19:43 20 Februar 2020
Slušajte Sputnik

    Gde je bio Holivud kad je Amerika uništavala svet

    Sputnjik intervju
    Preuzmite kraći link
    Piše
    71621
    Pratite nas

    Ti nesrećnici, izbeglice, koji danas idu, krenuli su da beže prvo iz Iraka, jer je bombardovan, napadnut i uništen u potrazi ne za nuklearnim oružjem, nego za naftom. I tada nije bilo tih demonstracija u Americi, i nije Holivud izlazio da peva, da se buni i da preti kako će dići Belu kuću u vazduh zato što je predsednik čovek kojeg ne vole.

    Kako započeti razgovor sa Dušanom Kovačevićem, dobitnikom nagrade „Ivo Andrić“ za životno delo, a ne krenuti od kultnog filma „Ko to tamo peva“ koji je prvi na listi 100 najboljih ostvarenja prošlog veka, proglašen za kulturno dobro od velikog značaja u kome se prepliću crnohumorni elementi komedije, farse, drame, groteske.

    Dramski pisac Dušan Kovačević
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dramski pisac Dušan Kovačević

    Pevamo li i dalje?

    — Mislim da pevamo ako je to što oni pevaju pesma, i ako je muzika sve ono što se događa u tom filmu. I kada ste već pomenuli pesmu, imao sam mali problem koji sada izgleda kao neka smešna anegdota. Veću u Centar filmu bilo je neobično da se u filmu koji ima jednu ozbiljnu priču, a to je početak napada Nemaca na Jugoslaviju, peva. I tek kada su ljudi shvatili da su zapravo ti songovi kao Brehtovi songovi, samo što ovde pevaju dva Cigančića, i da to ima potpuno drugu konotaciju, on je prošao cenzuru. Zanimljivo je da su mi predlagali da promenim naziv. A ovaj naziv je ostao, opstao, i danas ga vrlo često citiraju u raznim prilikama, „Ko to tamo plače“, „Ko to tamo putuje“ i tako dalje. Ali mi je drago zbog tog filma. Kada smo ga snimali, ovi klinci i mladi ljudi koji ga danas vole nisu još ni bili rođeni. 

    Da li ste kao pisac poželeli da reagujete na gorući problem savremenog sveta koji predstavljaju kolone migranata. Kako će se to rešiti, gde je izlaz?

    — Ne znam kako se nalazi izlaz, to treba da odluče oni koji su taj problem i napravili. Može da zvuči malo cinično, ali drago mi je što je Donald Tramp došao na mesto predsednika, pošto je Amerika to zaslužila. Ti nesrećnici koji danas idu, oni su krenuli da beže prvo iz Iraka, jer je bombardovan, napadnut i uništen u potrazi za nuklearnim oružjem, koga nije bilo — išli su zbog nafte. I tada nije bilo demonstracija u Americi, i nije Holivud izlazio da peva, da se buni i da preti kako će dići Belu kuću u vazduh zato što je predsednik čovek kojeg ne vole. Tada je bilo sve to uredu, i Obama je za osam godina ratovanja dobio Nobelovu nagradu za mir.

    Kako vidite savremeni svet? Preti li mu sukob velikih razmera? Gde je tu i kakva uloga Rusije, koja je, sudeći po dosadašnjim ponašanjima evropskih i američkih moćnika, proglašena za glavnog krivca za mnoge probleme?

    — To su priče, to su neopisane gluposti. Ja ne znam i nije mi poznato da je Rusija išla da bombarduje nekoga i da osvaja nečije teritorije. I ono što se zna i što je strašno u celoj toj priči je činjenica da je Rusija u dva veka bila napadana od tih koji pričaju da su od Rusije ugroženi. U oba slučaja su išli i Napoleon i Hitler da spale Moskvu.

    Znamo li dovoljno o onome što se događa, kakav je uopšte status istine, da li je i ona pod patronatom moćnika?

    — Istina je ono što neko može da kupi, da plati, kao što danas radi Soroš po svetu, on kreira istinu. I zarad kapitala, istina se falsifikuje i skriva. Jedan od najužasnijih podataka koji sam ja čuo je činjenica da osam ljudi, osam familija na planeti drži bogatstvo polovine planete. Osam ljudi drži u zavisnom položaju tri i po milijarde. To je kraj civilizacije. To ne može da bude nikako normalno, i to ne može nikako da bude bez velikih posledica. Prema tome, to je jedna od onih priča ko vlada planetom, ko odlučuje i zato su oni toliko protiv Trampa koji je privatno bogat — pošto njega neće moći da ucenjuju parama i da mu kažu da ako nešto ne uradi neće moći da dobije pare. On je milijarder koji je te milijarde zaradio.

    Šta bi u ovoj eri priča o špijunaži i hakerisanju koje su postale čak i deo priče o američkim izborima, na sve to rekao Vaš Ilija Čvorović?

    — Rekao bi da je on to očekivao i da je on to predvideo pre 40 godina. Tada kada je to pričao svi su mu se smejali, to je bila sve komedija. Danas kada uzmete njegove priče, iz godine u godinu sve je tačnije.

    Kako ste mogli da predvidite sve ovo?

    Scenarista Gordan Mihić
    © Sputnik / Aleksandar Milačić

    — Nisam predviđao nego je to jednostavno bilo vreme kad je isto ovako bila strašna propaganda. Sve je bilo sumnjivo i sve je bilo u formi špijunaže, naravno u to vreme neuporedivo jednostavnije, ne ovako sofisticirano kao što je sada. Ali ono što je jako bitno u celoj toj priči, u trenutnoj situaciji u svetu postoji jedan veliki apsurd, a to je činjenica da oružje čuva globalni mir. Atomska bomba čuva mir. To se nikada nije desilo da jedno oružje sprečava ljude da ratuju, da globalno ratuju. Oni ratuju po zemljama, ali velike sile ne smeju da se sudare.

    Najbolji primer za to je Severna Koreja. Čovek očigledno nije kako treba, radi šta hoće, preti svima, lansira rakete, oni su mu uveli sankcije, njegov narod umire od gladi, a njega to uopšte ne interesuje i ne sme mu niko ništa zato što on ima atomsku bombu. U protivnom, pregazili bi ga do sada sto puta. Ili da nema atomsko naoružanje, Treći svetski rat bi krenuo već verovatno kod Kube, jer su se sudarili interesi Amerike i Sovjetskog Saveza.

    Dramski pisac Dušan Kovačević  sa novinarkom Sputnjika Mašom Radović.
    © Sputnik / Aleksandar Milačić
    Dramski pisac Dušan Kovačević sa novinarkom Sputnjika Mašom Radović.

    Danas je opkoljavanje Rusije, po mom mišljenju, krajnje nelogično, da ne kažem primitivno i prosto i kontraproduktivno. Da vi pretite jednoj sili koja se, otkad je Putin došao na vlast, uspravila i ide čvrstim hodom, s kojom nema igranja, nema šale! Znate, nije to Jeljcin koga pridržavaju dvojica dok on deli zemlju i daje sve ko šta hoće. Naišli su na čoveka koji vodi svoju zemlju odlučno i lepo im kaže: „Mi vas nećemo dirati, ali nemojte slučajno da se usudite da pređete granicu“. I oni to znaju i poštuju, i neće nikada smeti da je pređu jer toliko suicidni nisu. Da bi trošili pare, da bi ulagali u vojnu industriju, njima je potreban neprijatelj. A Kinu niko još ne shvata ozbiljno, dok ona sa milijardu i po ljudi i užasno moćnim naoružanjem ćuti i čeka da vidi šta će se desiti. Amerika je u latentnom ratom sa Kinom, sa Rusijom i sa svim islamskim zemljama. Ona igra simultanku, a nije u stanju da igra ni jedan na jedan, pošto čak ni unutar zemlje nije sve u redu!

    Za porast terorizma Vi kažete da je to zapravo treći svetski rat. Na kojim se poljima odvija taj rat?

    — Terorizam jeste zato što vi nikada ne znate do koje mere su teroristi uspeli da se domognu opasnog i velikog oružja. Jer se oružje posle raspada velikih sistema našlo na crnom tržištu. Kažu da su prilikom raspada tih velikih armija nestale i pojedine bojeve glave, koje su izuzetno opasne. Da li su one prodate, da li se nalaze kod nekoga — u svakom slučaju svi osećamo prisustvo velikog straha. Vi danas svaki dan imate informacije da se negde nešto desilo i u vas polako počinje da se uvlači strah. Strah. To nije globalni rat, ali to je strah od normalnog života.

    Jednom ste kazali da ne znate o čemu biste pisali da ste, recimo, rođeni u Švajcarskoj, jer je tamo dosadno i ništa se ne dešava. Volite li što ste, ipak, ovde i što živite u interesantnim vremenima?

    — Ako je lepo živeti u zemlji gde svaki dan možete da imate 100 priča, a od toga 99 tragičnih, onda ni to nije sreća. Život na Balkanu za pisca je dragocen, ali za običnog čoveka je jako težak. Ja imam toliko inspiracije da bih mogao da pišem još hiljadu godina, pošto svaki dan čujem neku priču koja je neverovatna. Kao ovu fascinantnu činjenicu osam ljudi naspram 50 odsto stanovništva na planeti, od toga većina gladnih. To je tema ne za roman ili za film, to je tema za paniku. I to će se loše završiti.

    Naravno, želja svih nas je da na ovim prostorima pre svega bude mir. To je pod jedan. Sve ostalo možemo nekako da pregrmimo, i naučili smo na razna čuda, da se snađemo i na ovaj i na onaj način. Čovek je samo u ratu nemoćan, i ono što je najstrašnije — stradaju samo nemoćni. Oni koji su zaslužili da stradaju oni se obično izvuku, zaratuju pa pobegnu negde, ali strada narod. To ne sme da se dozvoli. I političari Balkana, naročito političari bivše Jugoslavije imaju veliku obavezu, nikad veću, da spreče sve vrste incidenata zarad mira na ovim prostorima. Bilo je dosta ratova u 20. veku, i previše. Naratovali smo se i nagledali zla u 20. veku za narednih pet vekova. Bio bi red da sada bude malo mir.

    Tagovi:
    dušan kovačević, Srbija
    Standardi zajedniceDiskusija
    Komentariši preko Sputnik nalogaKomentariši preko Facebook naloga