste članstvo u EU i sve što radimo okrenuto je ka tom cilju. Naravno da moramo deliti neke vrednosti kada je u pitanju bezbednost EU. Mi se već nalazimo u misijama EU — naši pripadnici izvršavaju zadatke zajedno sa drugim zemljama-članicama EU, i kao odgovorna i ozbiljna zemlja moramo učestvovati u tom bezbednosnom smislu i deliti tu bezbednosnu odgovornost i kroz UN i EU.

    Jedan od načina da smo prisutni u toj evropskoj bezbednosti je i kao članica borbene grupe EU. Mi smo pažljivo analizirali sve ponude koje smo imali na stolu, vršili detaljne procene, sve u cilju da, ako uđemo u borbenu grupu, to samo može da bude u korist Srbiji i njenim snagama, a nikako na štetu.

    Odlučili smo se da ta borbena grupa bude Helbrok, u kojoj su još Rumunija, Ukrajina, Bugarska, Grčka i Kipar. Geografski smo oslonjeni u tom delu, delimo neke zajedničke interese, a i jačamo svoje kapacitete i sposobnosti.

    Bilo je komentara da ta borbena grupa može da biti upotrebljena bilo gde ili u bilo koje vreme i šta ćemo mi u toj borbenoj grupi koja može biti korišćena protiv neke zemlje, a mislim da se i konkretna zemlja navodila. Vidite, tačka osam u sporazumu o pristupanju borbenoj grupi Helbrok stoji da svaka zemlja zadržava pravo da ne učestvuje u aktivnostima koje nisu u njenim interesima. Prematom, mi smo time apsolutno isključili bilo kakve pomisli da učestvujemo u bilo čemu što ne bi bilo u interesima Srbije ili na štetu bilo koje zemlje. To je suština, i to nije saopšteno javnosti, već su išli komentari u smislu: „Šta ćemo kada to može biti usmereno na jednu ili drugu stranu?“.

    Migranti nisu u direktnoj vezi sa vojskom, ali svejedno utiču na bezbednost zemlje. Da li smo mi dovoljno bezbedna zemlja s obzirom na priliv koji se beleži i sa stalnom potencijalnom pretnjom da će Turska kada se naljuti na EU propustiti veći broj ljudi?

    — Ako migrantske tokove posmatramo kroz moguće ugrožavanje bezbednosti, onda se opet vraćamo na tezu da danas nijedna zemlja sama ne može da odgovoriti na bezbednosne izazove i rizike, a tipičan primer je migrantska kriza. Trenutno, Srbija nije ugrožena migrantskim kretanjima, zato što smo pravovremeno procenili situaciju i preduzeli mere da sprečimo bilo kakvo ugrožavanje bezbednosti države i njenih građana. Nismo bez razloga podržali državnu granicu sa snagama i vojske i policije. Tako smo na početku uradili sve da ne dozvolimo nekontrolisan ulazak migranata, da sprovedemo politiku Vlade Srbije, a da u saradnji sa drugim državama i Makedonijom i Bugarskom i Grčkom pokušamo da zaštitimo ovaj prostor od bilo kakvih bezbednosnih ugrožavanja. Zasad u tome uspevamo, procenjujemo situaciju, postupamo u skladu sa ovlašćenjima i, naravno, u skladu sa projektovanim ciljem, a to je da Srbija bude bezbedna što se migranata tiče, sa jedne strane, i sa druge strane da prema tim ljudima postupamo krajnje humano, da im pružimo potrebnu pomoć, a posebno onima koji napuštaju svoja ognjišta zbog ratnih dejstava u toj zemlji.

    Intenzivirala se priča o evropskoj vojsci kada je novoizabrani američki predsednik rekao da će evropske države morati da ulažu više novca ako hoće da ih NATO brani. Kako Vi to vidite?

    — Gospođa Federika Mogerini izjavila je da je Evropi potrebna organizovana struktura koja će štititi njenu bezbednost. Ne treba gajiti iluzije da će Evropa stvarati posebnu vojsku. Većina zemalja EU su i članice NATO-a, i ta bezbednosna arhitektura će uglavnom biti pod kišobranom Alijanse, bez obzira na to šta neko o tome misli. Teško će se nešto u Evropi samostalno vojno organizovati, a da to ne bude uz blagoslov NATO-a.

    Hoće li biti ponovo vraćeno služenje vojnog roka?

    — To je zanimljivo pitanje, jer uvek imate i za i protiv. Skupština Srbije 2010. godine donela je zakon o dobrovoljnom služenju vojnog roka koji traje do danas. Sve to u suštini zavisi od potreba. Budite sigurni da će se onog momenta kad bude zaključeno da je potrebno uvesti obavezno služenje vojnog roka to i desiti. Sve dok za tim ne postoji potreba, neće. Kakav bih ja bio načelnik Generalštaba ako ne bih rekao „da, potrebno je obavezno služenje vojnog roka“, ali ipak analize pokazuju da to još nije moguće. Nažalost, danas se u ime mira i stabilnosti u svetu vode ratovi na 50 tačaka na svetu. Kamo sreće da oružane formacije nisu potrebne nijednoj zemlji i da se sve rešava na civilizovani način. To su samo želje, a mi smo svedoci nečeg drugog. Na nama je da gradimo sposobnosti, da ne zatvaramo prijateljstva i stičemo nova, da budemo faktor stabilnosti i da štitimo sebe, svoje dostojanstvo, da ne dozvolimo da se iko sa našom divnom zemljom igra u smislu bilo kakvih namera njenog ugrožavanja, da obezbedimo dostojanstven život svih građana. To je misija Vojske Srbije, i sve što radimo, radimo u tom smislu.

    Tagovi:
    Ljubiša Diković, intervju
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga